Ђурађ Бранковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ђурађ Бранковић

Лик деспота Ђурђа са Есфигменске повеље,1429. година
Лик деспота Ђурђа са Есфигменске повеље,
1429. година

Датум рођења око 1377.
Место рођења вероватно Приштина
Датум смрти 24. децембар 1456.
Место смрти Смедеревски Град (Српска деспотовина)
Гроб непознато
Титула деспот Србије
Период 14271456
Претходник/ци Стефан Лазаревић
Наследник/ци Лазар Бранковић
Порекло и породица
Династија Грб Бранковића Бранковићи
Отац Вук
Мајка Мара
Супружник/ци непозната
Ирина (Јерина)
Потомство Јелена
Мара
Гргур
Стефан
Лазар
Катарина

Ђурађ Бранковић Смедеревац, српски деспот (рођ. 1377, владао 1427—1456), други син Вука Бранковића и Маре, ћерке кнеза Лазара. Носио је име по свецу (Ђорђу Кападокијском), као и његов унук Ђорђе Бранковић, иако нису имали исто презиме, већ су се по именима очева презивали један Вуковић, а други Стефановић. Од времена Мавра Орбинија (1601. године), историја њихову породицу назива Бранковићима.

Ђурађ и Стефан[уреди]

Ђурађ је у почетку био на страни свог ујака, деспота Стефана Лазаревића. После битке код Ангоре (1402. године), између њих је дошло до разлаза и сукоба. Гоњен од Стефана због својих веза са Турцима, Ђурађ је побегао султану Сулејману, наследнику Бајазита, и са турском војском пошао против њега. Из борби која је уследила на Косову (Грачаничка битка, 21.11. 1402.), Стефан је изашао као победник. Отада је Ђурађ водио туркофилску, а деспот Стефан угрофилску политику у Србији.

После смрти кнегиње Милице (1405. године), Ђурђу се придружио и млађи Стефанов брат Вук, који је тражио за себе пола државе. Уз помоћ султана Сулејмана, они су постигли знатне успехе и добили јужни део Србије. Када се против султана Сулејмана подигао његов брат султан Муса, Вук Лазаревић је погинуо од руке Мусиних људи, кажњен због издаје (1410. године), а Ђурађ се, мајчиним посредовањем, код њене најмлађе сестре принцезе Оливере помирио са ујаком (1412. године).

Као заповедник српске војске, Ђурађ је решио, у одлучној бици под Витошом (1413. године), борбу између Мусе и брата му султана Мехмеда I, напавши и победивши првог.

Годину дана после тога (1414.), узео је за жену Јерину (Ирину) Кантакузен. Јерина му је била друга жена, име прве жене није сачувано (жена са којом је имао ћерку Јелену и вероватно ћерку Мару), док је Јерином имао четири сина (Тодора, Гргура, Стефана и Лазара) и још једну ћерку Катарину[1].

Од 1422. до 1426. Ђурађ се дуже задржавао у Зети, где је једно време ратовао против Млечана. 1426. године се спомиње његов свечани дочек у Дубровнику. Те исте године, на државном сабору у Сребрници код Страгара, Ђурађ је био проглашен за наследника деспота Стефана. Угарски краљ Жигмунд Луксембуршки је споразумом у Тати признао Стефанову вољу, али је заузврат тражио да му се после смрти Стефанове врате Мачва са Београдом и град Голубац.

Српски деспот[уреди]

Новчић са ликом деспота Ђурђа

После Стефанове смрти (19. јула 1427.), Ђурађ је постао српски деспот. Изгубивши Београд, он је подигао на Дунаву нови град - Смедерево (због тога је назван Ђурађ Смедеревац), између 1427. и 1430. Голубачки војвода Јеремија није хтео предати свој град Мађарима, него га је дао Турцима.

Угарски краљ је деспоту Ђурђу поклонио поседе у тадашњој Угарској, у којима су се налазила следећа места: Земун, Сланкамен, Купиник (Купиново) и Митровица (Сремска Митровица) у Срему, Стари Бечеј (Бечеј), Кулпин, Чуруг, Свети Петар, Перлек, Песер и Петрово Село (Бачко Петрово Село) у Бачкој, Бечеј (Нови Бечеј), Арач, Велики Бечкерек (Зрењанин) и Вршац у Банату. Као и његов претходник, Стефан Лазаревић, и деспот Ђурађ је на своје поседе у Угарској насељавао Србе. Поред поменутих поседа на подручју данашње Војводине, деспот је добио још многа места у другим деловима тадашње Угарске. Забележено је да је у Арачу живео деспотов чиновник Брајан, а у Апатину Никола Перетић.

Први пад деспотовине[уреди]

Натеран од стране Турака, Ђурађ је признао, поред мађарске, и турску врховну власт, и плаћао им је годишње 50.000 дуката као данак. Дуго је водио политику оданости и према Турцима и према Мађарима. Његова кћер, Мара, постала је жена султана Мурата II (1435), а друга му се кћер, Катарина, удала за грофа Улриха III Цељског, рођака мађарског краља Сигисмунда. После смрти Сигисмундове (у децембру 1437.)Турци су припремили велики напад против Србије и Мађарске. Готово цела Србија, осим Новог Брда, је била освојена. Смедерево је заузето, 18. августа 1439. године. Ново Брдо се одржало све до 27. јула 1441. године, захваљујући турском распореду снага према Београду. Османлије не нападају Зету, мада је била део српске деспотовине, дајући могућност султановом вазалу Стефану Вукчићу Косачи – да умјесто њих обави посао и присаједини Зету свом војводству.

У време окупације Србије и Ђурђевог боравка у изгнанству у Зети, његова тетка принцеза Оливера преносила му је тајне дипломатске поруке на релацији Дубровник - Бар - Будва.

Крсташки походи
Пад Видина 1396. Први пад Деспотовине Србије 1439. Мурат II
Угарска пљачка Србије (1448) Сељачки рат 1456
Опсада Београда (1456) Пад краљевине Босне под османску власт 1463. Османска инвазија на Отранто 1480.
Крсташки ратови

Дуга Војна[уреди]

Ђурађ је прво потражио склониште у Зети. Након боравка у Млецима (1440), не успевајући да од њих купи град Улцињ, поново се враћа у Зету, где у свом утврђеном граду Бару борави шест месеци. Како су Турци расписали уцену за његову главу, постаје неповерљив према најближим сарадницима. Из тог разлога, издавши на брзину неке повеље граду Будви, 12. априла 1444. године - Ђурађ се склања у Дубровник. Кроз три дана сазнаје да му је син Гргур завршио у турској тамници. У Дубровнику 8. маја сазнаје за осљепљивање синова Стефана и Гргура. Њихова сестра, султанија Мара, није успела да спречи султаново дело. Када је видео своје синове лишене „зеница очних“, Ђурађ је најпре ридао и нарицао, а затим „једва к себи бив, нареди привести мноштво Исмаилћана. Седнувши на земљу рече исклати их, док сав не огрезну у крви њиховој“. Тако се о деспоту Ђурђу прича у житију његовог унука, Св. Максима (деспота Ђорђа Бранковића), и та прича је требало да наљути српске ратнике против Турака. У Дубровнику Ђурђа затиче и вест о паду Новог Брда. Не желећи да на Дубровчане навлачи бес Турака, мјесец дана касније (25. априла 1441) отићи ће у Угарску. Одмах после пада Смедерева и великог дела деспотовине под Турке, запретила је опасност и деспотовим поседима у Мађарској. Када је на мађарски престо дошао краљ Владислав Посмрче, одузео је од деспота многа имања и поклонио их својим присталицама јер је деспот подржавао свог рођака Улриха Цељског.

Продор Стефана Вукчића Косаче у дио Ђурђеве деспотовине (Зету) 1441-1444. године.

За то време Стефан Вукчић Косача је припремао свој поход на Зету. Ова је акција запоседања Зете трајала је од почетка септембра до краја новембра 1441. године. Босански војвода у Горњој Зети заузима крајеве око Мораче, град Соко (код села Штитара у близини Цетиња) и Медун. У Доњој Зети, Стефан креће на град Бар. Осваја га, предајом од 20. септембра 1441. године. Располажући великим новчаним средствима, деспот је успео да поправи свој положај у Мађарској и да прикупи велику војску. Истовремено, посредством кардинала Цезаринија, формирана је Лига против Турака. На челу Лиге су били пољско-мађарски краљ, Владислав Посмрче, Јанош Хуњади (Сибињанин Јанко) и деспот Ђурађ. Они су са великом војском провалили 1443. године у Турску и победоносно дошли све до Софије. То је била такозвана Дуга Војна. Хришћанска победа је узбунила читав Балкан. Турци су, нашавши се у неприлици, понудили мир. Захваљујући посредовању султаније Маре и деспота Ђурђа, мир је био склопљен у Сегедину 1444. године. На основу овог мира, деспот је добио натраг своју државу, са 24 града, укључујући Ново Брдо, Голубац и Крушевац, а 22.8. 1444. је поново ушао у Смедерево.

Сукоб с Мађарима[уреди]

Продор Ђурђа Бранковића у делове Зете под Млечанима, 1448. године

Мађари су брзо нарушили уговор са Турцима, док је Ђурађ остао веран склопивши сепаративни мир. У новом ратном походу, Мађари су били лоше среће: били су потучени, а сам краљ Владислав је погинуо у бици код Варне (10.11. 1444.). Због тога су односи између деспота и Мађара захладили. Деспот је желео да заведе ред у земљи и да излечи ране од прошлих ратова. Ђурађ није успео да поврати целу Зету, коју су у време пропасти Србије делом запосели Млечићи, а делом херцег Стефан Вукчић. Због тога је деспот 1448. године ратовао са Млечићима и као полусавезника добио Скендербега, али у тим борбама није имао среће, исто као ни у Босни, где је желео да се дочепа богате Сребренице.

Мермерна плоча са натписом о поправци дела Цариградских бедема о трошку деспота Ђурђа 1448. године

У борбама Мађара и Турака (1448. године), деспот није учествовао. Штавише, деспот је после Хуњадијевог пораза на Косову (17.-19.10.) (Други Косовски Бој) истог ухватио и затворио, терајући га да му плати штету нанесену од стране Мађара српском становништву, приликом њиховог проласка кроз Србију. После прихваћене обавезе и многих обећања од мађарског сабора, Хуњади је пуштен на слободу (на Божић 1448. године).

Односи између Србије и Угарске су после тога постали много гори. Сам папа је ослободио Мађаре од датих обавеза, као изнуђених у невољи. Односи су постали нешто бољи после доласка на престо султана Мехмеда II Освајача (1451.), који је од почетка био пријатељски расположен према Ђурђу. Султан је вратио Србији Топлицу и Глубочицу, а босански краљ Сребреницу. Посредством деспота Ђурђа, дошло је до мира између Мађара и Турака, а Хуњадијев син, Матија, верен је са деспотовом унуком, Јелисаветом.

Приликом освајања Цариграда (1453. године), учествовала је и једна јединица српске војске, коју је деспот послао, будући да је био турски вазал. После пада Византије, султан је, изненада, 1454. године, кренуо против Србије, под изговором да Ђурађ одржава везе са Мађарима и да неуредно плаћа данак. Деспоту су у овој борби помогли Мађари, потиснувши Турке из Србије. Међутим, 1455. године је почела нова турска офанзива. Ново Брдо, као и цела Јужна Србија су пали у руке султану. Деспот је поново отишао у Угарску, а такође и у Беч, да тражи помоћ. Приликом повратка, у децембру 1455. године, је код Купинова од стране Мађара нападнут, рањен (Изгубио три прста десне руке) и заробљен, а пуштен је и ослобођен наметнутих му обавеза тек на посредство краља Ладислава V.

Крај живота[уреди]

Српска деспотовина 1455—1459. године

Да би спречио стварање нове лиге, султан је понудио Ђурђу мир (1456. године), уступајући му делове Србије северно од Крушевца. Међутим, Турци су исте године преко Србије са великом војском кренули на Мађаре. Деспот је прешао у Бечкерек (Зрењанин), а његова војска је јуначки одбила султана код Смедерева. И турска опсада Београда се завршила неуспехом. Те зиме (24.12. 1456.), завршио је деспот свој живот у Сребреници под Рудником[2]; сахрањен је у својој задужбини, данас непостојећој цркви у селу Крива Река испод Рудника (мада није сигурно да ли се топоним Крива река односио на данашње село или на истоимену речицу).[3]

Лик и дело[уреди]

Цео свој дуги век (живео је преко осамдесет година), Ђурађ је провео у ратним окршајима, па je, годину дана пред смрт, изгубио три прста на десној руци бранећи се мачем од коњаника заповедника Београда, Михаила Силађија (Свилојевића из старих српских летописа и народних песама). Taj „трпенија венац“ примио је „в приближених житија концу“ (кад се приближио крај живота). Рана му, изгледа, никако није могла да зарасте и од ње је и умро.

Био је несрећан човек и тога је био свестан. Фрањевцу Јовану Капистрану (13851456), који га је наговарао да остави веру предака, одговорио je: „Народ мој верује да сам мудар, мада среће немам. А ти сад тражиш од мене да учиним нешто по чему би мој народ помислити могао, да сам у старости памећу помео“. Оглашаван од Мађара и од западњака за издајицу, због свог држања у доба косовске битке из 1448. године, „смидерски господин“ Ђурађ је од Јурија Бараковића (у „Вили Словинки“, 1613.), стављен у пакао, у „срце земље“, у „доњу пропаст“. Легенду о издајству прихватило je, на необјашњив начин, наше народно предање, али је њу везало за Ђурђевог оца, Вука Бранковића, и за косовску битку из 1389. год.

О Ђурђу није створен култ, па према томе нема биографије ни црквених песама њему посвећених. У старој српској књижевности сачувана су два списа о томе како је Ђурађ 1453. године пренео мошти апостола Луке у Смедерево. Писци су савременици тога очајничког покушаја деспота — дављеника да спасе себе и своју деспотовину, а мошти су сламка за коју се он хвата. Над мртвим телом деспотовим непознати смедеревски беседник држао је крајем децембра 1456. године посмртни говор, који долази међу најлепше и најпотресније старе српске текстове.

Имао је несумњиво најбурнији живот од свих српских владара и постао је једна од најтрагичнијих личности српске историје. Лик деспота Ђурђа постоји на његовој повељи светогорском манастиру Есфигмену из 1429. године. Приказана је цела породица деспота Ђурђа. Лик деспота Ђурђа налази се и на новцу.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Група аутора, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле (према таблицама Алексе Ивића) (друго знатно допуњено и проширено издање), Београд 1991. ISBN 86-7685-007-0 (стр. 122)
  2. ^ Новости: Проклета без кривице
  3. ^ Живадин М. Стевановић: Постанак и развитак Горњег Милановца, 1968; издање писца.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Ђурађ Бранковић



Претходник:
Стефан Лазаревић
Деспот Србије
(14271456)
Наследник:
Лазар Бранковић
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}