Корисник:UrosHorvat1996/песак

<ref>Петар, Јовановић. Рударство на тлу Србије. Београд: Југословенска инжењерска академија ЈИНА. стр. 621. </ref

Рударство за време другог светског рата (1941-1945)[уреди | уреди извор]

Одмах после капитулације Краљевине Југославије немачка Војна команда је привреду Србије ставила под своју управу, формирајући одговарајуће комесаријате и радне војне одреде, настојећи да што пре обнови и покрене производњу, посебно по рудницима који су производили сировине које су немачкој ратној привреди биле неопходне.

Немачка привреда[уреди | уреди извор]

Немачка привреда била је посебно ѕаинтересована ѕа производе српских рудника, и то за: бакар, олово, антимон, хром, манган и друге метале. Комесаријат за руде и метале је било одељење, чији је био основни задатак да организује откуп руде и метала по српским рудницима који су били у јурицдикцији немачке Војне управе (Недићеве Србије). Поред овог Комесаријата (који је био надређен свим рудницима Србије) Војна управа за Србију основала је и Војно-привредни штаб, у чију надлежност је спадала организација производње по оним рудницима за чије производе је немачка привреда била посебно заинтересована.

Страна власништва[уреди | уреди извор]

Многи рудници су између ратова били у страном власништву, од којих су се посебно истицале француске, енглеске и белгијске компаније. Одмах после капитулације Југославије, немачка Војна управа у Србији је руднике, који су били власништво страног капитала (Trepča Mines Limited и др.) ставила под надзор посебног комесаријата. Са рудницима који су били у немачкој окупационој зони овај комесаријат није имао проблема, али са рудницима страних компанија чији су рудници територијално припадали италијанској и бугарској окупационој зони, што је био случај са већином рудника на Косову (италијанска окупациона зона) и у Македонији (бугарска окупациона зона), било је проблема и неспоразума. Иако су неки рудници били порушени и онеспособљени за рад (случај Борског рудника), Немци су веома брзо успели да такве руднике обнове и организују производљу. Многи од ових рудника су 1943. и 1944. године, због диверзија, недостатака радне снаге или оштећења, морали бити напуштени. Оно мало рудника што је још радило до завршетка рата, Немци су приликом повлачења онеспособили, тако да је број рудника који су ослобођење дочекали у релативно добром стању био веома мали.

Обнова рударске индустрије после другог светског рата[уреди | уреди извор]

После завршетка Другог светског рата, на територији некадашње Југославије дошло је до значајних политичких промена које су потпуно измениле друштвене и привредне односе и држави. Под удар уставне одредбе пали су рудници и акције у приватном власништву домаћих и иностраних компанија и појединаца. Ово друштвено опредељење нове послератне Југославије административно је спроведено тек када је Уставотворна скупштина 31.јануара 1946.године донела нови Устав - који је регулисао друштвено, политичко и економско уређење нове Југославије, и на тај начин створио услове да Савезна народна скупштина донесе Закон о национализацији, земљишта, фабрика, рудника, појединаца. Овај закон је правно регулисао питање укидања приватног власништва над предузећима и средствима за рад на целој територији државне заједнице и прописао процедуру њиховог превођења у државну својину.

Рударска власт у послератној Југославији (1945-2003)[уреди | уреди извор]

После другог светског рата индустрија, рударство, трговина и остале привредне делатности у приватном и акционарском власништву национализоване су и прешле у власништво тадашње државе, односно у власништво република на чијој су се територији налазиле. Ова законска промена власништва није могла мимоићи ни руднике у Србији, па су се од тада (1945) сви рудници у оквиру граница Србије нашли у државном власништву. На основу савезних прописа основано је Савезно министарство рударства са - углавном по минералним сировинама, Главним рударским дирекцијама , а у оквиру република чланица одговарајућа рударска министарства и одговарајуће главне(генералне) дирекције. После ослобађања, при Влади Србије - за послове рударства, основано је Министарство рударства Народне Републике Србије, у чији састав су улазиле Главне дирекције са својим одељењимам, заводима, управама...

Главна дирекција за угаљ
Главна дирекција за обојене метале
Главна дирекција за металургију
Главна дирекција за нафту, гас и со
Главна дирекција за неметале
Главна дирекција за азбест

Литература[уреди | уреди извор]

Петар Јовановић, Рударство на тлу Србије, Прва књига(од палеолита до средине 20.века)