Династија Романов

Из Википедије, слободне енциклопедије
Романов
Romanov Flag.svgCoat of Arms of Russian Empire.svg
Држава: * Руско царство
* Руска Империја
Владарска титула: * цар
* император сверуски
Племићка титула: * велики кнез
* кнез императорске крви
Први владар: Михаил I Фјодорович
Посљедњи владар: Николај II Александрович
Актуелни старјешина: Марија Владимировна
Смјена: Октобарска револуција (1917)
Националност: руска
Вјера: православна
Званична страница Руски императорски дом

Династија Романов (рус. Романов) је била посљедња царска и императорска династија која је владала Русијом од 1613. до 1917. године.

Поријекло[уреди]

Први познати предак Романова и многих других племићких породица био је Андреј Иванович Кобилабољар московског кнеза Ивана Даниловича Калите. У родословним књигама из 18. вијека тврђено је да је Андреј Кобила био син пруског принца Гланда Камбиле који је побјегао у Русију након инвазије Тевтонског реда на Пруску крајем 13. вијека. Један од вођа Пруске побуне (1260—1274) стварно се називао Гланд.

Андреј Кобила је имао пет синова: Семјона Жеребеца, Александра Јелку, Василија Ивантеја, Гаврила Гавшу и Фјодора Кошка. Они су родоначелници многих руских племићких кућа.

Потомци Фјодора Кошке су се називали Кошкини. Дјеца Захарија Ивановича Кошкина су постали Кошкини-Захарини, а унуци само Захарини. Од Јурија Захаријевича су кренули Захарини-Јурјеви, а од његовог брата Јакова — Захарини-Јаковљеви. Тако се породица подијелила на двије гране: Захарине-Јурјеве и Захарине-Јаковљеве. Унуци Романа Захарина-Јурјева су почели да носе презиме Романов. Први који је носио презиме Романов био је Фјодор Никитич (патријарх московски Филарет) у част свога дједа Романа.

Неки историчари сматрају да су Романови заправо поријеклом из Новгорода.

Историја[уреди]

Успон[уреди]

Анастасија Романова Захарина се удала за московског великог кнеза Ивана Грозног и након што је он узео титулу цара, она је постала прва крунисана руска царица. Ово је довело до великог успона породице Захарини-Јурјеви у државничком животу. Након мистериозне смрти Анастасије Романове (1560), цар Иван Грозни је започео владавину терора јер је сумњао да су је његови бољари отровали. Након његове смрти, трон је наследио његов млађи син Фјодор.

За вријеме Фјодорове владавине, руска управа је била подијељена између Бориса Годунова и породице Романов. Након смрти Фјодора, угасила се 700-годишња московска династија Рјуриковича. Након дугих борби за престо, Борис Годунов је успио превладати и био је изабран за новог цара. Он се жестоко осветио Романовима: читава породица и њени рођаци су прогнани на најудаљеније предјеле руског сјевера и Урала гдје су многи умрли од глади и окова. Вођа породице, Фјодор Никитич Романов, прогнан је у Антонијев-Сијевски манастир гдје је натјеран да се замонаши под именом Филарет.

Срећа породице Романов се драматично промијенила након наглог пада Годунове династије (1606). Као бившег вођу антигодуновог покрета и рођака задњег легитимног цара, Филарета Романова, покушали су да подмите сви претенденти на престо Рјуриковича у периоду Смутних времена. Лажни Дмитриј I га је поставио за митрополита, а Лажни Дмитриј II за патријарха. Након протјеривања Пољака из Москве (1612), Земски сабор је понудио круну многим кнежевима породице Рјуриковича и Гедимина, али су сви они одбили круну.

Напосљетку је круна понуђена Михаилу Романовом, 16-годишњем сину Филарета Романова који је живио у Ипатијевском манастиру у Костроми. Он није хтио наслиједити престо, али га је мајка Ксенија Ивановна Шестова натјерала да преузме престо и благословила га иконом Фјодоровске Богородице. Осјећајући колико је престо несигуран, Михаил се савјетовао са Земским сабором у свим важнијим питањима што је довело до његове популарности међу припадницима Рјуриковича и цијелим народом.

Династичке кризе[уреди]

Цара Михаила је наследио његов син јединац Алексеј који је руководио земљом кроз многе невоље. Након његове смрти настала је династичка борба између његове дјеце из првог брака (Фјодор III, Софија Алексејевна, Иван V) и сина из другог брака са Наталијом Кириловном Наришкином, будућег Петра Великог. Нови династички сукоби су избили након смрти Петра Великог, чији је једини син био погубљен и нови насљедник никада није именован. Мушка линија Романова се завршила са смрћу Петра II.

Романов-Холштајн-Готорп[уреди]

Након брака Ане Петровне (најстарија ћерка Петра Великог и Катарине I) са војводом Карлом Холштајн-Готорпом, линија Романова је прешла на линију Холштајн-Готорпа (млађа грана династије Олденбург). Међутим, према династичком уговору и даље је задржан назив Романов код Петра III (син Ане Петровне и Карла Холштајн-Готорпа) и свих касније руских императора. Император Павле I је говорио да се поноси што је потомак славних руских монарха, али његова мајка царица Катарина Велика (из породице Анхалт-Цербст) је писала у дневнику да је његов прави отац заправо био њен љубавник Сергеј Салтиков. Свјестан да би могло доћи до нових династичких сукоба око права насљедства, император Павле је донио Акт о престолонасљеђу, један од најстрожих у Европи. Императори су морали бити припадници Руске православне цркве, његова породица и сви који су први у линији насљедства. Павле I је био потомак и династије Рјуриковича и династије Романов због тога што је потомак великог кнеза Твера из породице Рјуриковича била Катарина Велика која се удала за Петра III.

Павле I Петрович је убијен у Михајловском замку у Санкт Петербургу. Наслиједио га је Александар I, који није оставио мушког насљедника. Николај I, млађи брат Александра I, постао је нови император. Његова владавина, као и владавина Павла I, била је усмјерена на војску. Николај I је имао четири сина којима је пружио добро образовање, нарочито војно, како би могли испунити изазов владања Русијом.

Након смрти императора и самодржца Николаја I (1855), престо је наследио његов син Александар II који је био добро образован и интелигентан човјек, и који је желио одржати мир у Европи. Он је посвећивао много времена војсци, ослободио је кметове (1864), даровао је више самосталности Великој кнежевини Финској и због тога је добијао много подршке од народа. Његова жена Марија Александровна је имала много проблема са плућима што је довело до њене смрти. Породицу Романов је забрињавало што је Александар II желио да склопи морганатски брак са својом дугогодишњом љубавницом кнегињом Катарином Долгоруком. Велике кнегиње нису могле прихватити да би биле стално потчињене Катарини Долгорукој будући да би она као императорка задржала предност над њима свима након смрти императора, будући да је императорка удовица имала већи протоколарни ранг него дјеца императора. Дана 13. марта 1881. Александар II Николајевич је убијен када се враћао са војне параде. Словенски патриотизам, културни препород и панславистичке идеје добиле су на важности на крају 19. вијека како би династија Романов била више руска. Романови су имали много веће обавезе према православној вјери. Многи бракови су склапани са принцезама и кнегињама из других словенских монархија и православних краљевина.

Након Александра II, нови император је постао његов син Александар III Александрович који је извршио конзервативне реформе у Русији. Он није био спреман да постане император, будући да је насљедник престола био његов старији брат Николај који је умро. Недостатак образовања је много утицао на његову политику, као и на политику његовог сина Николаја II. Александар је аутократски владао према политици „православље, самодржавље и народност“ коју је спроводио император Николај I. Спровео је многе реформе које су засјениле претходне либералне реформе његовог оца Александра II. Оженио се је данском принцезом која је при преласку на православље добила име Марија Фјодоровна. Био је то први пут да император није имао љубавнице и да је имао шесторо дјеце.

Најстарији његов син Николај II Александрович је постао нови император, иако је и сам тврдио да није спреман за владање. Он је наставио строгу и конзервативну политику свог оца. Његова жена, Александра Фјодоровна, као и он није имала владарске особине. Император и императорка су често називани цар и царица према словенском рјечнику. Када је император Николај преузео положај главнокомандујућег руске војске у Првом свјетском рату, оставио је своју жену да влада Русијом. Она није добро успијевала у том задатку зато што није вјеровала никоме и није била компетентна за многа подручја. Због тога што је била Њемица, народ јој је још мање вјеровао.

Константин Павлович и Михаил Александрович се понекад убрајају међу руске монархе, али никад нису били крунисани нити су владали. Обојица су били ожењени морганатски као што је био император Александар II Николајевич са својом другом женом.

Убиство императорске породице[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Након Октобарске револуције[уреди]

Након абдикације императора Николаја II Александровича и царевића Алексеја Николајевича дана 2. марта 1917, право на престо је прешло ка императоровом брату великом кнезу Михаилу Александровичу. Велики кнез је манифестом од 3. марта 1917. године одложио преузимање власти до коначне одлуке Оснивачке скупштине о облику државног уређења. Дана 1. септембра 1917, још прије сазива Оснивачке скупштине, предсједник Привремене владе Александар Керенски је прогласио републику.

Године 1918. било је пресјечено све мушко потомство императора Александра III Александровича. У складу с правилима насљеђивања престола, право насљедства је прешло на другог сина императора Александра II Николајевича — великог кнеза Владимира Александровича. Његов најстарији син је био велики кнез Кирил Владимирович који се 1922. године прогласио за чувара престола, а манифестом од 31. августа 1924. прогласио се за императора сверуског у изгнанству.

Тај чин је био у складу с Основним државним законима и био је признан од стране скоро свих законитих потомака Романова, а такође и од стране иностраних краљевских домова. Манифест нису признали велики кнезови Николај и Петар Николајевич и син посљедњег кнеза императорске крви Роман Петрович, који су сматрали да се о престолу мора одлучивати путем народног изјашњавања. Удовица императорка Марија Фјодоровна није оспоравала потезе великог кнеза Кирила Владимировича, али их је сматрала за преурањене јер до смрти није изгубила наду да се спасио неки од њених синова или унука. У тренутку када је Кирил Владимирович узео императорску титулу, у емиграцији се налазило још 18 мушких законитих потомака.

За вријеме изгнанства, већина законитих потомака није сматрала више за себе обавезним да неприкосновено слиједе одредбе Основних државних закона. То се нарочито одразило у склапању морганатских бракова, односно бракова с лицима која нису припадала ниједном владајућем дому. Велики кнезови и кнезови императорске крви, ступивши у такве бракове, нису лично губили право на престо и припадност династији, али њихови потомци више нису имали никаква династичка права (ни право на престо, ни титулу, ни династичко презиме Романов). За морганатске сроднике уведен је посебан статус кнезова Романовских. Ту титулу, уз додатак презимену, могле су стећи морганатске жене и дјеца чланова династије, ако је за брак добијена дозвола од старјешине династије.[1] Ту привилегију су искористили велики кнезови Андреј Владимирович и Дмитриј Павлович, кнезови императорске крви Всеволод Јоанович, Гаврил Константинович, Дмитриј Александрович, удовица великог кнеза Михаила Александровича кнегиња Н. С. Брасова. Морганатски син великог кнеза Николаја Константиновича А. Н. Искандер добио је кнежевску титулу без додатка презимена Романовског. Они који нису тражили дозволе за брак нису добили никакве титуле за своје супруге и потомство. То су били велики кнез Борис Владимирович, кнез Роман Петрович и синови великог кнеза Александра Михајловича (изузев кнеза Дмитрија Александровича).

Император Кирил Владимирович је преминуо 12. октобра 1938. године. Старјешина династије је постао његов једини син — велики кнез Владимир Кирилович, који је по примјеру већине старјешина иностраних династија, одлучио да не узима титулу императора до обнове монархије. Акт његовог оца је већ правно продужио дејство Основних државних закона у области династичког права. Велики кнез Владимир Кирилович је користио службену титулу „старјешина Руског императорског дома Његово императорско височанство владар велики кнез“, што је подразумијевало де јуре статус императора. Дана 13. августа 1948, велики кнез Владимир Кирилович ступио је у брак с кћерком старјешине грузијске династије кнеза Георгија Александровича Багратион-Мухранског, великом кнегињом Леонидом Георгијевном. Статус Багратиона, као владајућег дома, био је одређен Георгијевским трактатом (1783) и потврђен актом од 3. децембра 1946, којег је издао старјешина Владимир Кирилович по молби шпанског краљевског дома, и био је признат од стране свих краљевских кућа Европе.

Из тог брака, 23. децембра 1953, родила се кћерка — велика кнегиња Марија Владимировна. Велика кнегиња је постала једини насљедник престола у складу с Основним државним законима. Због тога је велики кнез Владимир Кирилович одредио њено пунољество у 16. години, и 23. децембра 1969. године издао је акт којим је назначио велику кнегињу, у случају његове смрти, за чувара правилног поретка насљеђивања старјешинства у династији. Тај акт је изазвао критику од стране неких кнезова императорске крви, али његова законитост је била неупитна, будући да он није лишавао мушке чланове династије њихових законских привилегија, него је само установљавао контролу над поретком насљеђивања престола.

Након смрти посљедњег кнеза императорске крви Василија Александровича (1989), још за вријеме живота великог кнеза Владимира Кириловича, велика кнегиња Марија Владимировна је у складу с Основним државним законима постала фактички насљедник престола. Године 1976. она је ступила у равнородни брак са принцем Францом Вилхелмом Пруским, којем је након примања православља велики кнез Владимир Кирилович додијелио титулу великог кнеза, а на крштењу је добио име Михаил Павлович. Дана 13. марта 1981. из тог брака се родио син — велики кнез Георгиј Михајлович. По договору старјешина руске и њемачке императорске династије, великог кнеза Владимира Кириловича и принца Лудвига Фердинанда, отац великог кнеза Георгија Михајловича прешао је у руску династију, те би стога сваки новорођени потомак припадао династији Романов и имао право на руску титулу.

Дана 21. априла 1992, преминуо је велики кнез Владимир Кирилович. Његовом смрћу угасила се посљедња мушка линија династије Романов, као својевремено 1730. године. У складу с Основним државним законима, право насљедства је прешло на женску линију, односно на тада закониту чланицу династије, велику кнегињу Марију Владимировну.

Императорски дом[уреди]

Колоквијално, под династијом Романов подразумијевају се сви крвни потомци. У правном смислу, члановима династије сматрају се само законити потомци који уживају то право на основу Основних државних закона, и они чине тзв. Руски императорски дом. Његови чланови су кроз историју једини могли да имају право на престо. Руско династичко право је регулисано Актом о престолонасљеђу од 5. априла 1797. године којег је донио император Павле I Петрович. Њиме је одређен начин насљеђивања престола и припадност Императорском дому. Тај акт је био допуњен манифестом императора Александра I Павловича од 20. марта 1820. године. Манифестом је одређено да уколико члан Императорског дома ступи у брак са лицем које нема једнако достојанство, односно које не припада неком владајућем дому, да не може пренијети право насљедства престола на потомке проистекле из тог брака.

Руско династичко право, формулисано у Акту о престолонасљеђу, припада аустријском систему насљеђивања престола, заснованом на мушком првенству. Насљеђивање по женској линији је дозвољено само када се пресјече посљедња мушка линија. Одредбе о начину насљеђивања престола у Основним државним законима Руске Империје биле су неприкосновене. Руски императорски дом имао је ранг државне институције из које су произилазили носиоци врховне власти. Након Октобарске револуције, Императорски дом је лишен политичке власти и изгубио је статус државне институције, али је постао својеврсна историјска институција са својим унутрашњим династичким правом.

Једини правни основ за утврђивање припадности Императорском дому су Основни државни закони Руске Империје. Након Октобарске револуције, Руски императорски дом се нашао у изгнанству, али је поредак насљеђивања старјешинства и припадност Императорском дому сачуван.

Данас, Руски императорски дом чине:

Сви остали потомци чланова династије немају права на престо и не припадају Руском императорском дому. У непризнатој држави Придњестровље, Руски императорски дом има службени статус као историјска институција са одређеним правима.[2] Постојеће Удружење чланова рода Романових (рус. Объединение членов рода Романовых),[3] које окупља морганатске потомке некадашњих законитих потомака и на чијем челу се налази син кнеза императорске крви Романа Петровича — Николај Романович Романов, има статус удружења грађана и не помиње се Основним државним законима Руске Империје. Први предсједник удружења од 1979. до 1980. године био је кнез Дмитриј Александрович, а након његове смрти од 1981. до 1989. био је кнез императорске крви Василиј Александрович. Од 1989. предсједник је кнез Николај Романович Романов. Године 1992. удружење је основало Фонд Романових за Русију,[4] које спроводи више стотина хуманитарних акција. Незаконити потомци сматрају брак између Романова и Багратиона неравнородним, а исто тако споре и права на престо Кирила Владимировича.

Династичко презиме[уреди]

Чланови Императорског дома нису уопште носили никакво презиме. Називали су се по титули, имену и очеству (нпр. царевић Иван Алексејевич, велики кнез Николај Николајевич и сл.). Од 1761. године Русијом су владали потомци сина Ане Петровне и Карла Фридриха, војводе од Холштајн-Готорпа — Петра III Фјодоровича. Од тада, династичка мушка линија више није проистицала из династије Романов, него из династије Холштајн-Готорп.

Родословни списи, понајвише инострани, спомињу представнике династије (почевши од Петра III Фјодоровича) као Романов-Холштајн-Готорпе. Међутим, Руски императорски дом је и даље користио назив и обиљежја династије Романов.

Историја презимена Романов није се завршила након Октобарске револуције (1917). Према законима Привремене владе, а касније и у емиграцији, презиме Романов су почели да носе скоро сви чланови Императорског дома. Изузетак су представљали династички чланови који су признавали Кирила Владимировича за императора у изгнанству.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Указ Государя Императора Кирилла I о титуловании морганатических жен Членов Императорского Дома и их потомства, 15/28 июля 1935 г.
  2. ^ Указ президента Приднестровской Молдавской Республики от 21 декабря 2011 г. № 998 „О статусе Российского Императорского Дома в Приднестровской Молдавской Республике"
  3. ^ www.romanovfamily.org ((ru))((en))
  4. ^ www.romanovfundforrussia.org ((ru))((en))

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]