Вук Бранковић (деспот)

Из Википедије, слободне енциклопедије
За чланак о његовом претку, погледајте чланак Вук Бранковић.
Вук Бранковић

Вук Гргуревић Бранковић
Вук Гргуревић Бранковић

Датум смрти 16. април 1485.
Порекло
Отац Гргур Бранковић
Породица
Супружник Барбара Франкопан

Деспот Вук Бранковић (Вук Гргуревић, у народним песмама знан као Змај Огњени Вук или Јајчанин Вук), српски деспот (147116. април 1485), син је слепог Гргура Бранковића, сина деспота Ђурђа. У младости је био са Турцима, који су помагали његовом оцу да добије деспотство Србије после смрти деспота Ђурђа (1456).

Када је 1465. године у Београд стигло једно турско посланство да понуди мир, био је међу њима и Вук. Ту је он прешао у службу мађарског краља Матије и постао заповедник српских чета у Срему и околини. Веома храбар и пожртвован, Вук је стекао велики углед, који најбоље показује његово, у народу познато име, Змај Огњени Вук. Јунак је многих народних песама, бугарштица и десетерачких.

Ратовао је са Мађарима против Чеха, Пољака и Аустријанаца, а нарочито против Турака. Именован је за деспота Србије 1471. године и добио је велике поседе на подручју данашње Војводине, који су некад били својина деспота Ђурђа: Купиник (Купиново), Сланкамен, Беркасово, Бечкерек (Зрењанин), Бијелу Стијену и друге.

По легенди, основао је фрушкогорски манастир Гргетег и цркву Св. Николе у Сланкамену.

Вук је био ожењен Барбаром Франкопан. Као деспот, Вук се особито прославио 1476. године, проваливши у Сребреницу и борећи се испод Шапца и Смедерева.

Године 1479. заповеда српском коњицом у Боју код Кењермеза. Храбрим нападом на турски центар мађарска и српска коњица су разбиле турску војску и натерале је на повлачење. Ова битка сузбила је турске нападе на Мађарску за неколико наредних година.

Нарочито је чувен његов смео поход 1480. на Сарајево. Ратовао је са успехом против Турака по Србији и 1481. године довео одатле, из околине Крушевца, око 50.000 људи, који су насељени око Темишвара. У сталној борби с Турцима, деспот је умро 16. априла 1485. године.

Види још[уреди]

Литература[уреди]