Дифтерија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Дифтерија је заразна болест изазвана бактеријом лат. Corynebacterium diphteriae. Преноси се директно путем капљица у ваздуху, ређе индиректно путем заражених предмета. Резервоар болести је човек. Бактерије дифтерије ослобађају токсин дифтерије, који блокира синтезу протеина у ћелијама и на тај начин изазива њихово изумирање. Најчешће су погођени ждрело, крајници, слузокожа носа, лимфни чворови врата, гркљан, ране итд. На овим органима јавњају се карактеристичне псеудомембране сиво-беле боје, које се чврсто држе на површини слузокоже, а после њиховог отклањања се јавља крварење. У склопу системских поремећаја током дифтерије јавља се дегенарација срчаног мишића, јетре, бубрега, промене на нервном систему...

Узрочник[уреди]

Бактерија дифтерије (лат. Corynebacterium diphteriae), је аеробна бактерија, која припада грам позитивним бактеријама (метода идентификовања бактерија путем бојења) и њен изглед подсећа на батину (неправилн, штапићаст облик). Групе ових бактерија често граде формације у облику латиничних слова V и Y, или распоређене и палисадно. Селективно се може узгајати на хранљивим подлогама које садрже телурит, што је битно за њихову идентификацију. Бактерија дифтерије производи токсин дифтерије, који припада групи АБ токсина. Токсин је грађен из две подјединице: фрагмента А, која је активни део и фрагмента Б, чија је улога у везивању за рецепторе ћелијске мембране. Фрагмент А је ензим АДП-рибозилтрансфераза. Он преноси рибозу аденозин-дифосфат са НАД-а на фактор елонгације 2 (еЕФ2, који игра улогу у синтези протеина-транслација), на тај начин га инактивише и блокира синтезу протеина у рибозомима.

Симптоми[уреди]

Симптоми се јављају на месту инфекције (локални симптоми) и на нивоу целокупног организма (системска интоксикација).

  • Пошто се инфекција најчешће преноси путем искашљаних капљица течности локални симптоми се јављају на местим уласка у организам, а то су: ждрело, носна слузокожа, гркљан, крајници, конјунктива. Улазна врата болести могу бити и ране, јер се јавља дефект заштитног слоја коже. После инкубације, која траје од 1-6 дана јављају се знаци инфекције и специфичне псеудомембране. Оне су сиво-беле боје, грађене су из фибрина, белих крвних зрнаца и епителних ћелија, чврсто се држе за површину слузокоже и при покушају да се одстране јавња се крварење. Температура је такође повећана, а задах из уста има сладуњав мирис. Лимфни чворови у околини су јако увећани.
  • Неколико дана после почетка инфекције јављају се и системски знаци, услед дејства токсина. Може се јавити миокардитис праћен поремећајима срчаног ритма, поремећаји бубрега. Поремећаји се јављају и у нервном систему, најчешће у виду пареза моторних нерава главе и врата.

За идентификацију бактерије користи се њено узгајање на специјалним хранљивим подлогама, може се идентификовати и њен токсин.

Захваљујући вакцинацији (обично као дифтерија-тетанус-пертусис (велики кашаљ) ДТП), болест је постала ређа. Међутим у новије време у Источној Европи (Русији), постојале су епидемије већих размера.

У терапји се користе антибиотици и антитоксин.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • H. Renz-Polster; S. Krauzig; J. Braun: Basislehrbush Innere Medizin Urban & Fischer ISBN 3-437-41052-0
  • Fritz H. Keyser, Kurt A. Bienz Medizinische Mikrobiologie Thieme ISBN 3-13-444810-6


Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).


Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Дифтерија