Манџурски кандидат (филм из 1962)

С Википедије, слободне енциклопедије

Манџурски кандидат је амерички неоноар психолошки политички трилер из 1962. у режији и продукцији Џона Франкенхајмера. Сценарио је написао Џорџ Акселрод према роману Ричарда Кондона Манџурски кандидат из 1959. године. Водећи глумци у филму су Френк Синатра, Лоренс Харви и Анџела Ленсбери, са колегама Џенет Ли, Хенријем Силвом и Џејмсом Грегоријем.[1]

Радња се усредсређује на ветерана корејског рата Рејмонда Шоа, члана истакнуте политичке породице. Комунисти Шоу испирају мозак након што је његов војни вод заробљен. Он се враћа цивилном животу у Сједињеним Државама, где постаје несвесни убица у међународној комунистичкој завери. Група, која укључује представнике Народне Републике Кине и Совјетског Савеза, планира да убије председничког кандидата америчке политичке партије што би довело до свргавања америчке владе.

Филм је објављен у Сједињеним Државама 24. октобра 1962. године, на врхунцу америчко-совјетског непријатељства током Кубанске ракетне кризе. Западни критичари дали су филму велику похвалу и филм је номинован за два Оскара: најбољу споредну глумицу (Анџела Ленсбери) и најбољу монтажу. Године 1994. филм је изабран за чување у Националном филмском регистру Сједињених Држава од стране Конгресне библиотеке као „културолошки, историјски или естетски значајан“.[2]

Продукција[уреди | уреди извор]

Синатра је предложио Лусил Бол за улогу Елеонор Изелин, али Франкенхајмер, који је радио са Ленсберију филму All Fall Down,[3] је инсистирао да Синатра погледа њен наступ у том филму пре него што се донесе коначан избор. Иако је Ленсбери играла мајку Рејмонда Шоа, она је, у ствари, била само три године старија од Лоренса Харвија, који је глумио Шоа. Рана сцена у којој се Шо, скоро одликован Медаља части, свађа са својим родитељима снимљена је у Синатрином приватном авиону.[3]

Џенет Ли игра Маркову љубав. У краткој биографији Ли емитованој на Turner Classic Movies, глумица Џејми Ли Кертис открива да су њеној мајци уручени папири за развод у име њеног оца, глумца Тонија Кертиса, оног јутра када је снимана сцена у којој се Марко и њен лик први пут сусрећу у возу.

У сцени у којој Марко покушава да депрограмира Шоа у хотелској соби насупрот конвенцији, Синатра је понекад мало ван фокуса. То је био први тејк а Синатра није био тако ефикасан у каснијим, што је уобичајено за његову глуму.[4] На крају, Франкенхајмер је одлучио да искористи снимак ван фокуса. Критичари су га накнадно хвалили што је показао Марка из Шоовог искривљеног угла.[3][4]

У роману, отац Елеонор ју је сексуално злостављао као дете. Пре драматичног врхунца, она користи синово испирање мозга да би имала секс са њим. Забринути због реакције чак и на упућивање на табу тему као што је инцест у мејнстрим филму у то време, филмски ствараоци су уместо тога натерали Елеонор да пољуби Шоа у усне како би имплицирали њену инцестуозно привлачност према њему.[3]

Скоро половина продукцијског буџета филма од 2,2 милиона долара отишла је на Синатрин хонорар.[5]

Пријем[уреди | уреди извор]

Филмски критичар Роџер Иберт уврстио је Манџурског кандидата на своју листу „Сјајни филмови“, изјавивши да је „инвентиван и жустар, да ризикује са публиком и да тече не као 'класик', већ као живо и паметно дело".[6]

На веб локацији агрегатора рецензија Rotten Tomatoes, Манџурски кандидат има оцену од 97% на основу 60 рецензија, са просечном оценом 8,70/10. Критички консензус веб-сајта гласи: „Класичан спој сатире и политичког трилера који је у своје време био непријатно проницљив, Манџурски кандидат и данас остаје узнемирујуће релевантан“.[7] На Метакритик-у филм има оцену 94 од 100, на основу 20 критичара, што указује на „универзално признање“.[8]

1994. године, Манџурски кандидат је изабран за чување у Националном филмском регистру Сједињених Држава од стране Конгресне библиотеке као „културно, историјски или естетски значајан“.[9] Филм је био на 67. месту на листи „АФИ-јевих 100 година...100 филмова“ када је та листа први пут састављена 1998. године, али ревидирана верзија из 2007. га је искључила. Био је 17. на АФИ-јевој листи „100 година АФИ-ја... 100 трилера". У априлу 2007. године, Тајм је навео Ленсберијев лик као један од 25 највећих негативаца у историји кинематографије.[10]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Macek, Carl; McGarry, Eileen (1996). Silver, Alain; Ward, Elizabeth, ур. Film Noir: An Encyclopedic Reference to the American Style. New York City, Woodstock, NY & London: Overlook Press. стр. 183—84. 
  2. ^ „25 Films Added to National Registry (Published 1994)”. The New York Times (на језику: енглески). 15. 11. 1994. ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 8. 3. 2021. г. Приступљено 11. 12. 2020. 
  3. ^ а б в г Director John Frankenheimer's audio commentary, available on The Manchurian Candidate DVD
  4. ^ а б Lovell, Glen (28. 5. 1998). „'Manchurian' revolt: Frankenheimer offers Sinatra revelations on DVD”. Variety.com. Архивирано из оригинала 17. 4. 2021. г. Приступљено 17. 4. 2021. 
  5. ^ Mann, Roderick (12. 2. 1988). „The Return of 'The Manchurian Candidate': Classic Re-Released After Long Disputes”. The Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 10. 4. 2021. г. Приступљено 11. 4. 2021. 
  6. ^ Ebert, Roger (7. 12. 2003). „Great Movie: The Manchurian Candidate”. rogerebert.com. Архивирано из оригинала 27. 4. 2017. г. Приступљено 3. 4. 2017. 
  7. ^ „The Manchurian Candidate (1962)”. Rotten Tomatoes. Fandango Media. Архивирано из оригинала 12. 12. 2016. г. Приступљено 12. 1. 2021. 
  8. ^ „The Manchurian Candidate Reviews”. Metacritic (CBS Interactive). Архивирано из оригинала 17. 4. 2018. г. Приступљено 9. 5. 2020. 
  9. ^ The Manchurian Candidate, One of 25 Films Added to National Registry.
  10. ^ Corliss, Richard (25. 4. 2007). „Angela Lansbury as Mrs. Iselin”. entertainment.time.com. Time. Архивирано из оригинала 22. 6. 2018. г. Приступљено 19. 5. 2018. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Манџурски_кандидат_(филм_из_1962)&oldid=26258182”