Влада Вишњић
владимир вишњић | |||
---|---|---|---|
Лични подаци | |||
Датум рођења | 12. септембар 1922. | ||
Место рођења | Босански Брод, Краљевина СХС | ||
Датум смрти | 11. децембар 1984.62 год.) ( | ||
Место смрти | Београд, СР Србија, СФР Југославија | ||
Професија | друштвено-политички радник | ||
Деловање | |||
Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | ||
Служба | НОВ и ПО Југославије 1941—1945. | ||
Одликовања |
|
Владимир Влада Вишњић (Босански Брод, 12. септембар 1922 — Београд, 11. децембар 1984) био је учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Србије, правник, један од оснивача и генерални директор спољно-трговинског предузећа „Генералекспорт”, познатијег као „Генекс”. Повукао се са те позиције 1972. под притиском чистке либерала у Србији.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 12. септембра 1922. године у Босанском Броду. По завршетку гимназије 1941. године, придружује се Народноослободилачком покрету (НОП). Апсолвирао је на Правном факултету Универзитета у Београду и после ослобођења Југославије посветио се, поред партијског рада, привреди.
У периоду пре него што је учествовао у оснивању реекспортног предузећа „Генекс”, Влада Вишњић налазио се, до 1950. године, на дужности начелника Управе за капиталну изградњу, одакле одлази у Владу НР Србије. Био је помоћник министра за увоз-извоз. Године 1952. у сарадњи са пуковником Управе државне безбедности (УДБ), Ратком Дражевићем, оснива „Генекс”, у којем су се почетку обојица налазила на функцији саветника. Сам Вишњић је за то време примао плату у Влади НР Србије, односно од 1953. године Извршном већу. На позицији првог човека „Генекса” налазио се 20 година.[1]
Период током 1972. године био је изузетно буран по српске комунисте и у историји је остао познат као чистка либерала у Србији. Пад Марка Никезића и Латинке Перовић испратиле су и смене и повлачења низа руководилаца успешних колектива у Србији. Међу њима се налазио и Вишњић, који је поднео неопозиву оставку на место генералног директора „Генекса” на препоруку тадашњег градоначелника Београда, Бранка Пешића. На месту генералног директора наследио га је Милорад — Мики Савићевић.[2] Међутим, остао је у предузећу на позицији специјалног саветника Пословодног одбора.
Умро је 11. децембра 1984. године у Београду, убрзо након пензионисања. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања.
Видите још[уреди | уреди извор]
- Ратко Дражевић
- Мики Савићевић
- Чедомир Јеленић
- Првослав Раковић
- Миодраг Чеперковић
- Чистка либерала у Србији
Референце[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Како смо смењени: Говоре бивши директори великих колектива у Србији. "Привредни преглед", Београд, 1989. година
- Рођени 1922.
- Умрли 1984.
- Брођани
- Српски правници
- Југословенски правници
- Српски привредници
- Комунисти Србије
- Југословенски партизани
- Омладина у Народноослободилачкој борби
- Носиоци Партизанске споменице 1941.
- Припадници Службе државне безбедности
- Друштвено-политички радници СФРЈ
- Друштвено-политички радници СР Србије
- Сахрањени на Новом гробљу у Београду