Трамвај звани жеља (филм)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Трамвај звани жеља

{{{опис_слике}}}

Режија Елија Казан
Продуцент Чарлс К. Фелдман
Сценарио Тенеси Вилијамс (драма Трамвај звани жеља и сценарио)
Оскар Сол (адаптација)
Главне улоге Вивијен Ли
Марлон Брандо
Ким Хантер
Карл Малден
Руди Бонд
Ник Денис
Музика Алекс Норт
Издавачка кућа Warner Bros. United Artists (копродукција)
Година 1951
Трајање 122 мин. бископ
125 мин режисерска верзија
Језик енглески
IMDb веза

Трамвај звани жеља (енгл. A Streetcar Named Desire) је амерички филм из 1951. снимљен по истоименој драми Тенесија Вилијамса. Филм је режирао Елија Казан који је режирао и оригиналну бродвејску представу, а у главним улогама су Вивијен Ли, Марлон Брандо, Ким Хантер и Карл Малден. Сви глумци су, осим Бивијен Ли, наступили и у позоришној адаптацији драме. Сценарио је потписао Вилијамс лично, али је под притиском тадашње цензуре морао да измени сценарио, избацивши из њега све алузије на хомосексуалност.

Улоге[уреди]

Глумац Улога
Вивијен Ли Бланш Дибоа
Марлон Брандо Стенли Ковалски
Ким Хантер Стела Ковалски
Карл Малден Харолд „Мич“ Мичел
Руди Бонд Стив Хабел
Ник Денис Пабло Гонзалез
Пег Хилијас Јунис Хабел
Рајт Кинг скупљач
Ричард Гарик доктор

Разлике у односу на драму и цензура[уреди]

Неколико тема које је овај позоришни комад обрађивао није могао због холивудског моралног кода тога времена, да се нађе на филму, зато је Тенеси Вилијамс био присиљен, да би филм прошао строгу цензуру да промени пар сцена или су те сцене заиста биле снимљене али су у продукцији исечене, без знања режисера. Највеће одступање у односу филма на драму јесте сам крај филма. Наиме у позоришној представи, Стела тужна због тога што је своју сестру послала у менталну институцију и обузета сумњом да ју је њен муж силовао, буквално се препушта Стенлијевим миловањима. Наравно, тадашња морална холивудска политика није могла да дозволи такав крај где кривац пролази без казне. Из тог разлога је снимљена сцена, где Стела театрално изговара да се више никада неће вратити Стенлију и напушта своју кућу заувек.

Исто тако због моралних тенденција тог доба из саме адаптације драме у филм избачене су све алузије на хомосексуалност. У самој драми Бланш казује Мичу да се њен муж убио након што је сазнала да је имао хомосексуалну аферу са другим мушкарцем. Та сцена, иако снимљена, је у постпродукцији исечена из филма, остављајући нам само податак да се Бланшин муж из не баш јасног разлога убио. У то време само изговарање речи хомосексуалац доносило је забрану приказивања филма.

Године 1993. објављен је ДВД у коме су убачене сцене које су прошириле филм за 3 минута. Између осталог он садржи мало провокативнији дијалог између ликова, јаснију слику да је разлог убиства Бланшиног мужа његова хомосексуалност, и увећавајући кадар Стелиног лица која бежи на спрат, након Стенлијевог шамара, који јасно приказују емоције која треба да нам рефлектују осећање жеље.

Продукција[уреди]

Кастинг[уреди]

Џесику Тенди, глумицу из бродвејске представе, заменила је Вивијен Ли, Бланш у лондонској представи. Продуценти су сматрали да је овом филму потребна звезда, а Вивијен Ли је била управо то, првенствено захваљујући улози у филму „Прохујало са вихором“. С друге стране, продуценти су сматрали да Марлон Брандо, тумач главне мушке улоге, није био довољно велика звезда за то улогу, али су на инсистирање редитеља Казана ипак ангажовали Бранда, што се показало као добар потез, будући да је Брандо одлично одиграо, а та га је улога лансирала у сам врх холивудске продукције.

Локација и дизајн[уреди]

Највећи део овог филма сниман је у холивудском студију, али су неке сцене снимане у Њу Орлеансу, од којих је најважнија сцена Бланшиног доласка. Трамвај који се види у тој сцени и данас се употребљава у саобраћају.

Елија Казан је за потребе филма уредио покретне зидове на сету, који су се из сцене у сцену током филма све више приближавали. Они су требали да најављују нервни слом главне јунакиње Бланш и њено лудило.

Брандова позната уска мајица, која је после овог филма постала модни тренд, настала је тако што је купљена обична мајица која је затим неколико пута била прана да би се материјал скупио. Уска мајица чинила је не само Марлон Бранда још сексипилнијим, већ је ускоро та врста мајци, почела и да се производи.

Музика[уреди]

Музика, коју је за тај филм компоновао Алекс Норт, била је радикално одступање од тадашњих модних трендова у Холивуду и била је базирана на манипулативности и набијена акцијом. Уместо базирања на лајтмотивима, Норт је компоновао кратке музичке делове који су рефлектовали психолошку динамику ликова. Норт је те године номинован у категорији за најбољу музику за чак два филма (осим за „Трамвај звани жеља“, те године је новим стилом компоновао музику и за филм „Продавчева смрт“)али је ипак те године Оскар отишао у руке Францу Ваксману за музику у филму „Место под сунцем“.

Награде[уреди]

Спољашње везе[уреди]