Стефан Урош II Милутин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стефан Урош II Милутин Немањић

Фреска из краљеве цркве у Студеници,око 1314. године
Фреска из краљеве цркве у Студеници,
око 1314. године

Пуно име Стефан Урош II Милутин Немањић
Датум рођења око 1253.
Место рођења непознато
Датум смрти 29. октобар 1321.
Место смрти Неродимље код Урошевца (Краљевина Србија)
Гроб Манастир Бањска
(Црква Свете Недеље
у Софији Застава Бугарске Бугарска)
Титула Краљ Србије
Период 12821321
Претходник/ци Стефан Драгутин
Наследник/ци Константин/Стефан
Порекло и породица
Династија Немањићи
Отац Урош I
Мајка Јелена
Супружник/ци Јелена
?
Јелисавета
Ана
Симонида
Потомство Стефан
Константин
Царица (Зорица)
Ана (Неда)

Стефан Урош II Милутин Немањић (рођен око 1253[1][2], умро у Неродимљу 29.10.1321[3]) је био краљ Србије (1282—1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку[4]. Припадао је династији Немањића и био је млађи син краља Уроша I (12431276), млађи брат краља Драгутина (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316) и отац краља Стефана Дечанског (13221331).

Током његове скоро четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији ОхридПрилепШтип (које су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње Републике Македоније. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима, од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом, и Татарима. После Драгутинове смрти 1316. године дошао је у сукоб са краљем Мађарске Карлом Робертом (13101342) због заузимања поседа свог брата и тада је изгубио Мачву и Београд (1319), али је успео да задржи Рудник и Браничево. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава[5]. Упоредо са тим, женидбама је успео да обезбеди освајања из успешних ратова са Византијом и Бугарима, док је сукоб са Татарима окончао слањем свог сина-наследника Стефана као таоца.

На унутрашњем плану је извршио промену са рашког скромног двора, церемонија и титула на византијско уређење[6] са раскошним двором[5]. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и његова задужбина Бањска на простору његове државе, односно манастирска црква у Хиландару на Светој гори ван његове државе. Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил[7], развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем (мада има оних који то проширење приписују и Стефану Душану (краљ 1331—1346, цар 1346—1355)[8]). Због свог задужбинарског деловања је канонизован две и по године након смрти и проглашен Светим краљем[3], а његово житије је написао његов сарадник и каснији архиепископ српски Данило II (13241337)[3].

Женио се чак пет пута, последњи пут Симонидом 1299. године и из тих бракова је имао два сина Стефана и Константина и две ћерке Ану (Неду) и Царицу (Зорицу)[3]. Иако је значајно проширио и ојачао српску државу и увео византијско уређење у њу, није успео да консолидује унутрашње прилике у земљи, тако да је после његове смрти дошло до грађанског рата[5]. Против његовог законитог наследника и млађег сина Константина побунио се старији син Стефан (Ћоровић наводи да је Константин био старији[9]), а у борбе око престола се укључио и Драгутинов син Владислав који је према Дежевском споразуму из 1282. године требао да наследи Милутина[3]. Расуло у земљи је било толико да се поједина властела једноставно отцепила (као Бранивојевићи у Захумљу[3]), а банде пљачкаша су нападале чак и поворку која је преносила Милутиново тело у његову задужбину манастир Бањску[5].

Садржај

Живот пре доласка на власт (1253—1282)[уреди]

Млади краљевић Милутин, фреска из манастира Сопоћани

Милутин је на историјску сцену ступио је 1267. године, када је његов отац почео да прави планове о наслањању на Византију и одбацивању вазалних односа према Мађарима. Он је тада започео преговоре са византијским царем Михајлом VIII о женидби његове ћерке Ане за Милутина и о његовом именовању за наследника, уместо старијег сина и мађарског зета Драгутина. Преговори су отпочели и на челу византијске делегације се налазио Јован (XI) Век (васељенски патријарх 12751282), али је већ у самом старту дошло до размимоилажења у ставовима две стране, која је оличена у Пахимеровом згроженом опису српског двора и Драгутинове супруге, мађарске принцезе Катилине која је седела у старој хаљини и прела. Међутим интерес обе стране био је јачи од међусобних разлика, тако да се наставило са преговорима. Они су се на крају окончали неуспешно, поготово после Урошевог пораза и заробљавања од стране Мађара у Мачви 1268. године. Он је том приликом, да би био ослобођен, морао да Драгутина уздигне на ранг младог краља тј. престолонаследника и додели му област на управљање[9].

После овог пораза Срби прилазе широком савезу против Византије, а самог Уроша са власти 1276. године збацио је син Драгутин, победивши га, уз помоћ угарских и куманских снага, у „земљи званој Гацко“ (не мисли се на територију данасњег Гацка). После пораза Урош се повукао у Зету и замонашио, а Драгутин је постао нови краљ. Да би одобровољио мајку краљицу Јелену дао јој је на управу Зету, Требиње, горњи Ибар и Плав. Претпоставља се да је и брату Милутину том приликом поверио одређене области на самосталну управу[3]. Једини који је после окончања борби устао против ове одлуке био српски архиепископ и Урошев пријатељ Јоаникије (1272—1276)[2], који се демонстративно повукао са свог положаја и последње године провео са бившим краљем који је умро 01.05.1277. године као монах Симон.

Владавина[уреди]

Сабор у Дежеви и освајања (1282—1292)[уреди]

Наслањање на Мађаре, неактивност према Бугарској у којој је беснео грађански рат, пораз од Византије и њен продор до Липљана створили су незадовољство међу српском властелом према краљу Драгутину. Његову владавину је додатно оптерећивала побуна и збацивање оца која је сматрана неморалном, а пресудна кап, која је искоришћена као повод за сазивање сабора, био је Драгутинов пад са коња при лову код Јелеча почетком 1282. године и тежа повреда ноге, која га је учинила готово непокретним на дуже време.

Сабор српске властеле је сазван у Дежеви и на њему је Драгутин предао власт свом млађем брату Милутину, док је за себе задржао области северно од Западне Мораве са Дабром, Рудником и областима око данашњих Ариља и Прибоја[3]. Сами извори о сабору су врло нејасни не зна се шта је тачно довело до њега односно да ли је властела приморала Драгутина на овај чин или је он схватио шта се спрема и самоиницијативно предао власт. Такође се не зна са сигурношћу ко је требало да наследи Милутина, али се сматра да је једна од саборских одлука била и да Милутина наслеђују Драгутинови, а не његови синови[3].

Милутин је наследио и братовљево учешће у великом савезу који је формирао краљ обеју Сицилија Карло I са циљем рушења византијског цара Михајла VIII и обнове Латинског царства које је Михајло срушио 1261. године. Савез, који је настајао још 1267. године када је Михајло покушао да у Урошу I пронађе савезника, достигао је врхунац почетком осме деценије XIII века када је, после смрти папе Николе III (12771280) који је подржавао Михајла VIII и Лионску унију, нови папа постао Карлов човек Мартин IV (12811285). Око Карла I у њему су се, поред Драгутина односно Милутина, нашли[6]:

док је сам папа Мартин дао савезу својеврстан благослов, проклевши Михајла VIII који је прихватио унију као шизматика и забранивши католичким владарима да сарађују са њим. План је био да Милутин и Јован ударе на Македонију, а да Карло, Филип и Млечани ударе на сам Цариград.

Освајања по Византији[уреди]

У склопу овог савеза је ратна дејства 1281. године отпочео Драгутин, али су она, после почетних успеха, окончана јаком византијском контраофанзивом. Године 1282. када је преузео власт Милутин у сарадњи са некадашњим византијским властелином Котаницом продире на југ и заузима оба (Горњи и Доњи) Полога (област око Тетова), Скопље, Овче Поље, Злетово и Пијанец (Пијанац[10], горњи слив Брегалнице око данашњег Делчева). Паралелно са његовим нападима са југа је на Византију ударио Јован I Анђел који је такође имао значајнијих успеха. Међутим, кључни фактор ове коалиције били су Напуљски Анжујци и док су Милутин и Јован напредовали на Балканском полуострву, на Апенинском је уз логистичку и финансијску помоћ Византије дошло 31. 03. 1282. године до велике народне побуне познате као Сицилијанско вечерње, која је довела до протеривања Анжујаца са Сицилије и доласка снага Петра III Арагонског (12761285) на њу, приморавши Карла I да своје снаге спремљене за удар на Византију, окрене сукобу са краљевином Арагон и одбрану преосталих поседа. Овим потезом је Михајло VIII успео да уништи анжујску Краљевину обеју Сицилија и трајно је онеспособи за дејство на Балкану. Са друге стране Јадрана, освајања су приближила Милутина и Јована и они су исте године учврстили свој савез удајом Јованове ћерке непознатог имена за Милутина, који је по ступању на престо отерао своју прву супругу Јелену.

„Милутинова победа над Татарима“, литографија Анастаса Јовановића (18171899) из 1852.

После слома Карловог савеза, Михајло VIII се окренуо сређивању прилика на Балканском полуострву подигавши велику најамничку војску којом је планирао да сузбије Милутина и Јована. Међутим на почетку тог похода 11. 12. 1282. године недалеко од Родоста (Илаигита[10], турски назив је Текирдаг) Михајло умире, а команду над војском преузима његов син и наследник Андроник II[11]. Он је без обзира на очеву смрт наставио поход, али га није сам повео, већ је на Србију послао најамљене Татаре у пљачкашки, а не у освајачки поход[3]. Без обзира на то, Татари су представљали озбиљану војну снагу и Милутин се повукао пред њима, а њихови пљачкашки одреди су продрли до Липљанa и Призрена. Њихово напредовање је зауставио набујали Бели Дрим у коме се део војске предвођен Чрноглавом подавио покушавајући да га преплива на коњима, док је сам вођа успео да га пређе, али је убијен у сукобу са српским одредима, а његова глава је натакнута на колац и послата Милутину[10]. После тога су се други пљачкашки одреди повукли назад у Византију[9].

Након њиховог повлачења, Милутину се у борби придружује и Драгутин са својим снагама и они заједнички започињу нови продор дубоко у Византију 1283. године, дочекавши Божић код Насуда[10] (Науса[12]). Њихове снаге продиру у струмску и серску област, код Христопоља избијају на Егејско море и Свету гору, али те области не заузимају трајно, већ се после продора повлаче на зимовање у централној Македонији. Драгутин се после тога враћа у своју област, а Милутин наредне године самостално наставља офанзиву. Он током 1284. године заузима Дебар, Кичево и Пореч (е)[3], чиме је овладао западном Македонијом и севером данашње Албаније и померио границе краљевине Србије на југ пред византијска утврђења Струмицу, Прилеп, Охрид и Кроју[9]. Током ове акције, Милутин није само упао у Византију, већ је продро и у Тесалију, државу свог бившег таста севастократора Јована. Овим се завршавају Милутинова трајна ширења ка југу, сви продори у Византију које он буде направио после 1284. године постићи ће само признавање освајања начињених током прве три године његове владавине.

Током ове три године освајачких ратова, Милутин је успео да промени три супруге. Прво се 1282. године, по преузимању власти развео од своје прве супруге Јелене, која је највероватније била ћерка неког српског велможе и оженио се ћерком свог савезника Јована Анђела. Са њом је добио сина Константина[9], али ју је већ 1283. године вратио оцу и оженио се рођеном сестром мађарског краља Владислава IV Куманца и Драгутинове супруге Катарине Јелисаветом, која је у то доба била монахиња. У браку са њом добио је ћерку Царицу (Зорицу)[9], али се тај брак окончао већ 1284. године, када се Милутин оженио ћерком бугарског цара Георгија Тертера Аном, са којом је остао у браку до 1299. године и са којом је добио сина Стефана[2][9] (други аутори наводе да је Стефан био старији од Константина тј. да је рођен у првом Милутиновом браку са Јеленом[1][3][11]) и ћерку Ану (Неду).

Борбе са Бугарима и Татарима[уреди]

У то време је мађарски краљ Владислав IV предао Драгутину на управу Мачву са Београдом и области Соли и Усору на тлу данашњих северних делова Босне и Херцеговине и он је у њима самостално владао називајући се сремским краљем. Истовремено се криза коју су Татари створили у Бугарској повећавала, а један од њених показатеља било је и практично осамостаљивање појединих великаша. Тако су Дрман и Куделин Браничевску област претворили у својеврсно разбојничко легло из кога су узнемиравали суседне области којима су владали Драгутин и краљ Мађарске Владислав. Мађари су покушали 1285. године да их сузбију, али су у претрпели пораз у Горњачкој клисури у покушају да се пробију до Ждрела (13km југоисточно од Петровца [13]), у коме су се њих двојица утврдили. После њих је и Драгутин покушао да их сузбије, али је и он тешко поражен. О тежини пораза сведоче и наводи да су бугарски великаши после тога кренули у освајачку контраофанзиву. Њихов продор приморао је Драгутина да позове свог брата у помоћ и они су се састали у Мачковцу на Морави договоривши се о заједничкој акцији. Њихове здружене снаге сломиле су отпор Дрмана и Куделина, заузеле Ждрело, а потом и целу Браничевску област са истоименим градом и Кучевом која је ушла у састав Драгутинове државе[2][9].

Видински Град

Највероватније је заузимање Браничева покренуло видинског кнеза Шишмана, који је попут Дрмана и Куделина био татарски вазал, да на челу татарских пљачкашких одреда продре у краљевину Србију. Они су продрли дубоко, чак до Пећи односно Хвосна и један од циљева им је била и пљачкање манастира светих Апостола код Пећи (Пећка патријаршија), али их је у томе омела јача срспка војска која се изненада појавила са југа и сузбила их[9], мада Данило Пећки у свом житију наводи да је Шишманове снаге одбило Божије знамење страха[10]. Само датовање овог Шишмановог похода, као и његови мотиви нису познати, али се сматра да је до њега дошло после 1291. године као реакција на заузеће Браничева. Српске снаге се нису зауставиле на заустављању продора, већ су се покренуле у контраофанзиву и протерале Шишманове снаге до самог Видина који је том приликом заузет, а сам Шишман се спасао прешавши у чамцу Дунав. Милутин је првобитно планирао да поруши Видински Град[10], али је ипак прихватио преговоре које му је понудио сам Шишман речима:

Господине мој, славни краљу, одврати јарост гнева твога од мене, јер што сам учинио, према мојим делима ово све дође на мене. Но нећу наставити ка овом да имам такву злу мисао у срцу моме. Прими ме као једнога од вазљубљених твојих, са клетвом изрекавши, да до издисања мога нећу више погрешити твојој вољи

Њих двојица су склопили мир по коме је Шишману враћен Видин и његова област коју је освојио Милутин, а он се заузврат оженио ћерком српског великог жупана Драгоша и постао Милутинов вазал[9].

Краљ Милутин, фреска из цркве светог Ахилија у Ариљу (око 1296. године)

Протеривање Дрмана и Куделина, који су пред Србима побегли свом de jure суверену татарском кану Ногају (?—1299), као и Шишманово признавање српске врховне власти уместо татарске, покренули су Ногаја да се окрене збивањима на Балканском полуострву и утврди своје позиције на њему. Он је због тога покренуо велику војску ка Србији са циљем да се разрачуна са Милутином и његовом офанзивом. Краљ Србије је био свестан Ногајеве војне надмоћи, због чега му је у сусрет уместо војске, упутио посланике да преговарају о склапању мира. Ногај је његове посланике примио и сагласио се са њима о склапању мира којим је признато уз Милутиново обећање да су његове акције против бугарских великаша биле дефанзивног карактера и да он не планира да се проширује на исток на рачун других Ногајевих бугарских вазала. Сам кан је са своје стране тражио од Милутина таоце који ће бити гарант да ће се Милутин придржавати уговорених обавеза, што је краљ Србије испунио пославши кану свог сина Стефана и децу својих виђенијих великаша, тако да је 1292. године између њих закључен мировни уговор који су испоштовали обојица[9]. Ногајеви мотиви за склапање овако повољног мира са Србијом у позицији јасне војне надмоћи нису познати, али је највероватније да он сам није био претерано заинтересован за Балканско полуострво и ширење на њему.

Нови напади на Византију и склапање мира (1292—1301)[уреди]

У доба српских сукоба са Бугарима и Татарима, на јужним деловима западног Балкана дошло је до напредовања византијских снага и потискивања преосталих државица на простору данашње Грчке. Анжујци су настављали своју офанзивну политику ка Византији преко Филипа I Тарентског (12941332) сина Карла II Напуљског (12851309) који је од 1294. године био носилац права латинских царева и Карла Валое, брата француског краља Филипа IV Лепог (1285—1314). Филип је полажући права на простор некадашњег Латинског царства и његових вазала преузео преостале Анжујске поседе на Балканском полуострву и женидбом са ћерком епирског деспота Нићифора I (12711296) ојачао свој положај задобивши и градове у Етолији. Истовремено је између владара Тесалије и Епира владала затегнутост коју су искористили Византинци и 1290. године[6] или око 1295. године[9] заузели Драч, чиме су поново избили на Јадранско море одузевши Анжујцима значајну базу за операције на Балканском полуострву. Повезивање Епирске деспотовине са Филипом покренуло је 1295. године отворени рат са Тесалијом у коме је деспотовина сузбијена и била приморана да затражи византијску помоћ. Већ наредне године умиру и владар Епира Нићифор I и Тесалије Јован I, бивши таст краља Милутина, а власт у Епиру преузима Нићифорова удовица Ана и византофилска струја у држави, што додатно ојачава Византијске позиције у западним деловима данашње Грчке[6].

Остаци тврђаве у Драчу

Од почетка Милутинове владавине 1282. године, српски одреди у мањем или већем обиму нису престајали да упадају у Византију и узнемиравају њене пограничне области[6]. Иако су акције већег обима, односно освајачке природе посустале након 1284. године, Милутин се није одрекао напредовања ка југу. Након смиривања ситуације на источним границама 1292. године и дешавања која су потом уследила у Епиру и Тесалији, српски краљ покреће 1296. године нови поход на Византију и током њега српска војска успева да заузме византијски Драч[6].

Нови продор Срба и губитак Драча, доводе 1297. године до велике офанзиве на Србију на чијем се челу нашао искусни војсковођа Михајло Главас. Међутим и овај поход није постигао жељени успех, после чега се приступило преговорима о миру између две монархије. Византији је са једне стране био неопходан мир односно савез са Србијом да би могла да среди прилике како на Балканском полуострву, тако и у Малој Азији у којој су турски емирати били у сталној офанзиви, тако да је већ око 1300. године, скоро цела Мала Азија осим неких већих, махом приобалних, утврђених градова (Никеја, Никомедија, Бруса, Сард, Филаделфија, Магнезија, Хераклеја, Смирна, Фокеја,…) била у њиховим рукама. Милутину је био потребан мир да би могао да среди прилике у сопственој држави, тачније да у своју корист реши предстојећи сукоб са братом Драгутином о томе ко ће наследити Милутина, пошто је према једној од одредби Дежевског уговора то требало да буде Драгутинов син, док се Милутин спремао да своју државу остави свом сину Стефану који се 1299. године[2] вратио из татарског заточеништва[6].

Преговори са Византијом и женидба са Симонидом[уреди]

Андроник II, фреска из манастира код Сера

Због тога су 1297. године отпочели преговори о склапању мира и савезништва, између Милутина са једне и Андроника II са друге стране. Савез би био потврђен и учвршћен склапањем брака српског краља и једне византијске принцезе. На челу византијског преговарачког тима налазио се Теодор Метохит који је од почетка преговора до њиховог окончања у пролеће 1299. године пет пута долазио у краљевину Србију. Основу уговора чинило је византијско признање српских освајања северно од линије КројаОхридШтипПрилеп која су постигнута до 1284. године као мираза уз једну византијску принцезу која би постала нова Милутинова супруга. Андроник II је прво понудио своју сестру Евдокију која је била удовица трапезунтског цара Јована II (1280—1297). Међутим, она је свом брату Андронику поручила да не жели да се уда ни за Милутина ни за било код другог јер жели да сачува успомену на свог мужа. Цар јој није вероваао, а у научним круговима влада мишљење да је она одбила да се уда у једну варварску земљу[9]. Она се из Цариграда вратила у Трапезунту да пази на свог сина Алексија II (1297—1330), који није био у добрим односима са својим ујаком Андроником II[9]. Њено одбијање је довело њеног брата у безизлазну ситуацију јер је није могао да испуни свој део договора. Милутин му је јасно ставио до занња да тај чин сматра увредом и да ће на њу одговорити ратом уколико му се не нађе жена међу византијским принцезама. Због тога је цар Андроник одлучио да српском краљу понуди своју петогодишњу ћерку Симониду. Милутину је на то пристао, што јасно сведочи о томе да је по среди био политички брак из кога је Милутин осим војне користи, значајно добијао и на престижу[6]. Овим браком он је постао зет византијског цара, није више био узурпатор северне Македоније, већ је постао њен законити владар који је ту земљу добио као мираз, што посебно истиче у својој повељи Хиландару. Сам званични чин је обављен на ничијој земљи на Вардару после Ускрса 1299. године и том приликом су Византинцима предати:

  • Ана Тертер, дотадашња Милутинова супруга чији је брак проглашен неважећим, јер је у тренуцима његовог склапања још увек била жива Јелена, прва Милутинова жена
  • Котаница, некадашњи византијски властелин који је 1281. године пребегао Србима и од тада предводио њихове нападе на Византију
  • српски таоци

док су Милутину предати византијски таоци и млада Симонида коју је дочекао сам Милутин клекнувши пред њом[9]. Краљевини Србији су том приликом признате раније освојене територије, док су Византији враћени неки поседи које је до тада контролисала српска војска, међу којима се вероватно нашао и сам Драч.

Држава Немањића, крајем XIII и почетком XIV века: 1. Милутинова територија; 2. Драгутинова држава; 3. Милутинова освајања до 1299. године; 4. Привремени губитак територије у Хуму, почетком XIV века.

Међутим, склапање оваквог споразума, довело је до великих негодовања на обе стране, као и до понуда других суседних држава Милутину за склапање брака са њиховим принцезама. Разлози који су на овај брак приморале оба владара биле су јаче од свих тих фактора.

  • У самој Византији јак отпор браку пружала је црква, због чињенице да је то Милутину већ пети брак (сам четврти брак се сматрао тешком повредом хришћанског морала), као и због тога што је Симонида тек дете, а он је већ у својим касним четрдесетим, тако да је на овај брак бачена анатема[3].
  • У самој краљевини Србији је постојала јака опозиција у редовима властеле, која је била против склапања мира са Византијом и прекидања ратних дејстава која су била више него успешна и доносила јој значајна средства. Поред властеле, против брака је био и део свештенства[9].
  • Током ових преговора, представници Тесалије су покушали да Милутина одговоре од склапања брака и мира са Палеолозима, док му је удовица бугарског цара Смилеца (1292—1298) понудила да узме њу за супругу и са њом Бугарско царство у мираз[9].

Грађански рат са братом Драгутином (1301—1312)[уреди]

Тешко је са сигурношћу говорити о односима између Драгутина и Милутина, као и о стварима које су довеле до кризе њихових односа, али се сматра да тај однос од почетка није био топао и братски, а да је највећи њихов камен спотицања било питање Милутиновог наследника које су обојица желела да реше у своју корист, што је на крају довело до отвореног грађанског рата. Извесно је да се прави рат распламсао око 1301. године, али је и пре тога било јасно да ће до њега доћи, о чему сведоче и помоћни одреди које је Милутин добио из Византије 1299. године приликом склапања брака. Драгутин, са друге стране, није могао да рачуна на подршку тазбине, пошто се краљевина Угарска од убиства Владислава IV 1290. године налазила у грађанском рату око престола у коме је и сам Драгутин активно учествовао.

Краљ Милутин 1301. године долази у сукоб са Дубровачком републиком издавањем наредбе да се позатварају дубровачки трговци у краљевини Србији, заузећем приобалног појаса око града са Цавтатом и копненом блокадом града. Република светог Влаха је на то одговорила заузимањем Мљета, поморском блокадом ушћа Бојане и нападом на Котор, који је одбијен. Током наредне године отпочели су преговори који су окончани 14.09. исте године мировним уговором који је закључен уз посредовање Млетачке републике која је у то доба била дубровачки сениор. Остаје нејасан повод за овај сукоб, који је можда био у вези са сукобом са Драгутином или је пак Милутин као византијски савезник блокирао Дубровник као Млетачког вазала[9] услед текућег сукоба Млечана и Византије, који је произашао из млетачко-ђеновљанског рата (1294—1299), који се те године завршио склапањем примирја на десет година[6], али је извесно да је овим ратом краљевина Србија задобила Цавтат и приобални појас око града[14], а Мљет је остао у њеном саставу.

Ситуација на Балканском полуострву у то доба је била поприлично комплексна и у готово свим његовим деловима беснели су ратови. На његовим западним деловима су поред сукоба између Драгутина и Милутина по краљевини Србији, беснели сукоби у краљевини Мађарској између противника Карла Роберта (међу којима је био и Драгутин) и његових присталица, међу којима су се истицали Шубићи који су га и овенчали 1300. године за краља у Загребу, али и у бановини Босни између Шубића и Котроманића тј. богумила. Без обзира на активну укљученост у два сукоба (борбе у Босни и Мађарској), брибирски кнез Павле I Шубић (12921312) је највероватније око 1304. године покушао да искористи борбу између Драгутина и Милутина и заузме Хумску област. Његове трупе су продрле скроз до Оногошта (данашњи Никшић), а у једној исправи из те године се његов син и титуларни бан Босне Младен II Шубић (1312—1322) назива господарем целе Хумске земље. Међутим током тих борби су Милутинове снаге заробиле самог Младена II, а ускоро је Милутиново посланство је преко Дубровника стигло до Павла у Скрадин и уговорило њихов заједнички сусрет. Предмет и закључак преговора није познат, али је извесно да су се њих двојица састали у Вруљи код Макарске[9], после чега више није било упада Шубића у Захумље и Младен се опет нашао на слободи, али остају непознати услови и одредбе договора између Павла и Милутина[2].

Напади Каталонске компаније на Хиландар[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Каталонска компанија
Манастирска црква у Хиландару, подигнута у доба краља Милутина

Турско напредовање у Малој Азији, довело је 1303. године на Балканско полуострво нову најамничку војску у служби Византије. Били су то каталонски најамници предвођени Рожером де Флором, који су у Шпанији и на Сицилији били познати као алмогавери, док су их на Балканском полуострву једноставно звали Каталонци или Каталонска компанија. Иако су испрва успели да потисну Турке, они су се ускоро окренули пљачкању и Византинаца да би 1304. године напали и византијску Магнезију. У априлу наредне године је Рожер убијен на дворцу престолонаследника Михајла IX чиме је отпочео рат између Византијског царства и Каталонске компаније чијим редовима су се прикључили и одреди Турака Селџука жељни пљачке. Током наредне две године они су опустошили Тракију, да би у јесен 1307. године преко Родопа прешли на полуострво Касандру и са њега угрожавали околне области, укључујући и Свету гору[6].

Богатство светогорских манастира је привукло пљачкаше, а на удару једног њиховог одреда се нашао и сам Хиландар, на чијем се челу у то доба налазио као игуман Данило, будући српски архиепископ који је на то место изабран по директној Милутиновој наредби. Овај напад је одбијен, после чега се Данило одлучио да из манастира извуче драгоцености и упути се у Скопље да Милутина извести о ситуацији и затражи помоћ. Милутин га је саслушао и обезбедио му неопходна средства за одбрану, тако да се Данило после тога вратио у манастир доносећи са собом како залихе, тако и најамнике које је Милутин платио. Захваљујући његовом повратку и снагама које је довео, Хиландар се спасао, пошто се дуже време налазио под опсадом и како се наводи у његовом житију ситуација је била таква да су се монаси спремали на предају. Том приликом су Данилове снаге успеле да униште део нападача, а потом и да одбију нове нападе који су уследили 1308. и 1309. године.

Руски манастир светог Пантелејмона на Светој гори

За разлику од њега, снаге Каталонске компаније су успеле да заузму руски манастир светог Пантелејмона и спале га, а покушале су у пролеће 1308. године да заузму Солун, али без успеха[2]. Иако су вође Каталонске компаније примиле 1308. године Теобалда Сепоа и прихватиле Карла Валоу за свог господара, они се нису умешали у борбе његовог савеза против Византије и 1309. године су напустили Солунску област, прво ка Тесалији, потом 1310. године ступају у службу атинског војводе Валтера од Бријена (1308—1311), да би коначно 1311. године потукли на Кефису у Беотији франачку војску и успоставили каталонску државу место франачке[6].

Савез са Филипом и Карлом[уреди]

Карло Валоа, брат француског краља Филипа IV Лепог, је преко свог брака са Катарином Куртене, унуком Балдуина II, постао 1301. године носилац претензија на титулу латинског цара и он је у сарадњи са Филипом Тарентским започео стварање опсежног савеза за његову обнову. У њега је успео да 1308. године укључи и Каталонску компанију која је требало да буде нека врста његове инвазионе војске и која би на тај начин испунила договор свог некадашњег вође Рожера де Флора о обнови Латинског царства који је он закључио са краљем Сицилије Фредериком II (12961336)[2]. Поред Карла и Филипа у савезу су се још налазили и:

а папа Климент V (13051314) га је, као и Мартин IV две деценије раније, подржао бацањем анатеме на византијског цара Андроника II 1307. године[6].

Бонифације VIII прима Карла Валоу (1301)

Милутин је склапање овог савеза отпочео још у лето 1306. године, када се преко скадарског епископа повезао са Филипом Тарентским који је претходне године заузео византијски Драч. Његови представници су се састали са њим 06. 08., а током јесени су се двојица владара састала и склопила савез. Милутин је после тога упутио Дубровчанина Марка Лукарева и Которанина Трифуна Микаелија у Француску да у његово име преговарају са Карлом. У краљевину Србију је након тога стигао у узвратну посету доминикански фратар који је у свом извештају сачињеном почетком 1308. године Милутина оцењује као непоузданог, развратног и суровог, док са много симпатија говори о католицима наклоњеном сроднику Анжујаца Драгутину кога назива краљем Србије, док за Милутина наводи да је краљ Рашке[9]. Без обзира на врло негативну оцену коју је добио, Карло је ипак 27. 03. исте године закључио савез са Милутином са циљем рушења Византије. Одредбе тог споразума су још[9]:

Карлови представници су овај уговор ратификовали са Милутином 25.07. исте године код Голих Хума, док га је Филип IV ратификовао тек 1313. године[9]. Одредбу о Милутиновом преласку у католичанство, озбиљно је схватио и сам папа Климент V, који је 1308. године послао своје легате у краљевину Србију да прекрсте Милутина и предају му папску заставу, али су се они и поред доброг пријема вратили необављена посла, пошто им се Милутин изговарао да то није у стању да уради у овом тренутку због противљења своје мајке Јелене (рођена је католикиња) и брата Драгутина (који је важио за великог православног добротвора веома толерантног према католицима[15], иако има индиција да је део свог живота провео као католик[2][16], који је пред сам крај свог живота живео испоснички, замонашивши се пред смрт).

Краљ Милутин, детаљ фреске Лоза Немањића из Грачанице

Разлози због којих је Милутин ушао у овај савез нису познати, али је и њему самом било врло јасно у каквом је стању Византија по којој је харала Каталонска компанија, сузбијали су је Турци у Малој Азији, док је на Балкану губила сукоб са Бугарским царством, изнуреним од татарске власти, који се окончао 1307. године мировним уговором који је био неповољан по Византију. Због тога му је јасно као исплативије решење деловало приближавање Анжујцима са којима у савезу би се могао проширити на рачун Византије, али би стекао и моћног савезника у борби против Драгутина који је у то доба био у сукобу са анжујским претендентом на титулу краља Мађарске Карлом Робертом. Вероватно са тим у вези и стоје овакве одредбе уговора којим је Карло значајно профитирао, јер су се Милутину потврђивале територије које је заузео још пре две деценије, а он је био у обавези да помаже у рату и промени веру.

У складу са договором, Милутин је у редовима Каталонске компаније која се налазила код Солуна регрутовао 1000 коњаника и 500 пешака из турског контигента на чијем се челу налазио Мелик (Мелекиљ[10]). Он је са њима извршио нападе ка Солунској области, али је био одбијен. Међутим, ускоро се сам савез распао сам од себе[9]:

  • 1308. године је умрла Карлова супруга Катарина Куртене и са њом су права на титулу латинског цара прешла на њену ћерку Катарину која је била верена за Филипа Тарентског (у брак су ступили 1313.) [6]
  • 01.05.1306. године гине немачки краљ Алберт I (1298—1308) и Карло почиње да прави комбинације да постане немачки цар
  • 1309. године папа Климент V прелази у Авињон и баца клетву на Млетачку републику избацујући је тако из свих активности са било којим католичким владарем, па самим тим и Карлом
  • 1309. године Каталонска компанија је отишла у Тесалију чиме Карло губи војну силу на терену, што се манифестовало и одласком његовог представника из њихових редова[6]

Претпоставља се да је и сам Милутин већ 1309. године поново прешао на страну Византије[9].

Пружање војне помоћи Византији и крај грађанског рата[уреди]

Сукоб између Милутина и Драгутина, око тога чији ће син постати краљ Србије, започео је још око 1301. године и трајао је без неког већег успеха на обе стране. Милутин је у складу са својим намерама да га наследи његов син, уздигао Стефана, кога је око 1297. године оженио Теодором, ћерком бугарског цара Смилеца, на ранг младог краља и 1309. године му доделио на управу Зету. Истовремено је, у складу са савезничким односима са Андроником II, послао византијском цару војну помоћ за уништавање турског дела Каталонске компаније који се под вођством извесног Халила налазио у околини Галипоља и пљачкао по Тракији. Његове, највероватније најамничке, снаге од око 2.000 војника[2], помогле су 1312. године византијској војсци да их уништи, после чега је Андроник поклонио Хиландару село Куцово[9].

Међутим, док су Милутинове снаге водиле борбе против Турака у Тракији, Драгутин је покушао да преузме власт у краљевини Србији. Поред својих трупа Драгутин је предводио и добар део Милутинове властеле, која је била незадовољна његовом мирољубивом политиком према Византији. Краљ Милутин је остао без великог дела своје војске и подршке у земљи. Без обзира на то, он је успео да преко свог пријатеља и сарадника Данила, који је тада био епископ Бањски, сакупи најамничку војску састављену од Турака, Татара и Осета, уз помоћ свог новца који је склонио у своју задужбину манастир Бањску, а који му је допремио Данило. Уз помоћ ових снага Милутин је успео да одбије нападе, после чега се у сукобе умешала Српска православна црква која је отпочела посредовање међу браћом. Њиховим посредовањем окончани су сукоби и међу браћом је закључен мир, о чему је у име обојице и сабора властеле византијског цара известио тадашњи игуман Хиландара и каснији српски архиепископ Никодим (13171324)[9]. Према постигнутом споразуму, обновљене су одредбе Дежевског споразума о томе да Драгутинов син Владислав (пошто је Урошица умро око 1306. године[1]) наслеђује Милутина после његове смрти, Драгутину је враћен и Рудник са околином, пошто га је 1302. године[13], током грађанског рата, заузео Милутин[3], а манастир Бањска је уздигнут на ниво повлашћене игуманије у повељи коју су издала и потписала оба краља[9].

Последње године и сукоб са краљевином Мађарском (1312—1321)[уреди]

После успешног уништења турских пљачкаша на Балканском полуострву, уз српску помоћ 1312. године, Андроник II је 1313. године поново затражио Милутинову помоћ и то против Турака који су у Малој Азији угрожавали Брусу и Никеју. Српски краљ се поново одазвао његовом позиву, иако је непуну годину дана раније умало изгубио престо због тога. Том приликом он је подигао велику војску на чије чело је поставио великог војводу Новака Гребострека. Српска војска је током 1313. године оперисала, као засебно одељење уз византијску, по Малој Азији и успешно је потиснула Турке о чему, поред записа Данила Пећког, сведочи и ктиторски натпис на манастирској цркви светог Ђорђа у Старом Нагоричину на коме стоји да у то лето краљ изби Турке[9], као и подизање српског манастира светих Архангела у Јерусалиму у част тих победа[2].

Краљица Јелена и њен син краљ Милутин, фреска из Грачанице (1324.)

Милутинова мајка, краљица Јелена Анжујска која је, од Драгутиновог свргавања краља Уроша I 1276. године, управљала Требињем и околином умрла је 08.02.1314. године у свом двору у Брњацима[3], замонашивши се пред смрт у Скадру као православка[9]. Њено тело је из њеног двора по зими пренето и сахрањено у њену задужбину, манастир Градац, а њене поседе је преузео Милутин[9].

Побуна Стефана Дечанског[уреди]

Провизантијска политика краља Милутина изазивала је јасно незадовољство међу властелом која је 1312. године листом прешла на Драгутинову страну када га је напао. Наредне године их је Милутин мобилисао и послао у борбу за византијске интересе на простору Мале Азије. Већ 1314. године букнула је нова побуна на чијем се челу нашао Милутинов син и некадашњи престолонаследник Стефан који је као млади краљ управљао Зетом. Тачан разлог за Стефанову побуну није забележен, али се сматра да је он решио да се оружјем избори за оно што је сматрао да му припада тј. краљевски венац[3][9][11], пошто је обновом Дежевског уговора 1312. године Драгутинов син Владислав постао престолонаследник, барем de jure. Извесно је да му је властела дала неку врсту подршке за тако нешто, а сигурно да је рачунао да ће га подржати, као што су пре само две године подржали његовог стрица, јер разлози њиховог незадовољства Милутиновом византофилском политиком нису нестали, чак напротив, они су се повећали слањем самих властелина да се са својим снагама боре за Византију.

Иако је побуна имала све изгледе да успе, то се ипак није догодило. Изгледа да је Милутин наслутио шта се дешава и покушао да започне преговоре са Стефаном, али их је овај одбио и подигао се на оружје. Међутим, Милутин је, судећи према изворима, успео много брже да окупи војску и са њом је кренуо ка Зети на Стефана. Снага Милутинових трупа у односу на оне које је у том тренутку успео да окупи његов син била је драстично већа, због чега се он пред њима повукао са друге стране реке Бојане и прихватио преговоре које му је Милутин, поново, понудио речима[10]:

Чедо моје мило и срдачно, зовем те, и не одазиваш ми се. У жалости мојој изгледа ми да си близу мене, но пружам руку, и не налазим те. Многе сузе чине ми слепоћу, и љутим болом цепа ми се срце због твога разлучења и дели ме пламеновима од многог уздисања. Зар то беше чедо моје, чему се не надах од тебе? Но дођи, драги сине мој, да се утеши старост моја.

Он је изашао на коленима пред оца и молио је за своју милост, али је Милутин био немилосрдан. Наредио је да се његов син окује и у ланцима спроведе у Скопље. Ту је у тамници, после неког времена, по очевој наредби ослепљен, чиме је Милутин планирао да га онеспособи као претендента на престо и евентуалног вођу незадовољне властеле, пошто је према средњовековним схватањима као слеп био неспособан за управљање државом. Међутим, касније ће се испоставити да је Стефан ослепљен само делимично или боље рећи привремено, али је то од Милутина врло вешто скривао. Не зна се како је тачно спашен вид Милутиновом сину и поред краљевог наређења, али се претпоставља да је џелат потплаћен или да је по среди завера против краљеве одлуке. Милутин је после тога, послао, наводно, слепог Стефана са супругом Теодором и два сина, Душаном и Душицом, у изгнанство у Цариград код свог таста Андроника II[9].

Драгутинова смрт и анексија његових поседа[уреди]

Манастир Ђурђеви ступови

Краљ Стефан Драгутин умро је 12.03.1316. године[9][11]. Он је пред своју смрт одредио на сабору за наследника свог сина Владислава, после чега се замонашио и умро као православни монах Теоктист, а његово тело је према његовој жељи сахрањено у манастиру Ђурђеви Ступови који је обновио, а не у његовој задужбини цркви светог Ахилија у данашњем Ариљу. Драгутинову смрт искористио је његов брат Милутин и са војском упао у његову област, запосео Мачву са Београдом, Браничево и области које је Драгутин задржао Дежевским уговором (области северно од Западне Мораве са Дабром, Рудником и областима око данашњих Ариља и Прибој), док је његовог сина Владислава, који је према одредбама Дежевског уговора требало да их наследи обојицу, Милутин затворио у тамницу[9]. Након овога је практично као Милутинов могући наследник остао само његов син Константин који је као млади краљ и престолонаследник добио на управу Зету[3]. Драгутинове поседе на северу данашње Босне и Херцеговине (Усору и Соли) истовремено је заузео бан Хрватске, владар Босне и некадашњи Милутинов заробљеник Младен II Шубић[11].

Већ у лето 1317. године Милутин почиње нове ратне сукобе са Дубровачком републиком. Током њих није било већих борби и све се махом свело на копнену блокаду града и пљачкање његове околине, а окончало се уплитањем Млетачке републике, као дубровачког суверена и склапањем мира у јесен исте године, према коме је Милутин морао да плати ратну одштету[2]. Разлози за овај сукоб нису познати, али је могуће да је Милутин покушао да притиском на републику светог Влаха од њих добије удовицу бана Босне Стефана I Котроманића (12871314) и ћерку свог брата Драгутина Јелисавету са децом[9], пошто су они, као Драгутинови потомци, могли истаћи своје право на престо краљевине Србије. Ако је то и био повод рата, они нису испоручени краљу Србије, а Јелисаветин најстарији син је ускоро, уз помоћ Младена II, постављен за бана Босне као Стефан II (13221353).

Сукоби са Анжујцима[уреди]

Заузимање већег дела Драгутинових поседа, довело је Милутина у директан сукоб са краљем Мађарске Карлом Робертом који је те просторе сматрао својим поседом, пошто су они само предати на управу Драгутину. Сам Карло није одмах кренуо у офанзиву, али је зато створио широку коалицију против Милутина у којој су се од зиме 1318. године још нашли и:

док је подршку савезу давао и папа Јован XXII (13161334)[9] који Милутина назива шизматичким неверним Рашким краљем[2].

„Краљ Стефан Милутин“, литографија Анастаса Јовановића (18171899) из 1852.

Сукобе су започели Милутинови управници Стона Бранивојевићи који су напали Шубићеве поседе. Могуће је да је ово представљало Милутинов напад на Младена II као одговор на његово заузимање Усоре и Соли, као и подршку Драгутиновом унуку Стефану II у бановини Босни. Младен је на то одговорио успешним нападима и додавањем својој титули и назива главни господар хумске земље. Као одговор на то, Милутин је својој титули додао и назив краљ Хрватске. Без обзира на почетне успехе, Милутин је на крају успео да сузбије Младена II и примора га средином 1319. године на закључење мира са краљем Србије и давање талаца (међу којима је био и његов рођени брат и омишки кнез Гргур) као залог за испуњење одредаба мировног уговора[9].

Албанске старешине су се такође подигле против Милутина, али је њихов покрет, без подршке Филипа Тарентског, био осуђен на потпуну пропаст, тако да је краљ Србије чак успео и да овлада неким градовима на простору данашње Албаније[11]. О својој снази и држави у то доба, Милутин је оставио забелешку на сребрном олтару који је поклонио цркви светог Николе у Барију, на коме је забележио да је господар земље од мора све до реке великог Дунава[9].

У првој половини 1319. године Карло Роберт је отпочео своју офанзиву на краљевину Србију. Његове снаге су на јуриш заузеле Београдску тврђаву, коју је Милутин ојачавао за одбрану и спалиле је, после чега су загосподариле Мачвом[9]. Међутим његове трупе су након тога сузбијене, тако да су у зиму 1320. године обновљена непријатељства која су на крају окончана трајним мађарским заузимањем Мачве и Београда од чега је створена Мачванска бановина, на чије чело је постављен Павле Горјански[2]. Поред војних напада, Карло и папа су покушали да прошире коалицију католичких снага (пошто је Младен II потучен, а Филип Тарентски заузет својим проблемима) позивајући владаре Чешке, Пољске, Немачке и Корушке[2] да се прикључе рату против рашког неверника[9].

Стефанов повратак и Милутинова смрт[уреди]

Фреска краља Милутина из Богородице Љевишке

Милутин је током 1320. године дозволио, на инсистирање архиепископа Никодима и светогорских калуђера[9][11], свом сину Стефану да се врати из Цариграда у краљевину Србију. Том приликом му је дао на управу жупу Будимље на Лиму, док је уз себе задржао његовог сина и каснијег цара Душана. Исте године су у Византији отпочели сукоби између Андроника II и његовог наследника и унука Андроника III (савладар 1321—1328, цар 1328—1341) око власти. Током тих збивања, Милутин је у Цариград послао калуђера Калиника да од византијског цара затражи повратак 2.000 куманских најамника које му је Милутин позајмио за борбе у Малој Азији. Ова јединица је лако могла однети превагу у грађанском рату двојице Андроника, тако да су сарадници млађег отпочели преговоре о преузимању тих 2.000 куманских најамника. Милутин је показао спремност на такав договор, тако да је требало да на граници две државе дође до сусрета младог Андроника и Милутина на коме би се уговориле одредбе уговора. Међутим до сусрета није дошло, пошто су се сукоби у Византији привремено окончали средином 1321. године, тако што је међу двојицом Андроника постигнут споразум којим је млађи постао савладар и добио на директну управу целу Тракију и делове Македоније[6], чиме је и нестало потребе за ангажовањем додатних снага[9].

Током јесени, Милутин је изненада доживео апоплектички удар који му је одузео моћ говора и бацио га у постељу. Издахнуо је 29. 10. 1321. године у свом дворцу у Неродимљу, недељу дана након завршетка Грачанице и Андрониковог поклона у виду манастира светог Николе код Сера. Његова изненадна болест и несређени наследнички односи створили су прави метеж у држави, тако да су пљачкашке чете напале чак и спровод који је преносио његово богато украшено тело из Неродимља у његову задужбину манастир Бањску.

Ковчег краља Милутина у софијској цркви Свете Недеље

Две и по године после његове смрти, црква га је канонизовала као светог краља. Његово тело је пред Косовски бој 1389. године пребачено из Бањске у Трепчу, да би пред османском најездом 1460. године било пренето у Софију, у цркву Свете Недеље која се по његовим моштима још назива и црква светог Краља. Почетком XXI века, вођени су разговори о томе да се део његових моштију пребаци у обновљени манастир Бањску.

Проблеми око наслеђивања[уреди]

Иако је пред крај свог живота Милутин сматрао за свог јединог наследника свог сина Константина, о чему сведоче портрети у Грачаници, Константинов новац, помињање на олтару у цркви светог Николе у Барију, али и давање на управу Зете (што се сматрало дужношћу престолонаследника), његово постављање никада није озваничено на државном сабору. Такав недефинисан статус је отворио простор да Константину оспоре право на престо још два претендента:

  • његов полубрат и Милутинов син Стефан
  • његов брат од стрица и Драгутинов син Владислав
„Стефану Дечанском се враћа вид на крунисању“, литографија Анастаса Јовановића (18171899) из 1852.

Стефан је своје претензије вукао из чињенице да је он већ био Милутинов престолонаследник, али га је Милутин након отворене побуне 1314. године разбаштинио и ослепео. Међутим после очеве смрти, Стефан је скинуо завоје са очију и објавио да му је свети Никола повратио вид и да краљевство њему припада.

Владислав је своје претензије вукао из одредбе Дежевског уговора из 1282. године, којим је Драгутин предао власт Милутину, а којом се одређује да ће Драгутинови директни потомци наследити Милутина. Овај уговор је престао да важи током грађанског рата између Драгутина и Милутина (од 1301. до 1312. године), али је након тога обновљен и поново ступио на снагу. Међутим, након Драгутинове смрти, Милутин је заузео већи део његових поседа, а самог Владислава је заробио и бацио у тамницу из које је он изашао тек када је Милутин умро.

Обележје у улици краља Милутина у Београду

Стефан је захваљујући подршци већег дела властеле и цркве овенчан за краља 06.01.1322. године, након чега је успео да сузбије напад Константина који је из Зете покушао да преузме власт, после чега је у повлачењу страдао или је чак заробљен и по Стефановој наредби убијен. Владислав је за то време овладао северним деловима земље, са чиме се Стефан у првом моменту помирио, али је крајем 1323. године дошло до сукоба између њих двојице око Рудника, након чега је Стефан успео да га потисне и овлада и његовим делом краљевине Србије.

Поред њих тројице, почетком XIV века на сцени су се појавили још неки потенцијални Милутинови наследници. Краљ Србије је одржавао блиске везе са мајком своје супруге Симониде Ирином (Јолантом) која је самостално управљала Солуном. Пошто није успела да наговори Андроника II да по западном обичају подели државу њиховим синовима, она је почела да ради на томе да наговори Милутина да после своје смрти остави престо неком од Симонидине браће. Тешко је рећи колико је и да ли Милутин озбиљно размишљао о томе, али се са сигурношћу може рећи да су Симонидина браћа:

посетили краљевину Србију, али да су одбили да владају таквом земљом која им је деловала сувише варварска. Ови планови су пали у воду након Иринине смрти 1317. године.

Порекло и породица[уреди]

Милутин је био син краља Уроша I Немањића и његове супруге Јелене Анжујске, која је била даља рођака француског краља Луја IX (12261270) и напуљског краља Карла I (12661285) из породице Анжујаца[3]. Поред њега, они су имали барем још троје[1] или четворо[2]) деце.

Сам Милутин се женио пет пута и углавном су у питању били политички бракови.

Милутинова браћа и сестре
Име Живео Титула Владао/Удата за
Драгутин 12511316. краљ Србијом (1276—1282) и Сремом са Мачвом и Београдом (1282—1316)
Стефан (?—?)
Брнча (?—?) жупана Ђорђа
Милутинови бракови и супруге
Име Живела Трајање брака Порекло
Јелена (?—?) 1273/12761282. Ћерка непознатог српског властелина
 ? (?—?) (12821283) Ћерка Јована I Анђела (12711296), владара Тесалије
Јелисавета (око 1256—1313/1326) (12831284) Ћерка Иштвана V (1270—1272) и сестра Владислава IV Арпада (Куманца) (12721290), краљева Мађарске
Ана (?—?) (12841299) Ћерка Георгија I Тертера (12801292), бугарског цара
Симонида (1292/1293—после 1336) (12991321) Ћерка Андроника II Палеолога (12821328), византијског цара
Милутинови синови и ћерке
Име Живео Титула Владао/Удавана
Стефан (око 1276.[1][3][11]/после 1284. [2][9]1331) краљ Србијом (1322—1331)
Константин (1282/1283—око 1323) краљ Србијом (de jure) (13211322)
Царица (Зорица) (1283/1284—?) два пута
Ана (Неда) (после 1284—после 1346) царица за видинског кнеза и бугарског цара Михајла III Шишмана (кнез око 1313—1323, цар 1323—1330)

Милутинов однос са Симонидом[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Симонида Палеолог
„Српска краљица Симонида“, фреска настала око 1320. године, манастир Грачаница
Краљ Милутин, фреска настала око 1320. године, манастир Грачаница

Краљ Милутин се женио пет пута, али је од свих његових супруга вероватно најпознатија византијска принцеза Симонида. Иако није утицала на државну политику (попут Душанове Јелене) или била велики добротвор (попут Урошеве Јелене), она се може убројати међу најпознатије супруге српских владара у средњем веку.

Када ју је отац удао за Милутина 1299. године да би склопио мир са краљевином Србијом, имала је свега пет година, док је њен супруг имао око четрдесет пет (узима се да је рођен око 1253. године). Без обзира на јасну чињеницу да је у питању брак из користи за обојицу владара, Милутин је своју будућу краљицу дочекао, не као супруг жену или владар потчињену, већ као слуга господара, клечећи пред њом на ничијој земљи, о чему сведочи опис тог сусрета који је оставио Византинац Георгије Пахимер и у коме се, између осталог, каже:

Отпослати су, дакле, са обе стране таоци и на средини реке Вардара размењени, а пошто је Србин предао Котаницу и Тертерову кћер, а за узврат примио царево дете, отпослато са највећом раскоши и пратњом. И пошто је охридски архиепископ Макарије одслужио уобичајене службе, примила је кћер уобичајене части, а сам краљ је примио цареву кћер више него као супругу. Јер, дочекао ју је благонаклоно, не на коњу као што је обичај дочекивати, него сјахавши кад је прилазила, то јест, као пред господарицом, а не пред супругом.

Сама Симонида је била неплодна, тако да је њен брак са Милутином био осуђен да се заврши без потомства, што је постало јасно када је она сазрела (у средњовековном смислу), након 1306. године. Остаје нејасно да ли је она по природи била неплодна или је нешто довело до тога. Григора наводи да Милутин није био у стању да се контролише и да је већ око 1302. године конзумирао брак са тада осмогодишњом девојчицом. Он наводи да је том приликом повредио њену материцу и учинио је неплодном. Међутим, модерна медицинска наука сматра да би такав тип повреда био кобан не само по материцу, већ и по саму девојчицу[17]. Поред тога и историчари одбацују ову вест као неистиниту због његовог негативног става према Милутину.

Њена мајка Ирина (Јоланда) је од средине 1303. године прешла да живи у Солун и њиме је практично самостално управљала, независно од свог супруга Андроника II, незадовољна због његовог одбијања да подели државу међу својим потомцима по западњачком моделу. Њен боравак у Солуну, довео је до њеног зближавања са српским краљевским паром који је обасипала скупоценим поклонима. Она је покушала да свом зету за наследника потури једног од својих синова и Симонидине браће, али у томе није успела, махом због унутрашњих прилика у самој краљевини Србији.

Тешко је говорити о брачном животу и односу између Милутина и Симониде, пошто су подаци о томе веома оскудни. Сама Симонида је 1317. године покушала да се замонаши и на тај начин побегне од заједничког живота са њим, али јој то на крају није пошло за руком. Те године је умрла њена мајка и она је отпутовала у Цариград на њену сахрану, после чега се задржала у престоници. На крају је Милутин послао по њу српско посланство које је Андронику II јасно ставило до знања да ће Милутин доћи по своју супругу, ако треба и оружјем. Цар ју је после тога послао назад у краљевину Србију, али је она током ноћења у Серу отишла у манастир и замонашила се. Она није то желела да уради у Цариграду да би избегла могућност да се тај чин повеже са њеним оцем и створи неприлике Византији. Наредног јутра се појавила пред запрепашћеним српским посланицима у монашкој одори. Незгодну ситуацију је разрешио њен брат, деспот Константин, тако што је пред свима поцепао њену монашку ризу и без обзира на њен плач, натерао да обуче световне хаљине, после чега ју је предао српским посланицима.

Она се после Милутинове смрти 29. 10. 1321. године вратила у Цариград и замонашила у манастиру светог Андреја[10], пошто је наводно обећала Богу да ће му посветити остатак свог живота када је спасе живота са Милутином. Без обзира на све, она је 1324. године када је њен муж канонизован као свети краљ послала скупоцено кандило у Бањску да гори крај његовог гроба и златовезни покров за њега. Остатак свог живота је провела као монахиња у Цариграду, али је време више трошила на царском двору, него у самом манастиру. Не зна се када је тачно умрла, а последњи пут се као жива помиње 1345. године.

Србија краља Милутина[уреди]

Манастир Грачаница

Током Милутинове владавине краљевина Србија је од другоразредне монархије прерасла у најјачу силу на Балканском полуострву. Истовремено, дошло је и до значајних промена на унутрашњем плану. Развој рударства који је започео са доласком ердељских Саса, који су побегли пред Татарима, за владавине његовог оца Уроша I, током његове владавине је попримио још веће размере које су владару омогућиле убирање много већих средстава од производње руде у односу на претходно доба, а најзначајнија рударска насеља тог доба су била Брсково, Ново Брдо и Рудник. Захваљујући том значајном повећању његових прихода, он је био у стању да држи јаку најамничку војску и да се на њу ослони, за разлику од својих претходника који су зависили домаћих трупа које је предводила властела.

Истовремено је са изласком краљевине Србије на тзв. цариградски друм односно заузимањем делова моравске и вардарске долине дошло до развоја трговине и повећања прихода и на том пољу. Уз некадашње караванске путеве који су повезивали унутрашњост Балканског полуострва са градовима на источном Јадрану, првенствено Дубровником, али и Котором и другима, краљевина Србија је сада убирала приходе и од трговине која се обављала копном од Византије и истока са Европом. Главни извозни артикли тадашње Србије били су: стока, крзна, млечни производи и руде, док су се највише увозила вина (нарочито малвасија), оружје и тканине[4].

Сребрни крстасти динар краља Милутина на коме су представљени он (лево) и свети Стефан (десно)

Значајна државна проширења и повећања прихода омогућила су Милутину да свој владарски двор са скромног, на коме су ћерке страних краљева преле вуну одевене у обичне хаљине, претвори у раскошан и велелепан двор по узору на византијски са све етикецијом, церемонијалом и другим карактеристикама које су га красиле[4]. О богатству краљевине Србије сведочи и његова сама појава коју Метохит, крајем XIII века описује речима:

Викицитати „Око тела имао је више накита од скупоценог камена и бисера, колико је год могло да стане и сав је трептио у злату. Цео дом блисташе свиленим и златном украшеним намештајем.“
(Теодор Метохит)

али и чињеница да је његова погребна одежда била таква да су разбојници отворено напали спровод који је његово тело носио у Бањску, не би ли се дочепали тог скупоценог одела.

Међутим, Милутин није само двор уредио по византијском моделу, већ је то учинио и са државом. Током његове владавине се у државну управу уносе поједине византијске институције. Он уводи у краљевину Србију ненаследни посед на коришћење за војничке заслуге, познатог као пронија. Уведен је положај:

и други, чиме је спроведена византизација краљевине Србије. Истовремено је краљ Милутин спровео и реформу делова законодавства, о чему сведочи и његов унук Душан, помињући у свом законику законе светог краља. Најзначајнија Милутинова реформа је била реформа пороте која је постојала у српском народном праву. Од његовог времена поротници су били из оног сталежа из кога је био и окривљени, а у случају да постоји спор између припадника различитих сталежа, половина поротника је била из једног, а друга половина из другог сталежа.

На културном плану је под утицајем Ренесансе Палеолога у Византији, дошло до стварања новог стила у српској архитектури који је познат као Вардарски стил чији су најлепши примери подигнути у Милутиново доба[4]:

Фреска краља Милутина са моделом Краљеве цркве у Студеници

Истовремено се развијала и књижевност у којој је најзначајнија појава јеромонаха Хиландара Теодосија, који је уз Доментијана био најзначајнији српски писац у средњем веку. Он је написао ново Житије светог Саве, као и „житије Петра Коришког. Поред тога он је створио и шест служби и канона које је посветио домаћим свецима Симеону, Сави и Петру Коришком, чиме је постао најзначајнији српски химнограф у средњем веку. Поред Теодосија, у Милутиново време настају и житија која ће ући у састав зборника под називом Житија краљева и архиепископа српских који је саставио Милутинов блиски сарадник Данило Пећки, а допунили су га његови ученици и настављачи. Једино поље културе на коме је дошло до неког вида стагнације је фрескосликарство које у овом периоду представља само копију оног које се тада развијало у Византији, за разлику од претходне епохе која је била аутентична српска и назива се златним добом српског сликарства. Међутим и поред тога, тај период српског сликарства по речима Јована Деретића: „…по обиљу и многострукости стварања надилази све остале“[4].

Задужбине краља Милутина[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Задужбине краља Милутина

Краљ Милутин се сматра највећим градитељем и донатором српских цркава и манастира међу Немањићима због чега га је српска црква канонизовала 1324. године као светог краља, а његов биограф наводи да је владао четрдесет година и подигао четрдесет цркава[4][10]. Он није основао ни један нов манастир, јер их је у то доба било довољно, већ је обнављао старе и место некадашњих малих и скромних манастира подизао нове богате и велике задужбине. Поред сакралних објеката у самој краљевини Србији, он их је обнављао и помагао и по Византији (Солуну и Цариграду), Светој гори, Палестини, Синају, па чак и по Италији[18].

Цркве и манастири краља Милутина
који су подигнути на простору краљевине Србије
по наводима Данила II у „Житијима краљева и архиепископа српских“
Назив Народни назив Време настанка Положај и данашње стање
Црква Успења Пресвете Богородице
(Седиште Призренске епископије)
Богородица Љевишка (13071309) [4] Обновљена 19501953, спаљена у мартовском насиљу 2004.
Црква Успења Пресвете Богородице
(седиште Грачаничке епископије)
Грачаница (1321) [4] Југоисточно од Приштине у истоименом селу. Данас је у потпуности очувана.
Црква Богородице Тројеручице
(седиште скопског епископа)
Данас не постоји, пошто су је уништиле Османлије 1392. године, при заузећу града[12].
Црква Светог Георгија на реци Серави (1283) Недалеко од Скопља,на реци Серави. Постоји и данас,а основао га је византијски цар Роман III Аргир (10281034)[12].
Црква Светог Константина у Скопљу Осим помињања у житију, овај храм се више нигде не спомиње[18].
Црква Светог Георгија Нагоричскога Старо Нагоричино (1313-1318[18][12]) Североисточно од Куманова у истоименом селу. Постоји и данас,а основао га је византијски цар Роман IV Диоген (10681071)[18]
Црква Светих праведника Јоакима и Ане
у дому Пресвете Богородице
Краљева црква у Студеници (1314[12]
13131314[4])
Мања црква у склопу манастира Студенице код Рашке. Постоји и данас.
Црква Светог мученика Христова Георгија
у Дабру у месту званом Ораховица
Ораховица/Мажић Налази се код села Мажића крај Прибоја на Лиму, а био је у рушевинама[12] све до 1999. године када је археолошки истражен и обновљен.
Црква Светог мученика Христова Никите Бањани (између 1307. и 1316.[12],
13071310[4],
пре 1307.[7]
пре 1309. [18])
15 km северно од Скопља, између Бањана и Чучера[12]атару села Горњана на Скопској Црној Гори[18])
Црква Светог првомученика и апостола
Христова Стефана
Бањска (13121314[12],
13131315[4])
Милутинова задужбина (маузолеј) северозападно од Косовске Митровице. Данас је у процесу обнове јер су га Османлије порушиле и претвориле у џамију.
подигнути на простору краљевине Србије
које не наводи Данило II у „Житијима краљева и архиепископа српских“
Назив Народни назив Време настанка Положај и данашње стање
Црква Свете Богородице Одигитрије (13141315[4]) Заправо је подигао Милутинов казнац Драгослав у Мушутишту код Призрена[18].
Црква Светог Петра (1320[4]) Обновљена задужбина кнеза Мирослава (XII век) у Бијелом Пољу која и данас постоји.
Манастир Светог Николе У Кожљу (код ушћа Пчиње у Вардар), а наводи га цар Душан 1353. године у повељи[18].
Самостан Светог Срђа (1293 по Јиречеку) На Бојани код Скадра, са мајком Јеленом[18].
Црква Светог Јована у Свачу (1300[19]) У утврди Свач (данашњи Шас) код Улциња.
која му приписују народна предања и родослови
Назив Народни назив Време настанка Положај и данашње стање
Манастир Светог Стефана Помиње се у родословима у или недалеко од Призрена[18]
Манастир Успења Пресвете Богородице (Тврдош) На реци Требишњици код Требиња,а повезује га са Милутином народно предање[18].
Манастир Витовница Налази се недалеко од Пожаревца,а помиње се у народном предању[18].
Црква Свете тројице Према натпису на застави сремског села Моровића, подигао га је Милутин негде у (Скопској) Црној Гори.
Манастир Вратна Недалеко од Неготина, а подигао га је,по предању,свети Никодим за Стефана (Милутина[20])[18].
Манастирица Недалеко од Кладова на Дунаву, народно предање такође приписује Никодиму[18].
Поред ових наведених,Василије Марковић помиње још неке богомоље које се појављују у изворима из Милутиновог доба,али је за њих немогуће утврдити,како ближу локацију,тако и ко су им били ктитори.
који су подигнути ван простора краљевине Србије
по наводима Данила II у „Житијима краљева и архиепископа српских“
Назив Народни назив Време настанка Положај и данашње стање
Манастирска црква у Хиландару (започето 1293.[4]
или 1303 [7][12])
Црква је опстала до данас, уз припрату коју је дозидао кнез Лазар крајем XIV века[12].
Црква Вазнесења Христова Налазила се на врху пирга Хрусија на Светој Гори код Хиландара,а касније је уклоњена[12].
Црква у Продрому Подигнута је у склопу цариградског манастир светог Јована Претече (tes Petras)[12].
Црква Светог архијереја Христовог Николе Налазила се у Солуну,али се не зна о којој тачно грађевини посвећеној Светом Николи је реч[12].
Црква Светог мученика Христовог Георгија Налазила се у Солуну, а данас је претворена у музеј agios Ierios [12].
Црква Пресвете Богородице у Трескавцу (Тресковац) У питању је манастир Успења Богородице код Прилепа, који је он значајно помогао или изнова подигао на прелазу са XIII на XIV век[18].
Цркве Светога мученика Христова Георгија у кичевском крају У питању је црква у склопу манастира Богородице, 12 km јужно од Кичева, која је спаљена средином XVI века[12].
Поред тога, Данило Пећки наводи да је Милутин помагао манастир Свете Катарине на Синају и подигао болницу у Цариграду.
подигнути ван простора краљевине Србије
које не наводи Данило II у „Житијима краљева и архиепископа српских“
Назив Народни назив Време настанка Положај и данашње стање
Манастир Светих архангела Подигнут је као српски манастир у Јерусалиму[18].
Цркву Свете тројице Налазила се у Солуну[9].
Цркву Светог Стефана Подигнута је у склопу манастира посвећеног Богородици на Синају[9].
Поред тога,он је Цркви Светог Николе у Барију поклонио сребрни олтар/икону.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г д Genealogy.eu, сајт који садржи породична стабла краљевских и племићких породица
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ Жељко Фајфрић, Света лоза Стефана Немање, Шид 1998.
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п Андрија Веселиновић, Радош Љушић „Српске династије“ Нови Сад 2001. ISBN 978-86-83639-01-4.
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ Јован Деретић, „Културна историја Срба“, Београд 2005. ISBN 978-86-331-2386-0.
  5. ^ а б в г Станоје Станојевић, „Сви српски владари“ (репринт издања из 1927), Београд 1989. ISBN 978-86-81299-04-3.
  6. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м Георгије Острогорски, „Историја Византије“ Београд 1959.
  7. ^ а б в Александар Дероко, „Монументална и декоративна архитектура у средњевековној Србији“ (треће издање) Београд 1985.
  8. ^ Марко Поповић, „Београдска тврђава“ (друго допуњено издање), Београд 2006. ISBN 978-86-908427-0-4.
  9. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг ад ађ ае аж аз аи ај ак ал аљ ам ан Владимир Ћоровић, „Историја српског народа“ (рукопис из 1941) Београд 1989. (поглавље о Милутину)
  10. ^ а б в г д ђ е ж з и Данило II, „Житија краљева и архиепископа српских“
  11. ^ а б в г д ђ е ж Станоје Станојевић, „Историја српскога народа“ (треће издање, репринт издања из 1926) Београд 1989. ISBN 978-86-83639-01-4.
  12. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н Данило II, „Животи краљева и архиепископа српских; Службе“ (приредили Гордон Мак Данијел и Дамњан Петровић) Београд 1988. ISBN 978-86-07-00320-4.
  13. ^ а б Александар Дероко, Средњовековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији , Београд 1950.
  14. ^ Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника, Београд 1992. ISBN 978-86-379-0319-2.
  15. ^ Fine 1994, стране 261
  16. ^ Lea (2005), стр. 298.
  17. ^ Група аутора, „Византијски извори за историју народа Југославије VI“, Београд, 1986.
  18. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н Василије Марковић, „Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији“ (прво издање), Сремски Карловци 1920.
  19. ^ „Илустрована историја Срба“, Приступљено 8. 4. 2013.
  20. ^ Одредница Стефан са може односити и на Милутиновог сина Стефана Дечанског, али је вероватније да је реч о Милутину, пошто је Никодим умро 1324. године, а Дечански је тада још увек био заокупљен ратом са браћом око власти.

Литература[уреди]

Примарни извори[уреди]

Научни радови[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Стефан Драгутин
Краљ Србије
(12821321)
Наследник:
Стефан Урош III Дечански
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}



Сјајни чланак Чланак Стефан Урош II Милутин је пример међу сјајним чланцима.
Позивамо и Вас да напишете и предложите неки сјајан чланак.