Корисник:Natalija Jeremic/песак
Драгојло Милић Цојле (1926.) је правник и публициста.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 4. августа 1926. године у Доњем Зуничу, селу код Књажевца. Мајка му се звала Круна, а отац Тихомир. Завршио је основну школу у Доњем Зуничу, а гимназију у Књажевцу. Године 1941, постао је члан СКОЈ-а и био је у руководству скојевске организације у школи. Био је учесник НОБ-а од 1941. као члан СКОЈ-а.
После ослобођења Књажевца је био први председник Среског одбора, завршио војну академију, студирао права; радни век провео највише у привреди, у фирми “Тимофлоре” и ПКК “Џервин”).
Био уредник илегалног омладинског листа “Реч омладине”. Написао је значајна дела: “Хроника Горњег Зунича” (1966), “За слободу - за социјализам” (1975).
Литерално стваралаштво[уреди | уреди извор]
У јуну 1942. године ступио је у контакт са Љубомиром Љубиновићем Павлом (Пајом), секретаром српског руководства КПЈ за Заглавски срез. У договору са њим и уз помоћ својих родитеља, радио је на гештетнерском умножавању илегалног листа “Недељни преглед вести” који је излазио од септембра 1942. године до марта 1943. Истовремено је радио и на уређивању још једног илегалног листа, “Реч омладине”, орган Среског НО одбора Омладинског савеза Србије. Изашла су само 2 броја у по 100 примерака. Уреднике листа су ухапсили тако да није дошло до другог тиража.
Његова значајна дела су: “Хроника Горњег Зунича” из 1966. године и “За слободу" - за социјализам” из 1975. године.
Хапшења[уреди | уреди извор]
У марту 1943. године, агенти Специјалне полиције из Ниша су изненада упали у Драгојлову кућу у Доњем Зуничу услед нечије провале и тукли су његову мајку до смрти. Присиљавали су је да каже где јој је син и шта ради, она је издахнула под ударцима не рекавши ништа. Такође, претукли су и Драгојловог оца и носилима га пребацили у Специјалну полицију у Нишу.
Сутрадан, Драгојло Милић је био ухапшен од стране агената. Немилосрдно су га тукли и саслушавали, затим одвели су га у нишки логор смрти, где је сваког дана очекивао да ће завршити на Бубњу.
У јуну 1943. је некако успео да умакне отуда и вратио се кући. По налогу ОК СКОЈ-а, одмах је отпутовао у Бор, са задатком да се тамо повеже са омладинцима из Тимока који су се тамо склонили од хапшења. Али, чувши да га четничке “црне тројке” и у Бору траже, избегао је на Црни Врх, на Старој Планини и склонио се код свог пријатеља, док није нашао уточиште у Београду. Тамо је ступио у контакт са скојевцем из Књажевачке гимназије, Николом Анђелковићем, од кога је добио везу са једним скојавским активом на Чукарици.
Дана 6. априла 1944. године ухапшен је од стране Гестапоа због фалсификовања путне исправе (није поседовао легалну исправу) и био је спроведен у Бирчанинову улицу, у средишту Гестапоа и то само неколико тренутака пре савезничког бомбардовања Београда. Заурлале су сирене у близини и настала је општа пометња. Драгојло је искористио ову прилику да нестане у гужви и успешно је побегао. Бежао је ка Топчидеру зато што је главна железничка станица била бомбардована. Вратио се првим возом за Ниш и отишао у родно село где се неко време крио код рођака, покушавајући да добије уредну путну исправу како би могао да се врати у Београд, јер је сматрао да је тамо безбедније.
Крајем априла, по налогу четника, Драгојло је био ухапшен на Железничкој станици у Књажевцу од стране недићеваца који су га предали четничком штабу у Валевцу. Тамо га је преузео Равногорски суд који га је је предао Летећој бригади, а она га је спровела у Среску четничку команду у Вини. Тамо је провео месец и по дана са сталним страхом од ликвидације, али успео је да побегне.
Каријера[уреди | уреди извор]
Одмах по свом бегству из Вине успоставио је везу са партизанима и придружио се Теренском одреду, који је убрзо прерастао у XX бригаду НОВЈ. Ту је био на позицији омладинског руководиоца и учествовао је свим борбама ове бригаде у Источној Србији са Немцима, љотићевцима и четницима Драже Михаиловића.
Драгојло Милић је био повучен из оперативне јединице и био пребачен у новоформирану групу за позадински рад у Тимоку и био је придодат будућем омладинском руководству УСАОС-а.
Учествовао је у коначном ослобођењу Књажевца 10. октобра 1944. године и по ослобођењу читаве Тимочке крајине од окупатора, био је изабран за председника Среског одбора УСАОС-а у Књажевцу.
Крајем 1944. године, уписао се у Војну академију у Београду и завршава је у року. Био је распоређен за рад на позицији официра у Ваздухопловној школи у Краљеву и одатле 1949. године прелази у цивилну службу у органима државне управе. Од 1958. он је своју радну каријеру наставио у привреди. Био је добитник Ордена заслуге за народ, као и многих других значајних друштвених признања, одликовања, диплома и медаља. Уз све остало, он се бавио и списатељским радом, а понајвише писањем историографије тимочког краја.[1]
Библиографија[уреди | уреди извор]
Милић је аутор многих дела. Налазе се у дигиталној збирци Народне библиотеке Његош.[2]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Рајковић Кожељац, Љубиша; Ђурђевић, Миодраг (2011). Живот - За живот у слободи. Зајечар: Савез удружења бораца Округа Зајечар; Савез удружења бораца Округа Бор; Штампарија "Терација" Бор. ISBN 978-86-87041-10-3.
- ^ Ђурђевић, Миодраг. „Драгојло Милић”. digitalnazbirka.biblio-knjazevac.org (на језику: српски). Приступљено 31. 5. 2024.