Душан Марковић (генерал)
| Душан Марковић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 11. јул 1879. |
| Место рођења | Врање, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 12. октобар 1935. (56 год.) |
| Место смрти | Београд, Краљевина Југославија |
| Војна каријера | |
| Војска | Српска војска Југословенска војска |
| Род | артиљерија |
| Чин |   Дивизијски генерал |
Душан Марковић (Врање, 11. јул 1879 — Београд, 12. октобар 1935) је био дивизијски генерал и командант Жандармерије (1929 —1935).
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је у Врању 11. јула 1879, од мајке Цајке и оца Михаила, коњичког капетана.[1]
Гимназију је завршио у Нишу. Био је питомац 29. класе Ниже школе (1896 — 1899) и 12. класе Више школе Војне академије (1902—1904),[1] коју је са успехом завршио. Завршио је Артиљеријску школу гађања у Србији.
До 1902. године је био водник Тимочког и Моравског артиљеријског пука.[2] Био је командир вода у Артиљеријском пуку Дунавске дивизије I позива до 1907. Стажирао је у Француској 1907. ради проучавања језика. Исте године је постао ађутант Главног генералштаба и крајем 1907. је постављен за командира батерије Артиљеријског пука Дунавске дивизије I позива.[3] и на До 1912. године био је командир Дунавског и Шумадијског артиљеријског пука.
У Првом балканском рату са Турцима је био командир батерије у Дунавском артиљеријском пуку.[2] Учествовао је у ослобађању Косова. У Другом балканском рату је био командир батерије Артиљеријског пука Шумадијске дивизије II позива и заступник команданта 2. дивизиона истог пука командир батерије. Учествовао је у борбама на Грленским висовима 1913.[3] Након тога, до јула 1914. је био командир батерије у Артиљеријској подофицирској школи.[2] У Првом светском рату, до августа 1916. је био командант дивизиона у Тимочком артиљеријском пуку и пољском дивизиону Вардарске дивизије.[2] До августа 1919. је био у служби у артиљеријском одељењу Врховне команде.[2] Учествовао је у борбама код Островског језера, на Црној реци 1916. и у Пробоју Солунског фронта (1918).[3] Након рата је ступио у до јуна 1921. је био командир батерије Артиљеријског пука Дравске дивизије у Љубљани. Након тога је радио у Артиљеријској инспекцији, у Наставном одељењу Главног генералштаба (1922), командант Потиске артиљеријске бригаде у Кикинди (септамбар 1923), поново у Наставном одељењу Главног генералштаба (октобар 1924). У чину дивизионог генерала, постао је командант Брегалничке дивизијске области у Штипу (фебруар 1927).[3]
Био је командант Жандармерије од 4. октобра 1929. и на том положају је остао до августа 1935,[3] када је због болести разрешен дужности и стављен на расположење Министарству војске и морнарице.[4]
Чинови[уреди | уреди извор]
- потпоручник 1899.
- поручник 1902.
- капетан 1906.
- мајор 1912.
- потпуковник 1914.
- пуковник 1915.
- бригадни генерал 1923.
- дивизијски генерал 1927.
Породица[уреди | уреди извор]
Био је ожењен са Јулијаном, ћерком пешадијског поуковника Михаила Пачића са којом је имао ћерку Браниславу (1912—1933).[3]
Одликовања[уреди | уреди извор]
- Карађорђева звезда са мачевима IV реда
- Орден Белог Орла са мачевима IV и III реда
- Орден Светог Саве I реда
- Сребрна медаља за храброст
- Златна медаља за храброст
- Орден Легије части III реда
- Ратни крст (француски)
- Орден за нарочите заслуге (енглески)
- Ратни крст (грчки)
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б Бјелајац 2014, стр. 148.
- ^ а б в г д Политика & 13. 10. 1935, стр. 14.
- ^ а б в г д ђ Бјелајац 2014, стр. 149.
- ^ Време & 13. 10. 1935, стр. 8.
Литература[уреди | уреди извор]
- Бјелајац, Миле (2014). Бешлин, Бранко; Попов, Чедомир, ур. Српски биографски речник књига 5, Мар-Миш. Нови Сад: Матица Српска. ISBN 978-86-83651-49-8.
- Миленовић, Миомир; Тановић, Јован, ур. (13. 10. 1935). „Смрт генерала Душана Марковића”. Политика. Београд. 9841: 14. Приступљено 31. 7. 2018.[мртва веза]
- Костић, Гргур, ур. (13. 10. 1935). „Смрт једног истакнутог офирицар - Душан М. Марковић дивизиски генерал”. Време. Београд. 4940. Приступљено 31. 7. 2018.