Корисник:Sanja998/песак

Рударство Србије током средњег века

Увод

Током средњега века све европске земље биле сУу захваћене културом „гвозденог доба“, у смислу да су њихови становници овладали једноставном металургијом и да је на гвозденим алаткама и гвозденим деловима оружја почивала сва њихова привреда и ратна вештина. По природи ствари, та елементарна металургија морала је бити широко распрострањена, заступљена у свим деловима друштва да би свугде стизао неопходан метал, јер је размена била неразвијена, а производња малих размера. Само у појединим областима и појединим земљама, металургија је и обимом и квалитетом превазилазила те оквире и постајала аутономна привредна грана, која врши утицај на целокупну привреду и са своје стране се прилагођава општим променама и развојним трендовима.

Почетак рударства

У српском случају, може се поуздано идентификовати прелаз од земље једноставне металургије до земље развијеног рударства. Тај прелаз се остваривао веома споро, без обзира на то што је земља имала богато наслеђе римског доба и бројне материјалне остатке античког рударства. Било је потребно да импулс и почетни замах дају Саси, рудари опремљени и обучени у крајевима са вишом рударском и металуршком техником. Са њима је дошло и ново усмерење ка добијању сребра, олова и бакра, а истовремено је настао и продубљивао се јаз који је то ново рударство одвајао од производње и обраде гвожђа. Она остаје широко распрострањена али ограничена на размере занатске производње.

Више од столећа је било потребно да на десетак места, као изданци из првих средишта, израсту рудници у којима ће се деценијама, понегде и столећима, непрекидно производити сребро, племенити метал по превасходству, који је дао обележје старом српском рударству. Иако се и злато добијало у количинама које нису биле занемариве, нарочито у зонама гламског сребра, ипак, сачувани документи су заокупљени сребром, баш као што су њиме били заокупљени и људи који су те документе стварали.

Средњовековни рудари

Подриње

Одавно је запажено да су средњовековни рудари имали номадске склоности, да су се лако селили и премештали окушавајући срећу на новим местима, у нади да ће им се напор и ризик боље исплатити. У српском случају је рударска покретљивост имала за последицу распростирање рударских центара у све делове државе. Дуго састављана, а ипак непотпуна хроника појављивања појединих рудника и рударских центара, изнета у првим поглављима, показује како су се усамљеном Брскову прикључивали рудници данашње Шумадије и копаоничке области, новобрдског краја, Македоније, затим Подриња, београдске околине и североисточне Србије. Један изданак је избио западно од Дрине, а за кратко време му се прикључило пространије подручје централне Босне.

Рударски базени

Чињеница да је државна територија увелико била прошарана рударским базенима заслужује утолико већу пажњу што је непосредно утицала на уобличавање и употпуњавање мреже насеља и мреже комуникација. Места где се развила трајна рударска производња, са топионицама и пратећим постројењима, имала су друкчије потребе за везама са ближом околином и удаљеним привредним центрима, различите од потреба свога аграрног окружења.

Била је то тек једна, али веома битна црта којом су се рударска места издвајала из пејсажа коме су обележје давала сељачка газдинства и велика или мала властелинства. У сваком рударском месту се стварала вредност, обртао се новац и отицао танким млазевима према околној територији, са које су долазили рудари и са које се вршило снабдевање „стратешким" материјалом као што је: дрвени угаљ, грађевинско дрво, лој, коже, алатке и ужарија, намирнице за људску и коњску исхрану; и јаком струјом отицао према државном средишту, владаревој ризници. Један део онога што се ту обртало, део у рукама предузетника, остајао је ту и бивао инвестиран у постројења или рад доносећи профит предузетнику и обезбеђујући раст производње.

Немогуће је на основу садашњих знања проценити колики је број људи своју егзистенцију заснивао на приходима од рада у рударским центрима, затим од рада на производњи потребног материјала и трговачком посредовању Једини чврсти ослонац налазимо у турском статистичком прегледу из 1530/31. који даје прецизну бројку од 5.733 рудара за Ново Брдо, Јањево, Приштину, Беласицу, Копорић, Горњу и Доњу Трепчу. Из раније приказаног материјала се могло видети да рупници, копачи руде у строгом смислу, нису представљали већину запослених, да су били окружени мноштвом помоћних радника и снабдевача у јамама и на површини. Нема нажалост, ослонца за процену броја или релативног удела оних који су учествовали у снабдевачком ланцу, распоређени, вероватно, у некој врсти концентричних кругова с највећим степеном ангажованости оних који су руднику били најближи.

Локације рудника

Локације рудника откривају да жаришта другачијег привређивања, различитог од земљорадње, нису била на периферији нити сабијена на уском простору, већ су била распрострањена у готово свим деловима државне територије. Захваљујући томе, динамизмом карактеристичним за привреду рударских центара прожета је била цела држава, а то је омогућавало и приближно уједначен регионални развој. У некој врсти географије развијености и заосталости (у средњовековним условима) јужни делови су предњачили, јер се десило да се на развијенију аграрну привреду, наслеђену из епохе византијске власти, и одржавану у оквирима великих манастирских властелинстава, накалемио утицај из рударских центара. У сваком случају, предели Косова и Метохије, почетком XX века и касније изразито заостало подручје, били су у касном немањићком периоду и у време деспота економски водећа регија. Степен урбанизованости и концентрација великих културних споменика пружају о томе индиректно али речито сведочанство.

Рударство и почетак трговине

Рударство је на привреду земље утицало на много разних начина које нам преоскудна грађа не открива. У читавом ланцу последица најважније се чине: образовање тржишта за аграрне производе и активна размена са сеоском околином, њено увлачење у робноновчане односе. Рударство је, међутим, исто тако пресудно утицало и на везе српске државе са околним светом. Велики део онога што се о рударству могло рећи до средине XV века, до завођења турске власти, потицало је од оних који су свој интерес нашли у посредовању између српских рудника и медитеранских привредних центара у којима се осећала неутољива глад за металима од којих се ковао новац.

Дубровчани

Дубровчани, несумњиво су најважнији посредници, мада сигурно нису били једини. Само изузетно и на тренутак видимо Грке (у Новом Брду) или Турке (у Трепчи). Према северу није текла знатнија струја рударских производа, јер је средњовековна Угарска и сама била велики произвођач злата и сребра. Па ипак, било је промета према северу, можда само као етапа на даљем путу према Западу, а и тај промет су остваривали Дубровчани.

Појава трговаца

Са гледишта укупног привредног развоја, веома важна је била околност да су трговци-посредници уочили да се, у сопственом интересу, не могу ограничити само на трговање, већ да морају отићи корак даље и улагати у процес производње да би добили толико тражене метале који су им омогућавали добру зараду. Тиме су били створени услови за појаву трговаца у улози финансијера предузетника, који су и својим бројем и обимом улаганог капитала били важан чинилац успона рударства у првој половини XV века.

Сачувана грађа из периода слободне трговине сребром показује јасно да су трговци-посредници, купци сребра произведеног у домаћим рудницима, морали да доносе робу у приближној вредности оној коју су односили.Потреба трговаца да у своме пословању постигну равнотежу, нарочито у плаћању, имала је читав низ последица, које су се осећале и далеко ван рударских центара. Трговци су доносили у рударске тргове знатне количине тканина, занатских производа, зачина, свега чиме се трговало у тадашњем свету, и купце су тражили не само међу рударима већ и међу становништвом шире околине. Продају је требало да олакша широка примена кредита, плаћања у ратама, уз давање залога или јемство. Само тако је проблем задужености становништва могао добити оне размере које видимо у преговорима између града Дубровника, који заступа интересе својих трговаца-кредитора, и деспота Ђурђа, који штити интересе својих поданика-дужника.

Значај рударства

Размере задужености и примене кредита, и то не само у односима између пословних људи већ и у односима између трговаца и просечног купца, показују колико се, захваљујући рударству, српско друштво удаљило од типичног средњовековног феудалног модела, у коме је мало новца и тржишта, а веома много једностраних давања, размене у виду дарова, трансакција условљених обичајима итд.

Посматрани на позадини тих општих промена, добијају у значају они елементи у самом рударству који ће остати карактеристични за европску привреду и друштво новога века. На првом месту, ту су ранокапиталистички облици предузетништва, остварени у оним дружинама гваркова у којима су преовладали финансијери у лицу трговаца — појединаца или трговачких друштава, веома раширених у то доба. На супротној страни је појава најамних радника, који су морали бити бројни у периодима полета и пуне активности великог броја рудника. Полазећи од раније споменутих бројева за Ново Брдо, Трепчу и мање руднике у околини, где је 1530/31. пописано 5.733 рудара, неће бити претерано проценити да их је у свим рудницима узетим заједно било између 10.000 и 20.000, а то је ред величине који ће радништво Србије достићи тек у XIX веку.

Види још

Рударство

Саси

Шумадија

Литература

А.Ханџић,Најранији турски извори о рудницима и трговима у Босни,Прилози Института за историју 10, 2(1974)

А.Ханџић,Рударство и рударски тргови другој половини XV вијека,Радови са симпозијума Рударство и металургија Босне и Херцеговине од праисторије до почетка ХX вијека,Зеница 1999

Б.Храбак, Дубровчани у Уграској и њихове везе са Београдом и Србијом(1300-1541),Годишњак града Београда 27(1980)

Б.Храбак,Дубровчани у рударству и узвозно-извозној трговини Косова 1455-1700,Врањски гласник 17

Ж.Шћепановић,Средњовековно Брсково на Тари,Одзиви 2,3,Бијело Поље(1972)

Г.Чремошник,Неколико напомена о Брскову,Гласник Земаљског музеја 14 (1959)