Драгослав Манић Форски
| Драгослав Манић Форски | |
|---|---|
 Форски 2019. г. | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 11. септембар 1936. |
| Место рођења | Радошевац, Бабушница, Југославија |
| Датум смрти | 25. март 2024. (87 год.) |
| Место смрти | Радошевац, Бабушница, Србија |
Драгослав Манић Форски (Радошевац, код Бабушнице, 11. септембар 1936 — Бабушница, 25. март 2024) био је српски књижевник.
Биографија[уреди | уреди извор]
Манић је завршио основну школу у родном селу а гимназију у Пироту 1956. године. Завршио је студије српскохрватског језика и југословенске књижевности у Нишу на Вишој школи.
Радио је као наставник у основним школама у Кални, Пироту, Бабушници и у Николичеву.
Писао је песме, приче, чланке и хуморске. Објављивао их је у листовима: Слобода, Политика експрес, Комуниста, Народне новине, Венац, Братство, Књижевна реч, Просветни преглед.
Написао је дела: Антологија народних лужничких песама 1974. године, Печалбари 1974. године[1], Из ђачких дневника 1976. године, Лужничка народна баштина 1980. године, Јесен живота 1983. године, Тања 1984. године, Самовања 1986. године, На огњишту 1986. године, Приче и лутка, Лужница - монографија у слици и речи 2001. године[2], Градиште.
Добитник је Вукове награде 1989. године, признања Најдражи учитељ 1988. године, дипломе Пушкин, повеље Карађорђевић, награде општине Оџаци Златокоса богиња и награду општине Бољевац Копријан.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Dragoslav Manić Forski - Pečalbari
- ^ „Čitač knjiga”. Архивирано из оригинала 25. 06. 2017. г. Приступљено 26. 11. 2018.
Литература[уреди | уреди извор]
- Живковић - Христић, Лексикон писаца Југославије, 1998
