Аретуса Сиријска
Аретуса је био хеленистички град у Сирији. Лежао је на обали ријеке Оронт, 22 километра сјеверно од Емесе. Јужно од овога града протезала се граница између Сирије и Келесирије (грч. Κοίλη Συρία).
Историја[уреди | уреди извор]
Антички период[уреди | уреди извор]
Према римском историчару Апијану,[1] Аретусу је основао Селеук I Никатор, родоначелник династије Селеукида, у 3. вијеку прије нове ере.[2] Већина извора се слаже да је названа по граду Аретуса у Македонији, али други тврде да је име добио по истоименом извору на Сицилији.[3] Овај град се на древном сиријском језику звао Араста и под тим именом се помиње у списима Првог васељенског сабора у Никеји, 325. године.
Средином I вијека прије нове ере овдје се налазила прва престоница Емеског царства,[4] вазалне државе Римског царства.[5] Римски историчар Страбон изјавио је њиме добро управљао филарх Сампсикерам I од 64. до 63. године,[6] када га је заузео римски генерал Помпеј.[7] Сампсикерамиди су обновили власт над градом 46. п. н. е., за вријеме владавине Јамвлиха I.[1] Током римског грађанског рата, који је избио послије убиства Јулија Цезара, становници града стали су на страну Марка Антонија, а против Октавијана. Без обзира на то, након Октавијанове побједе у бици код Акцијума, 31. године прије Христа, Аретуса је постала слободни град-држава. Међутим, вратила се под контролу Сампсикерамида једанаест година касније. Након тога, њен значај је опадао успоном оближње Емесе.[8]
У III вијеку нове ере, римски цар Аурелијан боравио је у граду током војног похода против Зеновије, царице Палмире.[9]
Византијско доба[уреди | уреди извор]
Аретуса је била сједиште хришћанских епископа до почетка 4. вијека. Међу учесницима Првог васељенског сабора у Никеји, 325. године, помиње се и епископ Евстатије Аретусијски. [10] [11]
У вријеме цара Констанција II (337–361) епископ Марко Аретусијски разорио је неки пагански храм у граду и на његовом мјесту подигао хришћанску цркву. Осим тога, многе незнабошце је привео Христу. За владавине Јулијана Одступника (361–363), који се из хришћанства повратио на незнабоштво, широм царстава стадоше се отварати пагански храмови. Задобивши благонаклоност цара, незнабошци су захтијевали од аретусијског епископа да плати веома високу одшетету за порушени храм, што је овај одбио. Године 362. подвргнут је веома окрутном мучењу, како су забиљежили Свети Теодорит Кирски и Созомен.[12] У Римском мартирологу Преподобни Марко Аретусијски помиње се 29. марта, са описом: „Свети Марко, епископ Аретусе у Сирији, који се у вријеме аријанске полемике чврсто држао православне вјере и био подвргнут тешком злостављању под Јулијаном Одступником.“ Свети Григорије Низијански га хвали као „изузетног и светог старца.“[13] Православна црква прославља га 29. марта. Монофизити у Сирији, Јерменији и Египту (Копти) прослављају га 20. марта.[10]
Подјелом римске провинције Келесирије након 415. године, Аретуса је постала дио нове провинције Сирије Секунде или Сирије Салутарис, чији је главни град био Апамеја на Оронту (данашњи Калат ал-Мадик).[14] Тако је епископско сједиште Аретуса постало суфраган митрополитске столице Апамеје, а не Антиохије.
Остали познати епископи у Аретуси су: други Марко, који је учествовао на Халкидонском сабору 451. године; Јевсевије, један од потписника писма које су епископи Сирије Секунде написали цару Лаву I Трачанину након убиства александријског патријарха Протерија; Северијан с почетка VI вијека; и Аврамије, који је хиротонисао свештеника Константина Апамејског, оптуженог за монотелизам на Трећем цариградском сабору (680–681) и потом искљученог из црквене заједнице.[10] [11]
Током Првог крсташког похода Аретуса је постала сједиште римокатоличких бискупа.
Према раним муслиманским географима,[15] Аретуса је, упркос снажним утврђењима и великом гарнизону, брзо освојена, а затим уништена од стране снага Абу Убаиде током муслиманског освајања Сирије 634. године,[7] док је Омар ибн ел-Катаб био калиф.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Cohen 2006, стр. 101
- ^ Levick, стр. 7
- ^ Byzantine historian Stephanos and French historian agree that Arethusa was named after the Arethusa of Greek Macedonia while Michael Avi-Yonah claims it was named after Arethuse in Sicily.Cohen 2006, стр. 102.
- ^ Butcher, стр. 91
- ^ Levick, стр. 12
- ^ Levick, стр. 8
- ^ а б Burton, стр. 64
- ^ Butcher, стр. 92
- ^ Watson, Alaric (1999). „Aurelian and the third century” (PDF). Routledge: 75. JSTOR 4352566. S2CID 153920517. doi:10.2307/4352566. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 02. 2020. г. Приступљено 11. 04. 2021.
- ^ а б в Michel Lequien (1740). Oriens christianus : In quatuor patriarchatus digestus : Quo exhibentur ecclesiae, patriarchae caeterique praesules totius orientis., Paris 1740, Vol. II, coll. 915-916
- ^ а б [Pius Bonifacius Gams, Series episcoporum Ecclesiae Catholicae, Leipzig 1931, p. 436]
- ^ Their accounts are given in both the original texts and in English translation in Brown, John (1839). The law of Christ respecting civil obedience : Especially in the payment of tribute, to which are added two addresses on the voluntary church controversy. London. стр. 351.
- ^ Martyrologium Romanum (Libreria Editrice Vaticana. 2001. ISBN 978-88-209-7210-3. стр. 198.)
- ^ Moosa 2005, стр. 7
- ^ Istakhri and Abu'l Fida, quoted by le Strange, 1890, pp. 519–520.
Литература[уреди | уреди извор]
- Ajami, Fouad (2012). The Syrian Rebellion. Hoover Press. ISBN 978-0817915063.
- Amitai-Preiss, Reuven (2005). Mongols and Mamluks: The Mamluk-Īlkhānid War, 1260–1281. Cambridge University Press. ISBN 0521522900.
- Batatu, Hanna (1999). Syria's Peasantry, the Descendants of Its Lesser Rural Notables, and Their Politics. Princeton University Press. ISBN 0691002541.
- Bey, Ali (1816). Travels of Ali Bey : in Morocco, Tripoli, Cyprus, Egypt, Arabia, Syria, and Turkey, Between the Years 1803 and 1807. 2. Longman, Hurst, Rees, Orme, and Brown.
- Breasted, James Henry (1927). A History of Egypt from the Earliest Times to the Persian Conquest. Ardent Media.
- Burton, Sir Richard Francis (1872). Unexplored Syria: Visits to the Libanus, the Tulúl el Safá, the Anti-Libanus, the Northern Libanus, and the 'Aláh. 1. Tinsley Brothers.
- Butcher, Kevin (2003). Roman Syria and the Near East. Getty Publications. ISBN 0892367156.
- Britannica Educational Publishing (2011). Laura S. Etheredge, ур. Syria, Lebanon, and Jordan. The Rosen Publishing Group. ISBN 978-1615304141.
- Coleridge, Samuel Taylor (1845). Encyclopaedia Metropolitana or Universal Dictionary of Knowledge. B. Fellowes.
- Cohen, Getzel M. (2006). The Hellenistic Settlements in Syria, the Red Sea Basin, And North Africa. University of California Press. ISBN 0520241487.
- Grube, Ernst J. (1978). Architecture of the Islamic world: its history and social meaning, with a complete survey of key monuments. Morrow. ISBN 9780688033248.
- Houtsma, M. H. (1987). E.J. Brill's First Encyclopaedia of Islam. BRILL. ISBN 9004082654.
- Ibn al-Athir, Izz al-Din (2007). Donald Sidney Richards, ур. The Chronicle of Ibn Al-Athīr for the Crusading Period from Al-Kāmil Fīʼl-taʼrīkh: The years 541–589. Ashgate Publishing, Ltd. ISBN 978-0754640783.
- Levick, Barbara (2007). Julia Domna, Syrian Empress. Taylor & Francis. ISBN 978-0415331432.
- Moosa, Matti (1987). Extremist Shiites: The Ghulat Sects. Syracuse University Press. ISBN 0815624115.
- Moosa, Matti (2005). The Maronites in History. Gorgias Press LLC. ISBN 1593331827.[мртва веза]
- Oron, Yitzhak (1962). Middle East Record, 1961. 2. The Moshe Dayan Center.
- Sirriyeh, Elizabeth (2005). Sufi Visionary of Ottoman Damascus: ʻAbd Al-Ghanī Al-Nābulusī, 1641–1731. Psychology Press. ISBN 0415341655.
- le Strange, Guy (1890), Palestine Under the Moslems: A Description of Syria and the Holy Land from A.D. 650 to 1500, Committee of the Palestine Exploration Fund
- United States. Office of International Health. Division of Planning and Evaluation (1977). Syncrisis: The Dynamics of Health, Issues 21–24. Office of International Health, Division of Planning and Evaluation; For Sale by the Supt. of Docs., U. S. Govt. Print. Office.
- Walpole, Frederick (1851). The Ansayrii, (or Assassins,): With Travels in the Further East, in 1850–51. Including a Visit to Ninevah. R. Bentley. „Telbisse Rastan.”
- Ziadeh, Nicole A. (1953). Urban Life in Syria Under the Early Mamluks. Greenwood Press. ISBN 9780837131627.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Географске | |
