Ново гробље (Београд)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jordens inre.svg
Овај чланак је део ГЛАМ пројекта Дигитални Београд.
Датум уноса: септембар 2013.
Википедијанци: Ова група учесника ће писати чланке у ГИП-у, зато не пребацујте овај чланак у именски простор Википедије.
Слободно можете уређивати овај чланак и помоћи у његовој изради.
Disambig.svg
За остале употребе, погледајте чланак Ново гробље.
Ново гробље у Београду
Ново гробље у Београду - улаз из Рузвелтове улице
Ново гробље у Београду - улаз из Рузвелтове улице
Опште информације
Место Београд
Општина Звездара
Држава Застава Србије Србија
Време настанка 1931.
Тип споменика Споменик културе од великог значаја
Надлежна установа за заштиту Завод за заштиту споменика културе
Седиште Београд
Адреса   Београд
Интернет страна Званични сајт


Култура смрти у српској грађанској култури у 19. и 20. веку[уреди]

"Гробља и гробна места су одувек била култна места. Места за сахрањивање, без обзира на различитост епохе и цивилизације, била су препозната као табуисани простори. Реакција човека на гробља је одувек имала двојако значење. Гробље као простор са апотрофијском наменом и гробље као место језе и страха, постали су део наслеђа колективне свести човечанства" [1]

Европски градови су током друге половине осамнаестог и деветнаестог века претрпели значајне промене у начину уређења и функционисања. То се неминовно одразило и на гробља која су од места заразе, инфекција и болести дислоцирана изван града, постала саставни део градских простора. Наиме, у другој половини осамнаестог века правна регулатива већине европских држава и градова забрањује сахрањивање у црквеним портама и приватним поседима. Такође, донет је и низ санитетских закона којима су државе и општине регулисале хигијенске нормативе неопходне за конституисање једног гробља. Захваљујући томе долази до формирања посебних гробаља кao комуналних објеката, односно јавних институција попут храма или већнице. На овај начин гробља се, без обзира на друштвено уређење и конфесионалну припадност, стављају под директну или посредну управу градске администрације која уз функционалност и новопостигнуте хигијенске стандарде уређује гробља и као објекте који репрезентују град и његове грађане.

Деликатност и значај простора гробља надилази функционалну одређеност[2] и постаје место на којем се не врши само укопавање умрлих становника једног града већ се чува и негује традиција, национални, верски, породични и лични идентитет. Гробља сведоче о историјским, социјалним, културним и свим другим вредностима, али и недостацима једног друштва.

Млада српска држава деветнаестог века која је успела да иде у корак са модерним европским друштвима, решава и проблеме у вези са гробљима и сахрањивањем у складу са њиховим стандардима. Културна и политичка еманципација подстакла је оснивање нових гробаља у Београду. Први новоформирано гробље у 19. веку било је меморијално гробље ослободиоцима Београда на подручју данашњег Карађорђевог парка.

Старо православно гробље у Београду налазило се иза некадашњег варошког шанца, на простору који данас обухватају горњи делови улица Бранкове и Космајске (Маршала Бирјузова). На њему се сахрањивало све до краја двадесетих година 19.века, када се ово гробље премешта на Ташмајдан.

Ташмајданско гробље формирано је око старе Маркове цркве педесетих година 19.века, али обзиром на то да је већ тада било опкољено насељем, одмах се почело с са тражењем новог места за гробље.Забрана даљег сахрањивања на Ташмајданском гробљу донета је већ 1883.године

Ново гробље[уреди]

Ново гробље[3] је, на месту на којем се и данас налази, први пут убележено на плану Београда из 1884.године. Правила за службу на новом градском гробљу усвојена су 1885, а завршетак уређења био је 16.августа 1886.године. Са сахрањивањем се отпочело већ сутрадан. Тако је Ново гробље постало и први плански регулисан простор те врсте у Београду. Почетак његовог функционисања означава велику прекретницу у савремном комуналном уређењу и животу града.

Само седам година од почетка функционисања Новог гробља подигнута је, по пројекту архитекте Светозара Ивачковића, гробљанска црква посвећена Св.Николи. Ктитори цркве, саграђене у традицији српске средњовековне архитектуре, били су Драгиња и Станојло Петровић.

Савезничка гробља из Великог рата[уреди]

Ново гробље формирано је као српско православно гробље и у периоду до Првог светског рата није имало парцеле за друге конфесије. Међутим, између два светска рата, додељивањем посебних парцела, било је решено сахрањивање грађана осталих вероисповести: католика, протестаната, јевреја, муслимана... Такође, Русима који су дошли у Србију након Октобарске револуције додељене су посебне парцеле.

Међутим, како се на гробљу најбоље читају односи који су постојали у свакодневном животу, може се видети да никада није постојала строга подела међу припадницима различитих конфесија и народа. Сахрањивање је вршено у другим парцелама и у време када те посебне парцеле нису биле попуњене.

У истом периоду формирана су и војничка савезничка гробља: енглеско, француско, италијанско. Такође, формирано је и аустроугарско војничко гробље. После Другог светског рата настале су још две целине: Спомен гробље борцима у окупираном Београду из 1959.године, аутора арх.Б.Богдановића и арх.[Светислав Личина|С. Личине]] и гробље заслужних грађана из 1965.године рад арх. С.Личине.

Знаменитости[уреди]

На Новом гробљу, кроз непрекидно функционисање од оснивања крајем деветнаестог века до данас, таложиле су се многе вредности и знаменитости. Надгробне капеле, дела многих познатих архитеката, бројне скулптурална дела, радови неколико генерација домаћих вајара која чине највећу збирку скулптура под ведрим небом, надгробници, ограде и гробни мобилијар – дела уметничких заната, каменорезачког и ковачког, непоновљива остварења која дефинитивно обликују амбијент овог гробља.

Генерације Београђана су овде сахрањиване, а међу њима и бројне знамените личности из свих области живота.

Због готово немерљививих свеукупних вредности и значаја Ново гробље у Београду има статус споменика културе од великог значаја за Републику Србију.[4]

Фото галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ И. Борозан, Култура смрти у српској грађанској култури 19.и првим деценијама 20.века у: Приватни живот код Срба у деветнаестом веку, прир.А.Столић,Н.Макуњевић, Београд 2006,934
  2. ^ И. Борозан, Култура смрти у српској грађанској култури 19.и првим деценијама 20.века у: Приватни живот код Срба у деветнаестом веку, прир.А.Столић,Н.Макуњевић, Београд 2006,934
  3. ^ Ј.Секулић, Ново гробље у Београду-споменичка целина изузетног значаја, Годишњак града Београда књ.XXVI,Београд 1979.год.; И.Петровић, Европска гробља, Београд 1973.год.; Н.Живковић, ДУП и Ново Гробље у Београду, Гласник 19, ДКС,Београд 1995.г.; Б.Костић, Ново гробље у Београду, Београд 1999.год.;
  4. ^ Види више: Ј.Секулић, Ново гробље у Београду-споменичка целина изузетног значаја, Годишњак града Београда књ.XXVI,Београд 1979.год.; И.Петровић, Европска гробља, Београд 1973.год.; Н.Живковић, ДУП и Ново Гробље у Београду, Гласник 19, ДКС,Београд 1995.г.; Б.Костић, Ново гробље у Београду, Београд 1999.год.; И.Борозан, исто;

Спољашње везе[уреди]