Аранђеловачко читалиште
| Аранђеловачко читалиште | |
|---|---|
 | |
| Оснивање | 1869. |
| Локација | Аранђеловац Кнежевина Србија |
| Директор | Оснивач је био Панта Луњевица |
Аранђеловачко читалиште је основано 5. јануара 1869. године, договором на седници Општинске скупштине, где су учесници прихватили идеју о оснивању Читалишта, те се одмах у њу учланило 55 чланова.[1] Читалиште је свечано отворено 14. јануара те исте године. Оснивач Читалишта је био Панта Луњевица који је тада био срески начелник у Аранђеловцу, а док је једно време био и окружни начелник у Шапцу и управник града Београда.[2]
Оснивање[уреди | уреди извор]
У листу Србија, бр. 10, од 20. јануара 1869. године, може се пронаћи сведочење једног од учесника седнице Општинске скупштине одржане те године: 5. ов. месеца повео сам у општини реч да установимо овде чиатаоницу. Ја још нисам ни до пола изговорио своју реч, а са свију страна заори: оћемо, оћемо читаоницу, то нам је врло нужно, него пишите чланове. И ту се намах уписа 55 чланова и додаше преко 40 дуката ; ту се одмах узе кућа за Читаоницу и одлучи се који ће се листови узети, и ту се изабраше лица која ће се за Читаоницу старати. Наводи се друштво Читаонице аранђеловачке, од којих је председник капетан Панта Луњевица, писар Лука Цветковић, а старатељи су Иван Тадић, Јоксим Добричић и трговци.[3]
Извештај о стању читаонице[уреди | уреди извор]
Као доказ како је Аранђеловачко читалиште радило имамо у једном од извештаја када је Министар просвете 23. фебруара 1874. године тражио извештај о стању Читалишта у Србији. У том извештају сазнајемо да је Читалиште 1874. године имало својих 72 чланова и да је сваки члан плаћао 16 гроша чаршијских за чланарину. Читалиште је имало добровољни приход од бањских гостију које им је јако пуно значио.[1] Такође, сазнајемо да је целокупни приход Читалишта за целу 1874. годину износио 1838 гроша чаршијских, а док је расход за исту годину износио 1680 гроша чаршијских, јер су плаћали кирију за простор и новине које су набављали, а док су 700 гроша чаршијских плаћали за ствари: једну архиву, два стола, две столице, једну заставу и натпис, један лик кнеза Милана и споменик кнеза Михаила. У 1874. години Читалиште је примало 11 листова: Српске званичне новине, Будућност, Исток, Видовдан, Тежак, Рад, Кореспонденција, Застава, Јавност, Јавор и Домишљан.[1] Поред листова фонд Читалишта је имао 40 примерака разних књига на српском језику.[3]
Судбина читаонице[уреди | уреди извор]
Даљи рад Читаонице не знамо, нема писаних докумената, а највероватније је да је и ова установа доживљавала судбину своје земље. Верује се да је читаоница преживела Други светски рат, али њена даља судбина нам није позната. Вероватно су ове књиге укључене у Омладинску књижницу која се није дуго одржавала.[2]
Референце[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Стаматовић, Десанка (2011). Читалишта у Србији у XIX веку. Панчево. стр. 227.
- Ковијанић, Гаврило (1986). Трагом читалишта у Србији. Београд. стр. 149.