Бјанка Пицорно

С Википедије, слободне енциклопедије
Бјанка Пицорно
Лични подаци
Датум рођења(1942-08-12)12. август 1942. (81 год.)
Место рођењаСасари, Краљевина Италија
Књижевни рад
Најважнија делаФранцуска дадиља (La bambinaia francese, 1994)
Званични веб-сајт

Бјанка Пицорно (итал. Bianca Pitzorno; Сасари, 12. август 1942) једна је од најзначајнијих савремених италијанских писаца за децу. Осим писањa бави се и превођењем. Као левичарка и феминисткиња по уверењу, у својим делима најчешће се бави социјалним и политичким проблемима.[1] За свој рад награђена је бројним италијанским и међународним књижевним наградама, а од 2000. године изабрана је за УНИЦЕФ-овог амбасадора добре воље.[2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Бјанка Пицорно је рођена 1942. године у граду Сасари на Сардинији. После студија археологије и књижевности[2] преселила се у Милано, где се усавршавала за рад на телевизији и филму на чувеној Вишој школи за комуникације (Scuola Superiore delle Comunicazioni). Телевизијску каријеру започела је на италијанској националној телевизији RAI, у редакцији за културу и дечји програм, где је писала сценарија, драмске комаде и текстове за сонгове.[3]

Књижевни рад[уреди | уреди извор]

Своју прву књигу за децу Бјанка Пицорно објавила је 1970, са 28 година, и она јој је донела славу широм Италије. После тога су уследиле књиге које су јој донеле бројне награде и признања. Објавила је четрдесетак сликовница и романа за децу и тинејџере. Књиге су јој преведене на више језика. Једна од омиљених и најзначајнијих италијанских писаца за децу и младе.[3]

Дела Бјанке Пицорно углавном се баве социјалним и политичким темама, попут родне и расне дискриминације, класних разлика, социјалне подељености, феминизма, екологије, конзумеризма, политичке корупције и сличних. Бјанка Пицорино не преза од тога да у литературу намењену деци унесе овако озбиљне теме. Пише о њима отворено, а већина њених књига је о девојчицама и првенствено њима намењена.[2]

Библиографија[уреди | уреди извор]

Бјанка Пицорно пише и за млађу децу и за тинејџере. Најпознатије књиге за млађе читаоце су:

  • Хлорофил плавог неба (Clorofilla dal cielo blu, 1974),
  • Кућица на дрвету (La casa sull’albero, 1984),
  • Невероватна прича о Лавинији (L’incredibile storia di Lavinia, 1985),
  • Алхемичарева лутка (La bambola dell’alchimista, 1988),
  • Моја мала вештица (Streghetta mia, 1988),
  • Жива лутка (La bambola viva, 1995),
  • Тајни глас (La voce segreta, 1998),
  • Ђулија Ав-ав и љубоморно маче (Giulia Bau e i gatti gelosi, 2004),
  • Школа за Лавинију (Una scuola per Lavinia, 2005) и друге.

Најзначајније књиге за децу старијег узраста су:

  • Случајни разговори (Parlare a vanvera, 1989),
  • Слушај како ми лупа срце (Ascolta il mio cuore, 1991),
  • Полисена и њено прасе (Polissena del Porcello, 1993),
  • Торнатрас (Tornatrás, 1993),
  • Француска дадиља (La bambinaia francese, 1994),
  • Дијана, Купидон и Командант (Diana, Cupìdo e il Commendatore, 1994),
  • У краља Миде магареће уши (Re Mida ha le orecchie d’asino, 1996),
  • Кад смо биле девојчице (Quando eravamo piccole, 2002),
  • Амазонка Александра Великог (L'amazzone di Alessandro Magno, 2004),
  • Сексуални живот наших предака (La vita sessuale dei nostri antenati, 2015) и друге.

Друга значајна дела ове књижевнице су:

  • Приручник за младе креативне писце (Manuale del giovane scrittore creativo, 1996) који подстиче младе на књижевно стваралаштво, нудећи савете, вежбе и примере из књижевности,
  • Прича о мојим причама (Storia delle mie storie, 2002), књига о њеном стваралаштву.

Њено можда најозбиљније дело и по многима врхунац њеног стваралаштва је роман Француска дадиља, њена верзија романа Џејн Ејр енглеске књижевнице Шарлоте Бронте. Радња романа смештена је у Париз у доба Буржоаске револуције и прати живот неколико тинејџера и деце у тим опасним временима. Споредни женски ликови, који су у оригиналном роману Шарлоте Бронте посматрани с презиром, у Бјанкиној верзији постају хероине чије су судбине у фокусу радње и којима је пружена прилика да испричају своје приче из другачије, феминистичке и револуционарне перспективе.[3]

Књиге објављене на српском језику[уреди | уреди извор]

  • Полисена и њено прасе (Одисеја, 2014)[4]
  • Слушај како ми лупа срце (Одисеја, 2014)[5]
  • Француска дадиља (Одисеја, 2015)[6]
  • Кућица на дрвету (Одисеја, 2018)[7]

Преводилачки рад[уреди | уреди извор]

Осим књижевним, Бјанка Пицорно бави се и преводилачким радом. На италијански језик превела је дела многих познатих књижевника, међу којима су Толкин, Силвија Плат, Давид Гросман, Туве Јансон, Мариела Кастро Еспин и други.[8]

Награде и признања[уреди | уреди извор]

За свој рад Бјанка Пицорно добила је бројне награде, а најзначајније су:

  • шест пута престижна италијанска награда Premio Andersen Il Mondo Dell’Infanzia за најбољег дечјег писца (1985, 1986, 1988, 1992, 1995. и 2001. године),
  • међународна награда Premio Cento за најбољу дечју књигу објављену на италијанском језику (1998)
  • награда за дечју књижевност Premio Alla Fantasia Gianni Rodari (1989),
  • награда Premio Pippi (1988)
  • награда Premio Castello di Sanguinetoo (2004).

Два пута је ушла у најужи избор за Награду Ханс Кристијан Андерсен (2012. i 2014. godine) коју сваке друге године додељује Међународни одбор за дечју књигу најбољем писцу и најбољем илустратору за децу и младе.[9]

Године 2000. Бјанка Пицорно постала је УНИЦЕФ-ов амбасадор добре воље.[10]

Политичко ангажовање[уреди | уреди извор]

На Изборима за Европски парламент 2009. кандидовала се за посланика у редовима партије Левице и Слободе (Sinistra e Libertà),[11] али њена партија није прошла цензус.[12]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Francuska dadilja – Bjanka Picorno”. Stsh's Book Corner. Приступљено 16. 4. 2021. 
  2. ^ а б в „Bianca Pitzorno: Italy ★ Author”. Project MUSE. Приступљено 16. 4. 2021. 
  3. ^ а б в „Bjanka Picorno”. zvanični veb-sajt. Izdavačka kuća Odiseja. Приступљено 16. 4. 2021. 
  4. ^ Picorno, Bjanka (2014). Slušaj kako mi lupa srce. Beograd: Odiseja. ISBN 978-86-7720-114-2. Архивирано из оригинала 16. 04. 2021. г. Приступљено 16. 4. 2021. 
  5. ^ Picorno, Bjanka (2014). Polisena i njeno prase. Beograd: Odiseja. ISBN 978-86-7720-113-5. Архивирано из оригинала 16. 04. 2021. г. Приступљено 16. 4. 2021. 
  6. ^ Picorno, Bjanka (2015). Francuska dadilja. Beograd: Odiseja. ISBN 978-86-7720-128-9. Архивирано из оригинала 16. 04. 2021. г. Приступљено 16. 4. 2021. 
  7. ^ Picorno, Bjanka (2018). Кућица на дрвету. Beograd: Odiseja. ISBN 978-86-7720-152-4. Архивирано из оригинала 16. 04. 2021. г. Приступљено 16. 4. 2021. 
  8. ^ „Bianca Pitzorno”. Ute Körner Literary Agent. Приступљено 16. 4. 2021. 
  9. ^ „Bianca Pitzorno tra i cinque finalisti H.C. Andersen Award”. Gli Amanti dei Libri. 16. 3. 2012. Приступљено 16. 4. 2021. 
  10. ^ Piumini, Michele. „Bianca Pitzorno”. Enciclopedia delle donne. Приступљено 16. 4. 2021. 
  11. ^ „Liste candidati per le Europee”. Приступљено 18. 11. 2016. 
  12. ^ „Sinistra e Libertà - Nord Ovest”. Приступљено 18. 11. 2016. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бјанка_Пицорно&oldid=25984032”