Шејн (филм)

С Википедије, слободне енциклопедије
Шејн
Филмски постер
Изворни насловShane
Жанрвестерн
РежијаЏорџ Стивенс
Сценарио
ПродуцентЏорџ Стивенс
Темељи се на Shane (1949)
Главне улогеАлан Лад
Џин Артур
Ван Хефлин
МузикаВиктор Јанг
СниматељЛојал Григс
МонтажаВилијам Хорнбек
Том Макаду
СтудиоParamount Pictures
Година1953.
Трајање118 минута
Земља САД
Језикенглески
Буџет1,5 милиона долара
Зарада9 милиона долара
IMDb веза

Шејн (енгл. Shane) је амерички техниколор вестерн филм из 1953. Алан Лад, Џин Артур и Ван Хефлин глуме у главним улогама. Филм је реализовала корпорација Paramount Pictures.[1][2] Шејн је познат по фотографији, монтажи, глумачким перформансима и доприносу жанру.[3] Филм је продуцирао и режирао Џорџ Стивенс по сценарију А. Б. Гатрија Млађег,[4] према истоименом роману Џека Шефера из 1949. године.[5] Оскаром награђену фотографију креирао је Лојал Григс.

Шејн је био последњи дугометражни и једини филм у боји у каријери Џин Артур.[6] У филму такође глуме Брендон де Вајлд, Џек Паланс, Емил Мајер, Елиша Кук Млађа и Бен Џонсон.[3][4]

Филм је био наведен као бр. 45 у издању АФИ-јеве листе 100 година...100 филмова из 2007. и број 3 на АФИ-јевих 10 топ 10 у категорији за вестерн.

Године 1993, филм је изабран за чување у Националном филмском регистру Сједињених Америчких Држава од стране Конгресне библиотеке као „културно, историјски или естетски значајан“.

Радња[уреди | уреди извор]

 Упозорење: Следе детаљи заплета или комплетан опис филма!
Шејн (Алан Лад) и Меријан Старет (Џин Артур)

Шејн је не нарочито говорљив, али вешт револвераш са мистериозном прошлошћу,[3] јаше у изоловану долину на ретко насељеној територији Вајоминга 1889. године. Унајмљује га за фармерски посао ранчер Џо Стерет, који има домаћинство са својом супругом Маријан и њиховим малим сином Џоијем. Старет говори Шејну да се против насељеника у долини води рат застрашивања. Иако су затражили своју земљу у складу са законом, немилосрдни сточарски барон, Руфус Рајкер, унајмио је неколико лопова и силеџија да их малтретирају и истерају из долине.

Шејн одлази сам у град да купи залихе у општој продавници, поред које је салон. Шејн улази у салон у коме пију Рајкерови људи и наручује сок за Џоија. Крис Каловеј, један од Рајкерових људи, исмева Шејна и провоцира га тако што га поспе пићем, али Шејн га игнорише и одлази. На Шејновом следећем одласку у град са Старетовима и другим домаћинима, он побеђује Каловеја, а затим он и Старет добијају тучу у бару против већине Рајкерових преосталих људи. Рајкер обећава да ће следећа борба бити оружјем. Рајкер унајмљује Џека Вилсона, бескрупулозног и озлоглашеног вештог револвераша. Џои се диви Шејну, на велико жаљење његове мајке, након што је Шејн показао своје стрељачке вештине.

Френка „Стоунвола“ Торија, темпераментног домаћина и бившег борца за Конфедерацију, Вилсон исмева и провоцира га да потегне пиштољ. Он затим устрели Торија испред салона. На Торијевој сахрани, досељеници разговарају о напуштању своје борбе и напуштању долине; али након што су видели да је једно од њихових имања уништено у пожару који су подметнули Рајкерови људи, они проналазе храброст да наставе борбу.

Са циљем да га убије, Рајкер позива Старета на састанак у салону, наводно да преговара о нагодби. Каловеј, који више није лојалан Рајкеру, упозорава Шејна на замку. Решен да заштити Старета од заседе, Шејн интервенише, чак и онесвестивши Старета да би га спасио. Шејн се вози до града, а Џои га прати пешке да гледа борбу. Шејн убија Вилсона, Рајкера и Рајкеровог брата, али је повређен. Напољу, Шејн види Џоија, који примећује да Шејн крвари. У завршној сцени, Шејн се опрашта и одјаше у долину, игноришући Џоијеве очајничке повике „Шејн, врати се!”

Глумачка подела[уреди | уреди извор]

Продукција[уреди | уреди извор]

Фотографија са снимања Шејна.

Шејн је у то време био скуп пројекат за вестерн филмове са ценом од 3,1 долара милиона. [7] Био је то први филм који ће бити приказиван у равном вајдскрину, формату који је Парамаунт измислио како би публици понудио ширу панораму него што би то могла да пружи телевизија.[8]

Иако никада није експлицитно наведено, основни елементи заплета Шејна су изведени из рата у округу Џонсон у Вајомингу из 1892. године, архетипског сукоба сточара и домаћина, који је такође послужио као позадина за Вирџинијану и Врата раја.[9]

Природно окружење су високе равнице у близини Џексона, Вајоминг, а многи снимци приказују масив Гранд Тејтон који се назире у непосредној близини. Измишљени град и Старетово имање изграђени су за филм у близини Келија, у долини Џексон Хол, и срушени након што је снимање завршено. Једна старинска структура која се накратко појавила у филму, колиба Ернија Рајта (коју мештани сада популарно називају „Шејн колиба“) и даље стоји, али стално пропада због тога што је Служба националних паркова класификује као „рушевину“.[10]

Лад није волео оружје и није му било пријатно; Шејнова демонстрација пуцања за Џоија захтевала је 116 потеза.[11] Пажљив преглед Шејнове демонстрације умећа оружја Џоију показује да Алан Лад пуца затворених очију. Касније, у борби у салону, Ладов пиштољ је уперен далеко од човека у кога пуца, посебно у последњој сцени у којој он убија Рајкеровог брата. Паланс је био нервозан око коња и имао је великих потешкоћа са јахањем и силажењем. После много покушаја, коначно је извео беспрекоран силазак, који је Стивенс затим користио за све силаске са коња Вилсоновог лика и трчање у обрнутом смеру. Паланс је изгледао тако неспретно на коњу да је Стивенс био приморан да замени Вилсонову уводну вожњу у град током које јаше свог коња у галопу Палансом који је јахао темпом шетње.[12] Стивенс је касније приметио да је промена заправо учинила Вилсонов улазак драматичнијим и више претећим.[13]

Последња сцена, у којој рањени Шејн објашњава избезумљеном Џоију зашто мора да оде („Не постоји живот са убиством“), била је дирљива за целу глумачку екипу и екипу, осим Брендона де Вајлда. „Сваки пут када је Лад изговорио своје опроштајне речи, де Вајлд је прекрстио очи и исплазио језик, што је Лада насмејало. Коначно, Лад је позвао дечаковог оца и казао му: Нека дете престане или ћу га излупати по глави.[12]

Избор глумаца[уреди | уреди извор]

Редитељ Џорџ Стивенс је првобитно желео Монтгомерија Клифта и Вилијама Холдена за улоге Шејна и Старета; али су били недоступни. Стивенс је тражио од извршног директора Парамаунта Фримена списак доступних глумаца; у року од три минута одабрао је Алана Лада, Ван Хефлина и Џин Артура. Шејн је била Артурова прва филмска улога у последњих пет година, а њена последња, када је имала 50 година - иако се касније појавила у позоришту и краткотрајној телевизијској серији. Прихватила је улогу на захтев Стивенса, који ју је режирао у The Talk of the Town (1942) са Керијем Грантом и Роналдом Колманом, и The More the Merrier (1943) за који је добила своју једину номинацију за Оскара.[14]

Када су га питали да ли је уживао у филму, аутор Шејна, Џек Шефер, је одговорио: „Да, јесам, све осим оног нераста“, мислећи на Лада који је висок 168.[15] Шефер је 1989. године рекао за часопис Оберлин алумнај да је његов лик Шејна требало да буде „мрачна, смртоносна особа“ и да се надао да ће је глумити Џорџ Рафт.[16]

Технички детаљи[уреди | уреди извор]

Иако је филм снимљен коришћењем стандардног формата 1,37:1, Парамаунт је одабрао Шејна да представи свпј нови систем широких филмских формата, пошто је био састављен углавном од дугих и средњих снимака који не би били угрожени исецањем слике. Користећи нову технологију у филмском пројектору, као и сочиво са ширим углом, филм је био изложен на локацијама за прво приказивање у размери од 1,66:1.

За премијеру, студио је заменио екран величине 34 са 25 стопа у Радио Сити Мјузик Холу, са екраном димензија 50 стопа ширине и 30 стопа висине.[17][18] Парамаунт је све своје наредне филмове производио у том формату до 1954. године, када су прешли на 1,85:1.[8]

Стивенс је желео да демонстрира публици ужасе насиља. Да би нагласио страшну моћ пуцња, створио је звучни ефекат налик топу испаљивањем оружја великог калибра у канту за смеће. Поред тога, две главне жртве пуцњаве — Паланса и Елиша Кук Млађег — биле су обмотане скривеним жицама које су их снажно трзале уназад када су погођени.

Ове иновације, према историчару филма Џеју Хајамсу, означиле су почетак графичког насиља у западним филмовима. Он цитира Сема Пекинпа: „Када је Џек Паланс упуцао Кука Млеђег у Шејну, ствари су почеле да се мењају.“[9]

"То је све што ми треба – да добијам савете од типа који никада није погледао Шејна."

—Хенри Виклер као Артур Фонцарели, ситком Happy Days[9]

Шејн је премијерно приказан у Њујорку у Радио Сити мјузик холу 23. априла 1953.[18] и зарадио је 114.000 долара за четири недеље.[19]

Свеукупно, филм је зарадио око 9 милиона долара од зараде на благајнама у САД и Канади. Према једној процени, то значи око 20 милиона долара стварних прихода од благајне.[20]

Бозли Кроутер је филм назвао „богатом и драматичном мобилном сликом америчке границе”.

Кроутер је назвао „концепт и присуство“ Џоија, дечака којег глуми Брендон де Вајлд, „кључем за омогућавање освежавајућег гледишта базираном на материјалу који није баш нов.[21]

Вуди Ален је назвао Шејна „ремек-делом Џорџа Стивенса“, на својој листи великих америчких филмова из 2001, заједно са Благом Сијера Мадре, Белом врућином, Двоструком одштетом, Информером и Брдом. Ален је навео да је Шејн „... сјајан филм и може се стати раме уз раме са сваким филмом, без обзира да ли је вестерн или не“.[22]

На Rotten Tomatoes, Шејн има оцену 97% од стране критичара, на основу 33 рецензије.[23]

Филм је утицао на неколико потоњих филмских и телевизијских остварења, као што су Pale Rider и Logan.

Награде и почасти[уреди | уреди извор]

Оскар
Номинације за Оскара
  • Најбољи глумац у споредној улози: Брендон де Вајлд
  • Најбољи глумац у споредној улози: Џек Паланс
  • Најбољи режисер: Џорџ Стивенс
  • Најбољи филм: Џорџ Стивенс
  • Најбољи сценарио: А. Б. Гатри Млађи
Признање Америчког филмског института
Остало

Године 1993. Шејн је изабран за чување у Националном филмском регистру Сједињених Америчких Држава од стране Конгресне библиотеке као „културно, историјски или естетски значајан“.

Статус ауторских права у Јапану[уреди | уреди извор]

Године 2006. Шејн је био предмет судског спора у Јапану који је укључивао статус ауторских права у тој земљи. Две јапанске компаније почеле су да продају јефтине копије Шејна 2003. године, на основу јапанског закона о ауторским правима који је у то време штитио кинематографска дела 50 година од године њиховог објављивања. Након што је јапанско законодавство изменило закон 2004. како би продужило трајање ауторских права на филмове са 50 на 70 година, Парамаунт и његов јапански дистрибутер поднели су тужбу против две компаније. Јапански суд је пресудио да амандман није ретроактиван, па је стога сваки филм објављен током или пре 1953. године остао у јавном власништву у Јапану.[25]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Variety film review; April 15, 1953, page 6.
  2. ^ Harrison's Reports film review; April 18, 1953, page 63.
  3. ^ а б в Andrew, Geoff.
  4. ^ а б „Shane”. Turner Classic Movies. Atlanta: Turner Broadcasting System (Time Warner). Приступљено 6. 9. 2016. 
  5. ^ Schaefer, Jack (1983). ShaneНеопходна слободна регистрација (Paperback изд.). New York City: Bantam Books. ISBN 978-0553271102. 
  6. ^ Vermilye 2012, стр. 143.
  7. ^ „Berlin Analyzes Goldwyn's Show-Cents”. Variety. 10. 3. 1954. стр. 2. 
  8. ^ а б Weaver, William R. (25. 3. 1953). „All Para. Films Set for 3 to 5 Aspect Ratio”. Motion Picture Daily. стр. 1. 
  9. ^ а б в Hyams 1984, стр. 115.
  10. ^ Shane Movie Locations Архивирано на сајту Wayback Machine (14. октобар 2022) at bestofthetetons.com, retrieved March 7, 2017.
  11. ^ Turner Classic Movies, TCM.com, "'Shane' (1953) – Trivia" Retrieved August 8, 2015
  12. ^ а б Hyams 1984, стр. 116.
  13. ^ Shane at RogerEbert.com, retrieved April 7, 2017.
  14. ^ Brady 1950a, стр. 42.
  15. ^ Boyle, Molly. „Writer from nowhere: How Jack Schaefer found the West in himself”. Santa Fe New Mexican (на језику: енглески). Приступљено 21. 1. 2021. 
  16. ^ „Lakewood Lore – Jack Schaefer”. 15. 4. 2007. Архивирано из оригинала 15. 4. 2007. г. Приступљено 21. 1. 2021. 
  17. ^ "Hall Alters Projection Equipment for 'Shane'".
  18. ^ а б Lev 2003, стр. 116.
  19. ^ "'Wax,' 'Shane' End Sturdy B'Way Runs".
  20. ^ Box Office Information for Shane.
  21. ^ Crowther, Bosley (24. 4. 1953). „Shane (1953)”. The New York Times. Приступљено 8. 9. 2014. 
  22. ^ Lyman, Rick (3. 8. 2001). „Watching Movies With: Woody Allen; Coming Back To 'Shane'”. The New York Times. New York City. Приступљено 6. 9. 2016. 
  23. ^ Шејн на сајту Rotten Tomatoes (језик: енглески)
  24. ^ „Top Western”. American Film Institute. Приступљено 18. 6. 2008. 
  25. ^ Mitani, Hidehiro (Autumn—Winter 2007). „Argument for the Extension of the Copyright Protection over Cinematographic Works”. CASRIP Newsletter. UW School of Law. Архивирано из оригинала March 30, 2014. г. Приступљено May 27, 2015.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шејн_(филм)&oldid=26615242”