Битка на Црној реци

С Википедије, слободне енциклопедије
Битка на Црној реци
Део Битољске офанзиве
(Кајмакчалан, Црна река и Битољ)

Бугарски официри на Црној реци у 1917.
Времеоктобар – новембар 1916.
Место
Исход тактичка победа Антанте[1][2]
Сукобљене стране
 Краљевина Србија
Француска Француска
Руска Империја Руска Империја
Бугарска Краљевина Бугарска
Немачко царство Немачко царство
Команданти и вође
Краљевина Србија Живојин Мишић Бугарска Тодор Митов
Бугарска Георги Бољшаков
Јачина
5.000 Срба и 7.000 Француза и Руски добровољци 26.000 Бугара и Немаца
Жртве и губици
2000 мртвих огромни

Битка на Црној реци (буг. Битка при завоя на Черна) је била двомесечна битка између армија Краљевине Бугарске и Антанте. Битка се водила на Солунском фронту током Првог светског рата у октобру и новембру 1916. Након веома тешких борби и тешких губитака на обе стране, Бугари су се повукли из Битоља и 19. новембра и заузели позиције на 5 km северно одакле су касније изводили нападе. Међутим, Антантин улазак у Битољ није имао стратешки значај.[3]

Битка[уреди | уреди извор]

У августу 1916. Бугарска је покренула Леринску операцију. Трупе Антане започеле су контранапад и 2. августа заузеле Кајмакчалан уз велике губитке и наставиле до Битоља. У подручју Црне реке бугарска 8. Тунџа пешадијска дивизија је заузела одбрамбене положаје у септембру 1916 и успевала да одоли нападима Антанте. 5. октобра српске трупе су направиле први покушај да пређу реку. Неке од њих су дошле до десне обале али су у контра-нападу враћене. 6. октобра уследио је српски напад код села Добровени и Скочивир али су опет враћени током контранапада. Бугари су заузели село Брод. Срби који су имали супериорност у артиљеријској подршци нападали су стално. 14. и 15. октобра 1916. године борбе су се наставиле без престанка. Српски притисак се настављао а Бугари су успевали да задрже своје позиције. Током ноћи 15. октобра у једном од тренутака кулминације битке Срби су извели 8 напада који су сви били одбијени. Након тога Срби су се одмарали три дана и 18. октобра прешли су леву страну реке код села Брод и ту су се утврдили. Бугарска армија је извела контра напад који је био одбијен. 23. октобра артиљериска ватра Антанте се појачала. Французи су се борили код Кременице. У следећих недељу дана Бугари су покушавали да их одбаце али безуспешно а српски напади су такође били неуспешни и довели су до масовних губитака у људству на обе стране. Услед недостатка муниције бугарска артиљерија је морала да штеди на гранатама што је имало негативан утицај на морал. 7. новембра антанта је појачала дејства код села Крапе и Полог. Након три дана бугарски губици да су 10. новембра морали да напусте позиције које су преузели Срби. Током уласка у село Полог заробљено је ко 2.000 бугарских војника.[4] 19. новембра Бугари су се повукли из Битоља и заузели позиције на 5 km северно од града на линији Пелистер од коте 1248 до коте 1050.

Срби у борби на Црној Реци

Након[уреди | уреди извор]

Антанта је наставила у својим покушајима да пробије Бугаре на подручју Црне реке у следеће две године али без успеха. Француски напад на коти 1248 (Битка на Црвеном зиду) такође је био безуспешан. Бугари су држали позиције до пробоја Солунског фронта у бици на Добром пољу 15. септембра 1918.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Todorov Kosta, Balkan Firebrand - The Autobiography of a Rebel Soldier and Statesman . стр. 95.
  2. ^ Strachan, Hew (1998). The Oxford illustrated history of the First World War. Oxford University Press. стр. 75. 
  3. ^ Mann 1920, стр. 70.
  4. ^ Милисав Секулић:Образовање Солунског фронта

Литература[уреди | уреди извор]

  • Strachan, Hew (1998). The Oxford illustrated history of the First World War. Oxford University Press. 
  • Mann, Arthur James (1920). The Salonika Front. A. & C. Black. 
  • Недев, Н. (2001). България в световната война (1915—1918). София: Анико. ISBN 978-954-90700-3-3. 
  • Атанасов, Щ. и др. Българското военно изкуство през капитализма, София, 1959, Държавно военно издателство при МНО
  • Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914—1918. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа. 
  • Александар Ж. Петровић (2014), Сан Црне реке, часопис „Зенит” бр. 14, Београд, ISSN 1452-5534