Оџаци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Оџаци (вишезначна одредница).
Оџаци

Главна улица у Оџацима - Main Street in Odžaci.JPG
Главна улица у средишту Оџака

Грб
Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Покрајина Војводина
Округ Западнобачки
Становништво
Становништво {{{становништво}}}
Густина становништва 178 ст/км²
Географске карактеристике
Координате 45°30′14″N 19°15′24″E / 45.504, 19.256666
Временска зона UTC+1, лети UTC+2
Површина 49,3 км²
Оџаци на мапи Србије
{{{alt}}}
Оџаци
Оџаци на мапи Србије
Остали подаци


Координате: 45° 30′ 14" СГШ, 19° 15′ 24" ИГД
Оџаци су градско насеље и средиште истоимене општине у Западнобачком округу, на западу Војводине. Према попису становништва из 2011. године град има 8811 становника. Већину чине Срби.

Име[уреди]

Име Оџаци је множина речи „оџак“, која је у српски језик дошла из турског језика (у српском језику се као алтернатива употребљава и реч димњак). У турској војној терминологији, реч означава војну посаду. На турском језику град се називао Odzlak, на немачком Hanfhausen и на мађарском Hódság (старији мађарски назив за град био је Kéménd, а овај назив се први пут помиње 1522. године и значи мали димњак). Каснији мађарски назив, Hódság, ушао је у мађарски из турског или српског језика.

Географски положај[уреди]

За положај Оџака битан је положај на саобраћајној основи Нови Сад - Сомбор која има шири међурегионални значај и представља једну од варијанти спајања југоисточне са централном Европом. Положај Оџака одредио је саобраћајну рашчлањеност у чијем се средишту спаја неколико железничких кракова, од којих меридионална железничко-прометна осовина има доминантни, а остали саобраћајни правци регионални или локални значај. Југоисточни железнички крак из Новог Сада, и северни из Сомбора формирали су северни и јужни правац оџачком простору. Железнички крак у правцу Новог Сада има прворезредни супрарегионални значај, јер се ослања на главну железничку магистаралу и преко Београда повезује са југоисточним деловима Балканског полуострва, у правцу Атине и Софије, и даље са Истанбулом и Малом Азијом. Северна саобраћајна линија директно се ослања на магистралу Суботица - Даљ- Винковци у правцу Загреба и Љубљане. Саобраћајна повезаност западног и северозападног дела оџачке општине изводи се преко Каравукова, секундарног саобраћајног чвора Оџака, и у правцу Богојева са ослонцем на већ споменуту магисталу Суботица - Сомбор - Даљ -Винковци. Каравуково је секундарни саобраћајни чвор Оџака, док се Богојево због свог положаја на главној магистрали појављује као засебан саобраћајни индивидуалитет. Преко Каравукова на оџачки саобраћајни чвор надовезује се и железничка линија из Бача и Бачке Паланке, чиме се формира западни југозападни саобраћајни систем оџачког простора, који спаја неколико саобраћајних праваца са рачвањем код Каравукова и Богојева.

Историјат места[уреди]

Први помен Оџака везује се за 1557. или 1558. годину. Оџаци се тада помињу као насеље у Бачкој које су основали Турци за време војних операција које су водили у јужној Угарској. О пореклу имена насеља постоји више теорија, једна од њих је да име води порекло од имена турског војног одреда који је боравио на простору насеља, постоји и теорија по којојиме води порекло од турске речи за димњак, (због димњака који су вирили из земуница првог насеља), као и да су Оџаци добили назив по босанском Оџаку одакле је у 16. веку досељено 7 српских породица. У 17. веку Оџаци су опустели, становништво се под притиском великих дажбина,наплаћиваних за војне потребе и рата,махом иселило на север. Током 18. века насеље је обновљено и тада у Оџацима живи око стотинак српских и шокачких породица. Власти Хабзбуршке монархије одлучују да колонизују овај простор немачким колонистима, што доводи до присилног исељавања староседелачког становништва (Срба и Шокаца).

Од досељавања првих колониста вртоглави привредни развој Оџака који се пре свега ослањао на производњу кудеље пратио је и друштвени развој места. 1762. године основана је прва школа, на немачком језику. Прва црква саграђена је 1764. године, али од ње није сачуван никакав траг. 1818. године одржана је прослава поводом постављања темеља нове цркве која је завршена 1821. године. 1813. године Оџаци добијају привилегију одржавања недељног сајма и два годишња вашара и добијају статус трговишта. 1871. године оснива се срески суд, 1879. служба земљишних књига, 1884. служба кнеза (први оџачки кнез био је Јозеф Виси). Прва штампарија основана је 1887. године. У Оџацима у то време раде два новчана завода: Оџачка штедионица и Оџачка каса узајамне помоћи, а 1897. основана је и пореска служба.1895. године завршена је изградња пруге Нови Сад-Баја која пролази кроз Оџаке, а исте године кроз место је прошао и први воз. 1899. године у оквиру самостана у Оџацима изграђено је прво дечје забавиште које је 1936. године премештено у нову модернију зграду коју је изградио власник Фабрике канапа и ужарије Јохан Ертл. 1906. фирма Ертл и Шверер (такође делом у власништву породице Ертл) отвара прву електричну централу за потребе свог млина и тако долази и до електрификације места. 1911. године у Оџацима основан је фонд за изградњу грађанске школе, прикупљено је 70.000 круна, али је изградња школе одложена због Првог светског рата. 1917. године прикупљено је још 300.000 круна и школа почиње са радом, првобитно у кући породице Краус, па у кући породице Брунер и коначно се 1927. премешта у нову зграду направљену по нацрту архитекте Јозефа Швера.

За време Првог светског рата у Оџацима се отвара војни лазарет у згради основне школе у којем су лечени рањеници донешени са фронта. У Првом светском рату погинуло је 162 Оџачана. По ослобођењу Оџаци постају део Краљевине СХС и касније Краљевине Југославије.

Досељени колонисти углавном су се бавили пољопривредом. Њиховим доласком почиње и масован узгој конопље иако се по неким турским дефтерима гајење конопље спомиње још у време кад су они владали овим просторима. Земљиште у Оџацима и околини било је идеално за гајење ове биљке, чему је највише доприносила река Мостонога која се често изливала и плавила околна подручија. Такође Мостонога је била идеална за мочење конопље. Производњу је иницирао барон Котман који је известио Беч да конопља добро успева на територији новосаграђених колонистичких насеобина. Он је окупио произвођаче кудеље, обезбедио им средства за рад и обавезао се да ће од њих откупити 5 000 лаката тканине годишње. Производња се касније омасовила, и Оџаци постају један од највећих центара за производњу кудеље у Европи. 1779. почиње да се одржава вашар кудеље, који временом добија на значају. 1907. године отвара се фабрика за прераду кудеље и производњу ужади, отварају је чланови имућне породице Ертл (Франц и Јохан) по узору на сличну фабрику у Сегедину. Од почетних 200 радника фабрика се брзо развија и већ 1929. достиже цифру од 880 запослених. Временом производња се шири па се осим ужади производе и: јутани теписи, а од 1933. и вунена и свилена тканина.

Колонизација Оџака немачким живљем почиње 1755. године када се доноси одлука о насељавању 300 немачких породица. Немачки колонисти од власти Хабзбуршке монархије добијају земљиште за градњу кућа, онолико земље колико су могли да обрађују, семе итд. Осим тога добијају статус слободних царских поданика, па су тако кметови међу њима ослобођени својих обавеза. Колонисти који су населили Оџаке били су већином из немачких области: Бадена, Шварцвалда, Алзаса, Лорене, Хесена итд. У своје ново место боравка долазили су Дунавом, бродовима познатим под именом Улмске кутије пловили су преко Беча и Будимпеште до Апатина где су се искрцавали. Први колонисти стигли су 1756. године, међу којима је био и барон Котман, власник поседа. 1920. године основан је Културбунд, немачка националистичка организација. Организација је два пута забрањивана први пут 1924. године, други пут током Шестојануарске диктатуре. Први огранак Културбунда у Бачкој формиран је 1920. године у Парабућу (Ратково). 1930. године дозвољен је рад Културбунда. Доласком Адолфа Хитлера на власт у Немачкој деловање Културбунда се радикализује и прихватају се национал-социјалистичке идеје унутар организације. Из године у годину број чланова расте, посебно након 1939. године и почетка Другог светског рата. Током рата организација јача и постаје главни организатор друштвеног живота у немачким местима у Бачкој, између осталих и у Оџацима. Такође организује одлазак младих Немаца у Вермахт и СС јединице. После инвазије снага Трећег рајха на Југославију, територија Бачке окупирана је од стране мађарске војске. Током окупације вршен је систематски прогон: Срба, Јевреја, Рома као и политичких неистомишљеника свих националности од стране мађарске војске и жандармерије.

Ослобођење коначно долази 22. октобра 1944. године. Оџаке су ослободиле Војвођанске бригаде заједно са јединицом Црвене армије. Озбиљније борбе са мађарским жандарима водио је Бачкопаланачки одред 17. октобра између Парабућа (Раткова) и Оџака. На сам дан ослобођења није било отпора као ни дочека ослободиоца пошто је место било углавном насељено немачким живљем који су се већином повукли заједно са немачком војском и напустили земљу, прва колона је кренула још 9. октобра. Један број Немаца је остао, они су интернирани у логоре да би касније такође напустили земљу и преселили се махом у Аустрију и Немачку.

По ослобођењу ових крајева долази до Батинске битке, највеће битке на овим просторима у којој војници Црвене армије и Војвођанских бригада под командом потпуковника Срете Савића успевају да поразе немачке снаге које су бројале чак 60.000 војника, пређу Дунав и ослободе Дарду и Бели Манастир, чиме су немачке снаге потиснуте на територију Мађарске.

По завршетку Другог светског рата долази до колонизације становништва из мање развијених крајева државе у Војводину, како би се населио простор на ком је пре рата живела немачка национална мањина. У општини Оџаци углавном су насељени колонисти из јужне Србије и то из: врањског, лесковачког, пиротског, нишког и топличког округа. У Каравукову су насељени колонисти из Врањске котлине и Горње Пчиње, у Раткову из Топлице и околине Лесковца, у Српском Милетићу из Јабланице, Власотинаца и Суве реке, у Дероњама из околине Пирота, а у Оџацима из околине Пирота и Ниша. У Бачки Брестовац и Бачки Грачац насељени су колонисти из Босне и Лике.

Верски објекти[уреди]

Оџаке красе бројни сакрални објекти. Сваки од њих одише својственом лепотом и складношћу градитељских линија, а посебан утисак оставља дубок одјек звона са црквених торњева који се пружа над равницом.

У самом граду налази се низ сакралних објеката од којих је неколицина под заштитом државе. Осим наведених сакралних објеката који се налазе под заштитом државе Оџаке красе и друге цркве које такође поседују одређен културноуметнички и историјски значај.

У Оџацима се налазе две цркве, Храм Спаљивања моштију Св. Саве у Оџацима који представља најмлађи сакрални објекат у општини чија је изградња почела 1989. године и Римокатоличка црква Св. Архангела Миховила у Оџацима саграђена је 1821. год. на месту старије цркве из 1764. године. Посебно се истиче и њена декоративна главна фасада са три торња. Богату унутрашњу декорацију између осталог краси олтарна слика Св. Миховила како пробада сотону, рад Јожефа Пешкија из 1834. године. По лепоти истиче се и слика Светог Тројства, рад мајстора Полака, која је иначе копија по Рубенсу.

Године 1970. црква је стављена под заштиту државе као споменик културе од великог значаја.

Црвенокоса богиња[уреди]

Црвенокоса Богиња у Центру Оџака

Статуа је пронађена 1989. када је сонда 6x6 постављена у близини центра града. Ова фигурина је посебна због своје монументалности у односу на сличне налазе. Њена висина износи 38 cm, прави је див у поређењу са до сада пронађеним некомплетним статуетама истог типа, чија висина не прелази 15 цм. Јединствена је у свету, премда неки археолози оспоравају значај овог налаза. Ако свему додамо да су у њој сједињени симболи женске и мушке плодности, инвенција тадашњег уметника, пре више од 7.000 година, изазива усхићење. Гледана у целини, статуета делује генијално. Црвенокоса богиња и поред видно изражених атрибута женске плодности истовремено је и симбол мушке плодности јасно приказан тестисима и фалусом. Остаци ранонеолитског ратарског насеља откривени су још 1965. године, када су грађени насипи против поплаве, на месту где Дунав прави велику окуку, између села Дероња и Каравукова. Ту се затекао и археолог аматер Сергеј Кармански, који је приметио у земљи остатке необичне грнчарије. Зауставио је багер и почео да копа. Сергеј Кармански је, са пуно пожртвовања, спасавао ово археолошко налазиште. Радио је са многим археолошким екипама. Био хваљен и оспораван, али несумњиво заслужан што су проналасци са локалитета Доња Брањевина, постали доступни домаћој и светској научној јавност. Захваљујући њему Оџаци су добили Музејску јединицу чију је изложбену поставку посетило хиљаде људи а град и општина постали препознатљиви по Црвенокосој богињи

Привреда[уреди]

Спортско-Пословни центар Оџаци

У овом крају је најразвијенија пољопривреда, али се традиционално развија и текстилна, прерађивачка и прехрамбена индустрија. У Оџацима су и фабрика пољопривредних машина и кудељара. Оџаци су опкољени мрежом канала Дунав—Тиса—Дунав у дужини од 25 km. На подручју општине је и делом ток Дунава, уз који су и мања језера настала изливањем реке 1926. године. На пољопривредним земљиштима у околини Оџака лови се ситна дивљач, а на каналима су риболовни рејони.

Култура[уреди]

Оџаци се одликују првенствено својом шароликошћу: националном, културном, верском и др. Управо ова шароликост може се видети на бројним туристичким манифестацијама које се током године одржавају у свим насељима општине. Свака од њих је јединствена и посебна, а поједине претендују да прерасту у традиционалне манифестације које својим значајем превазилазе границе општине Оџаци.

Неке од манифестација су:

Слободан Тркуља је српски музичар, мултиинструменталиста, композитор и певач грленог и византијског стила који је из Оџака.

Образовање[уреди]

У Оџацима се налазе две основне школе ОШ Мирослав Антић и ОШ Бранко Радичевић. Након ослобођења Оџака основана је Државна нижа гимназија, која се касније развила у Гимназију Јован Јовановић Змај, данас је то Гимназија и економска школа ''Јован Јовановић Змај''. Поред ње у Оџацима постоје још две средње школе Техничка школа и приватна економско-пословна школа Средња стручна школа Оџаци, као и одељење ниже музичке школе „Петар Коњовић“ и факултета за услужни бизнис EDUKONS.

Спорт[уреди]

Први фудбалски клуб у Оџацима основан је 1919. године под именом Оџачки шпортски клуб, а 1928. основан је и тениски клуб који је био један од фаворита на тениским такмичењима у тадашњој држави. Тениски клуб је располагао са 5 тениских терена. Између два рата у Оџацима је радило Соколско друштво део Сокола Краљевине Југославије, аодржан је и Соколски слет.

Град је сада седиште неколико спортских клубова најзначајнији су фудбалски клуб Текстилац који се такмичи у Српској лиги Војводина, затим ОФК Оџаци, кошаркашки клуб Оџаци, карате клуб Младост, женски рукометни клуб Оџаци, одбојкашки клуб Оџаци, шаховски клуб Младост. Поред њих постоје и клубови у стрељаштву и стреличарству као и тениски и стонотениски клуб.

Најуспешнији и најпознатији спортисти Оџака су:

Побратимске општине[уреди]

Партнерски градови и општине[уреди]

Познати Оџачани[уреди]

Неки од најпознатијих Оџачана су:

Демографија[уреди]

У насељу Оџаци 2002. живело је 8028 пунолетних становника, а просечна старост становништва износила је 39,8 година (38,1 код мушкараца и 41,4 код жена). У насељу има 3520 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,82. Према попису из 2002. било је 9940 становника (према попису из 1991. било је 10567 становника). Према попису из 2002. године већина становништва су Срби.

График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 6607 [1]
1953. 7266
1961. 7841
1971. 9052
1981. 9933
1991. 10567 10232
2002. 10108 9940
2011. 9021 8811
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
8.250 82,99%
Мађари
  
304 3,05%
Словаци
  
146 1,46%
Хрвати
  
137 1,37%
Југословени
  
135 1,35%
Црногорци
  
101 1,01%
Роми
  
58 0,58%
Немци
  
34 0,34%
Македонци
  
22 0,22%
Русини
  
15 0,15%
Руси
  
13 0,13%
Словенци
  
11 0,11%
Украјинци
  
7 0,07%
Бугари
  
7 0,07%
Буњевци
  
6 0,06%
Албанци
  
5 0,05%
Румуни
  
4 0,04%
Чеси
  
3 0,03%
Бошњаци
  
2 0,02%
Муслимани
  
1 0,01%
Горанци
  
1 0,01%
непознато
  
89 0,89%



Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  2. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  3. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

Литература[уреди]

  • Плеша, В (1976): Општина Оџаци, Институт за географију Природно-Математичког Факултета Нови Сад, Нови Сад

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :

Фотогалерија[уреди]