Копаонички рударски базен XIV века[уреди | уреди извор]

Увод[уреди | уреди извор]

Копаонички рударски басен обухвата више рудника и један је од најзначајнијих басена у средњовековној Србији. До средине XIV века отворени су следећи рудници: Трепча, Копорић, Плана и Остраћа/Остатија. На Копаонику је до сада рекогносцирано око 12.000 старих рударских радова и најмање 215 топионица. Према прорачунима Василија Симића, њихов број је још већи, а износи око 15.000 свртњева и око 230 топионица.

Историја[уреди | уреди извор]

Рудници Трепча и Копорић[уреди | уреди извор]

У Трепчи, смештеној на јужним огранцима Копаоника, најпре је започето коришћење богатог рудног блага овог басена. Трепча се први пут помиње у познатом папском писму из 1303. године. Рудник и насеље Трепча настали су захваљујући активности немачких рудара Саса. Сасе је у Србију довео српски краљ Стефан Урош I Немањић. Највећи напредак Трепча је доживела у првој половини XV века, у време владавине деспота Стефана Лазаревића и деспота Ђурађа Бранковића, последњих самосталних владара средњовековне Србије. Иако је у изворима забележена тек 1411. године, отварање и рад рудника пратила је и ковница новца, али је свакако радила још у време Вука Бранковића, односно у другој половини XIV века, пре турских освајања ових простора. Вук Бранковић је користећи ресурсе из овог басена ковао сопствени новац са својим ликом.

Карактеристике рударског басена Трепча[уреди | уреди извор]

Рудници Трепче били су богати сребром, оловом и гвожђем. Бројни рударски радови налазе се на површини дугој 9, а широкој 3 km и груписани су око брда Старог Трга, Мажића, Витушића, Мељенице, Гувништа, Мађере и Гропова. Остаци некадашњих топионичарских радова највећим делом су уништени. Стога се број топионица у Трепчи не може тачно утврдити, а било их је око 18-20, и то већином на Трепчанској реци и околним потоцима, затим на Смрековици, Трстеној, Гувнишој и Бајгорској реци. Укупно је регистровано око 2.000-2.200 старих рударских радова, а најобимнији су били у Старом Тргу.

Копорић је рударско насеље које се налазило најужним обронцима Копаоника. Село Копорић помиње се први пут у повељи краља Милутина за манастир Светог Стефана у Бањској (1314—1316). Три деценије касније (1346), у Копорићу је постојала католичка парохија, која је несумњиво настала окупљањем Саса, Дубровчана и других странаца око рудника. Рудна богатства, могућност трговине и уносне зараде, привукли су их почетком четрдесетих година XIV века. О порасту рударске производње и значају трга сведочи и рад ковнице новца. Копорићки перпери били су у оптицају у Призрену шездесетих година XIV века.

Карактеристике рударског басена Копорић[уреди | уреди извор]

У Копорићу се добијало среброносно олово, које је, према једној анализи, имало 10 грама сребра на проценат олова, што значи да је припадало просечним оловним копаоничким рудама, нешто сиромашнијим сребром. Према истраживањима Василија Симића у Копорићу постоји преко 1.100 разноврсних рударских рупа и већи број поткопа, од којих су неки били веома разгранати. Пронађено је само пет топионица, што је у знатној опречности са бројем рударских радова. Стога је В. Симић закључио да је рудник радио дуже, али да није био богат рудом. На основу историјских извора утврђено је да рударска производња била мањег обима крајем XIV века, иако су рудник и трг били активни и у првој половини XV века, током периода вазалног односа Српске деспотовине са Отоманским царством.

Рудник Плана[уреди | уреди извор]

Плана је била једно од већих рударских насеља, а смештена је на крајњем северу Копаоничког базена. Први пут је споменута у папском писму из 1346. године, као једно од места у средњовековној Србији где се налазила католичка парохија. Тиме се може закључити да је рударско насеље образовано бар неколико година раније. Као и у осталим рударским местима, и овде су католичко становништво чинили Саси, Дубровчани и Которани. Рудник је био активан и наредних деценија на што указује и рад ковнице. Новац кован у Плани јавља се у документима осамдесетих година XIV века.

Рудници у Плани били су богати златом у праху, које је добијено испирањем, затим сребром, оловом, бакром и гвожђем. Насеље је окружено са свих страна рудокопима и топионицама. Стара рудишта групишу се на ревире: Цеовиште, Влах-Орље-Мурча и Разлечје-Вучак. Рекогносцирани су многобројни рударски радови — преко 2.700 свртњева и уселина и 58 топионица оловних, бакарних и гвоздених руда. Постојало је такође и велико хидротехничко постројење, дуго преко 50 km. Околина Плане обилује називима који сведоче о некадашњем рударском и привредном карактеру насеља: Плакаоница, Цеовиште, Шљакниште, Колска река, Кижа или Планска река, Ковачка река, Рудњачка река, Римска или Мајданска бразда, Устава, Трговиште, Пазариште, Царина и други.

Остраћа и Рогозна[уреди | уреди извор]

Проблеми са локацијом Остраће и карактеристике[уреди | уреди извор]

Остраћа/Остатија је такође наведена у папском писму из 1346. године као католичка парохија, а касније се више не помиње у документима. Још увек је спорно одређивање положаја овог места: једни га идентификују са Остраћом, селом на западним обронцима Копаоника, а други са Остатијом у изворишном пределу Студенице на планини Голији. У Остраћи су сачувани остаци насеља, али не и старих рударских радова. Додуше, у њеној близини откопаване су оловне руде. У Остатији је експлоатисано олово и гвожђе. О томе сведоче рударски радови и топионице, који су нађени у околини насеља. На старо рударство упућују и топоними у непосредној близини Остатије: Сасе, Рудно, Самоковска река, Плакаоница, Рудиште, Мајдани, Угљари, Самоков итд.

Подручје планине Рогозне[уреди | уреди извор]

На планини Рогозна, која се налази између Косовске Митровице и Новог Пазара, било је значајно рударско подручје. У Рогозни је постојала католичка парохија 1303. године, а у Светостефанској повељи (1314—1316) помињу се Сашка река и „старе рупе“. Насеље и рудник били су активни и касније, током XIV века. Појава католичког становништва на Рогозни свакако је везана за рударство.

На планини Рогозна, која се налази између Косовске Митровице и Новог Пазара, било је значајно рударско подручје. У Рогозни је постојала католичка парохија 1303. године, а у Светостефанској повељи (1314—1316) помињу се Сашка река и „старе рупе“. Насеље и рудник били су активни и касније, током XIV века. Појава католичког становништва на Рогозни свакако је везана за рударство. Планина Рогозна богата је рудама сребра, злата и олова, које су вађене на многим местима. О томе сведоче стари рударски радови, троскишта и велики број топонима као што су: Плакаоница, Златни камен, Златна глава, Златаре, Жежница, Кижа, Црвена река и други. О томе сведоче стари рударски радови, троскишта и велики број топонима као што су: Плакаоница, Златни камен, Златна глава, Златаре, Жежница, Кижа, Црвена река и други.

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Сима Ћирковић, Десанка Ковачевић-Којић , Ружа Ћук (2002). „Старо српско рударство ”