Матеј Мохорич

С Википедије, слободне енциклопедије
Матеј Мохорич
Мохорич 2022 у дресу државног првака
Лични подаци
Пуно имеМатеј Мохорич
Датум рођења(1994-10-19)19. октобар 1994. (29 год.)
Мјесто рођењаКрањ, Словенија
ДржављанствоСловенија
Висина1,85 m[1]
Маса70 kg[1]
Тимске информације
Тренутни тим
Бахреин—викторијус
Дисциплинадрумски
Тип возачапанчер, класик специјалиста
Професионална каријера
2014Кенондејл
2015Кенондејл—Гармин [2][3]
2016—2017Лампре—мерида
2018—Бахреин—мерида
Успјеси
Монументални класици
Милано—Санремо1 (2022)
Првенства
Свјетски шампион
(шљунак)		1 (2023)
Национални шампион
(друмска трка)		 2 (2018, 2021)
Друге трке
Бинкбанк тур 1 (2018)
Дојчланд тур 1 (2018)
Гран при Индустрија и Артиђанато 1 (2018)
Тур де Полоње 1 (2023)
Награде и медаље
Представљајући Словенија Словенију
Друмски бициклизам
Свјетско првенство
Златна медаља — прво место Валкенбург 2012. друмска трка за јуниоре
Златна медаља — прво место Тоскана 2013. друмска трка до 23 године
Сребрна медаља — друго место Валкенбург 2012. хронометар за јуниоре
Бициклизам на шљунку
Свјетско првенство
Златна медаља — прво место Венето 2023. Елитна трка
Ажурирано: 9. октобар 2023.

Матеј Мохорич (словен. Matej Mohorič; 19. октобар 1994),[4] словеначки је професионални бициклиста од 2014. године,[3] који тренутно вози за UCI ворлд тур тим Бахреин—викторијус.[5] Двоструки је првак Словеније у друмској вожњи, док је по једном освојио Милано—Санремо, Гран при Индустрија и Артиђанато, Бинкбанк Тур, Дојчланд Тур и Тур де Полоње. Остварио је три етапне побједе на Тур де Франсу, као и по једну на Ђиро д’Италији и Вуелта а Еспањи. Једном је освојио Свјетско првенство у бициклизму на шљунку.

Бициклизмом је почео да се бави од дјетињства, а у јуниорској конкуренцији, највеће успјехе остварио је на Свјетском друмском првенству, гдје је 2012. године, освојио златну медаљу у друмској вожњи и сребрну у вожњи на хронометар; док је у конкуренцији возача до 23 године, освојио златну медаљу у друмској вожњи 2013 године.

Професионалну каријеру почео је 2014. године, у тиму Кенондејл, а најбољи резултат у сезони било му је пето мјесто на првенству Словеније у друмској вожњи. Године 2015, тимови Кенондејл и Гармин спојили су се у Кенондејл—гармин; поново је завршио првенство Словеније на петом мјесту, док је Јапан куп завршио на шестом мјесту. На почетку 2016. прешао је у Лампре—мериду, а најбољи резултат било му је друго мјесто на првенству Словеније у вожњи на хронометар, гдје је завршио иза Приможа Роглича, након чега је, на крају сезоне, завршио Тур оф Хајнан на трећем мјесту, уз једну етапну побједу, што му је била прва побједа у професионалној каријери. Године 2017. остварио је етапну побједу на Вуелта а Еспањи, након чега је, на крају сезоне, освојио прво издање Хонгконг челенџа.

Године 2018. прешао је у Бахреин—мериду. На почетку сезоне, освојио је класик Гран при Индустрија и Артиђанато, након чега је остварио етапну побједу на Ђиро д’Италији, а до краја сезоне, освојио је првенство Словеније у друмској вожњи, Бинкбанк Тур, Дојчланд Тур и етапу на Тур оф Аустрија трци. Године 2019. завршио је на другом мјесту на првенству Словеније у вожњи на хронометар, иза Тадеја Погачара, након чега је остварио етапну побједу на Тур де Полоње трци. Године 2020. сезона је била прекинута од марта до августа због пандемије ковида 19. Друмску трку на првенству Словеније завршио је на трећем мјесту, док је Лијеж—Бастоњ—Лијеж завршио на четвртом и Милано—Санремо на десетом мјесту.

Године 2021. завршио је Амстел голд рејс на осмом и Лијеж—Бастоњ—Лијеж на десетом мјесту, након чега је освојио првенство Словеније у друмској вожњи по други пут. У јулу, остварио је двије етапне побједе на Тур де Франсу, гдје је добио и награду за најагресивнијег возача на те двије етапе, а на једној етапи је носио тачкасту мајицу, за лидера брдске класификације. До краја сезоне, завршио је на другом мјесту на класику Сан Себастијан и Тур де Полоње трци. Године 2022. освојио је Милано—Санремо, поставши први словеначки побједник трке.

Јуниорска каријера[уреди | уреди извор]

Бицикл је први пут возио са друговима, у трећем разреду основне школе.[3] Јуниорску каријеру почео је 2011. године. Јуниорски Париз—Рубеу завршио је на 14 мјесту,[6] након чега је возио трку у Чешкој Завод миру. На првој етапи одвојио се од групе заједно са Мартином Гијоом и Матејем Захалком, у спринту је авршио други.[7] Трку је завршио на 11 мјесту у генералном пласману.[8] На трци у Луксембургу, гранд при генерал Патон, посвећену Америчком генералу Џорџу Смиту Патону. На првој етапи завршио је трећи, 35 секунди иза Адријена Лежроса,[9] док је другу етапу завршио у групи[10] и завршио је трку на другом мјесту у генералном пласману.[11] Најбољи резултат у сезони остварио је на хронометарској трци "Меморијал Давиде Фардели", гдје је завршио четврти.[12] Сезону је завршио на Свјетском првенству у друмској вожњи, гдје је завршио на 87 мјесту.[13]

Сезону 2012. почео је на јуниорској трци Милано—Санремо, коју је завршио на 11 мјесту, 39 секунди иза Рикарда Доната.[14] Након неколико трка на којима није био конкурентан, возио је трку у Аустрији, Оберестереих—Рундфарх (нем. Oberösterreich-Rundfahrt; досл. трка Горње Аустрије). На другој етапи, одвојио се од групе заједно са Тишом Бенотом, завршио је други у спринту, четири секунде испред Милоша Борисављевића и преузео је лидерску позицију.[15] Последњу, трећу етапу, завршио је у групи и освојио је трку, са истим временом као Бенот.[16] Европско првенство у вожњи на хронометар завршио је на трећем мјесту, 11 секунди иза Матијаса Кригбаума;[17] док је Европско првенство у друмској вожњи завршио на четвртом мјесту, у борби за треће мјесто одспринтао га је Давиде Балерини.[18] Почетком августа возио је Ђиро дела Луинђијана трку у Италији. Трећу етапу завршио је на другом мјесту, 11 секунди иза Силвија Херклоца.[19] На другом мјесту завршиио је и четврту етапу, изгубио је у спринту од Херклоца, након што су њих двојица отишли у бијег и завршили етапу минут испред групе.[20] Захваљујући томе што је Херклоц на првој етапи изгубио миниут и 20 секунди, Мохорич је освојио трку 51 секунду испред Херклоца.[21] Најуспјешнија трка у сезони за Мохорича била је Ђиро ди Базиликата, у Италији; побиједио је на четири од пет етапа, освојио је трку 36 секунди испред Илдара Арсланова, уз брдску и класификацију по поенима.[22] Сезону је завршио на Свјетском првенству, гдје је наступао у конкуренцији јуниора. Трку на хронометар завршио је други, седам секунди иза Норвежанина Оскара Свендсена.[23] На друмској ттрци, очекивао се групни спринт, али је Мохорич напао на километар до циља, нико није успио да га достигне и тријумфовао је испред Калеба Јуана.[24]

Сезону 2013. почео у марту, на тркама у Хрватској; најбољи резултат остварио је на трци Истарско прољеће, где је завршио на 16 мјесту.[25] Након неколико једнодневних трка, возио је трку око Словеније. Пролог на отварању трке завршио је на 105 мјесту, минут и по иза Свејна Тафта[26] Тафт је тријумфовао и на другој етапи, док је Мохорич завршио на 12 мјесту, четири секунде иза групе.[27] У наредне двије етапе губио је вријеме и трку је завршио на 26 мјесту.[28] У настаку сезоне возио је трку у Кини и трку Тур дел Авенир у Француској. Сезону је завршио на Свјетском пренству, гдје је возио у конкуренцији возача до 23 године. На претпоследњем од седам кругова, Мохорич је достигао Жилијена Алафилипа, а затим отишао од њега на последњем успону и дошао до соло побједе, три секунде испред Луиса Ментјенса.[29]

Професионална каријера[уреди | уреди извор]

2014—2016.[уреди | уреди извор]

Мохорич на Брабантс Пијл класику 2015. године.

Године 2014. почео је професионалну каријеру, у тиму Кенондејл.[тражи се извор][30] Сезону је почео на Тур даун Андер трци у Аустралији. Није био конкурентан и завршио је трку на 89 мјесту у генералном пласману.[31] Хералд сан Тур завршио је на 66 мјесту,[32] након чега је возио Арденске класике. На Амстел голд рејсу био је у нападу од старта етапе, али је отпао од групе након што је достигнут и Амстел је завршио на 112 мјесту.[33] Флеш Валон и Лијеж—Бастоњ—Лијеж завршио је ван стотог мјеста. До краја сезоне није остварио ниједан значајан резултат.

На крају сезоне 2014, тимови Кенондеј и Гармин су се фузионисали у Кенондејл—Гармин тим; Мохорич је потписао једногодишњи уговор са тимом.[34][35] Сезону је почео на једнодневним тркама, а најбољи резултат остварио је на Гран прију Изола у Словенији, завршио је на 15 мјесту.[36] Другу етапу Вуелта ал Паис Васко трке завршио је на 23 мјесту у групном спринту,[37] док је на другим етапама губио вријеме и завршио је трку на 87 мјесту у генералном пласману, 56 минута иза побједника, Хоакима Родригеза.[38] Није завршио ниједан арденски класик, док је најбољи резултат на Тур де Свису остварио на седмој етапи, коју је завршиио на 32 мјесту у групном спринту.[39] Трку је завршио на 73 мјесту у генералном пласману, сат и пет минута иза Симона Шпилака.[40] У августу, возио је своју прву гранд тур трку — Вуелта а Еспању. Прва етапа био је екипни хронометар, тим Кенондејл—Гармин завршио је хронометар на 21 мјесту од 22 тима, док је етапа времеснки неутралисана.[41] На шестој етапи отишао је у бијег, али је након 30 km отишао до медицинског возила, а затим је напустио трку.[42]

На крају сезоне потписао је уговор са Лампре Меридом за 2016. годину. Сезону је почео на Тур де Сан Луису, завршио га је на 53 мјесту.[43] У марту је возио Вуелта а Каталуња трку; само последњу, седму етапу, завршио је испод стотог мјеста, док је трку завршио на 117 мјесту у генералном пласману.[44] У мају, возио је свој други гранд тур, дебитовао је на Ђиро д’Италији. Трећу етапу у групном спринту завршио је на десетом мјесту,[45] док је на четвртој етапи био у бијегу, али је отпао од групе након достизања и завршио је осам минута иза побједника, сувозача Дијега Улисија.[46] И у наставку је нападао и био у бјеговима, али није остварио ниједан запаженији резултат и завршио је Ђиро на 98 мјесту.[47] Национално првенство Словеније у вожњи на хронометар завршио је на другом мјесту, два минута иза Приможа Роглича.[48] Ушао је у састав репрезентације Словеније за Олимпијске игре 2016. у Рио де Женеиру; заједно са Рогличем, Шпилаком и Јаном Поланцом. Возио је друмску трку, али је није завршио.[49] На крају сезоне возио је Тур Хајнан у Кини. Прву етапу у групном спринту завршиио је на деветом мјесту,[50] док је на шестој етапи остварио прву побједу у сезони. Мохорич је напао заједно са Нјемецом и Лушченском, побиједио их у спринту и дошао на друго мјесто у генералном пласману.[51] На осмој етапи изгубио је 40 секунди и пао је на треће мјесто у генералном пласману.[52] На последњој етапи није било промјена и завршио је трку на трећем мјесту, 44 секунде иза Лушченка.[53]

2017.[уреди | уреди извор]

Мохорич слави побједу на седмој етапи Вуелта а Еспање 2017.

На крају 2016, тим Лампре—Мерида остао је без спонзора, након чега је спонзорство узела корпорација из Абу Дабија, промијенила име тима у УАЕ Абу Даби за 2017. годину, са сједиштем у Абу Дабију. На дан 20. децембра 2016. године, UCI је потврдио да тиму остаје ворлд тур лиценца за 2017. годину.[54] Мохорич је сезону почео на Дубаи Туру, који је завршио на 25 мјесту у генералном пласману.[55] Тирено—Адријатико завршио је на 73 мјесту, 36 минута иза побједника Наира Кинтане.[56] док је Вуелта ал Паис Васко трку завршио на 87 мјесту, 36 минута иза побједника Алехандра Валвердеа.[57] Другу етапу завршио је на шестом мјесту у групном спринту.[58] Након арденских класика возио је Ђиро д’Италију. Најбољи резултат остварио је на етапи 13, када је у групном спринту завршио на 25 мјесту.[59] Завршио је Ђиро на 135 мјесту у генералном пласману, четири и по сата иза побједника Тома Димулена.[60] На националном првенству Словеније у друмској вожњи завршио је трећи, секунду иза Луке Мезгеца и Грега Болеа.[61] У финишу сезоне возио је Вуелта а Еспању. На петој етапи, Мохорич је отишао у бијег заједно са још 15 возача. У финишу, Марко Халер је напао и одвојио се од групе; Лушченко и Мохорич су пратили, али је Мохорич отпао и етапу је завршио на четвртом мјесту.[62] На седмој етапи, Мохорич је отишао у напад са још 14 возача. На спусту са последњег успона, Алто дел Кастиља, успио је да се одвоји од других возача, возио је соло последњих 10 km и побиједио је са 16 секунди испред Павела Пољанског. То је била највећа побједа Мохорича у каријери.[63] Био је у нападу и на етапи 18, али је завршио на 14 мјесту, три минута иза Сандера Армеа.[64] Вуелту је завршио на 30 мјесту у генералном пласману.[65] Након Вуелте, тријумфовао је на класику у Хонг Конгу, Сан Ханг Каи челенџу.[66] Сезону је завршио на првом издању Тур Гуангси трке у Гуангсију. На јединој брдској, четвртој етапи, завршио је седми, 12 секунди иза Тима Веленса.[67] У генералном пласману завршио је на шестом мјесту.[68]

2018.[уреди | уреди извор]

Матеј Мохорич на Естерајх Рундфарт трци 2018 са дресом као државни првак Словеније.

Године 2018, прешао је у Бахреин—Мериду.[69] Сезону је почео на Абу Даби Туру, гдје је завршио на 35 мјесту у генералном пласману.[70] Страде Бјанке је завршио на 11 мјесту,[71] након чега је побиједио на другом класику у Италији, гран прију Индуситрија и Артиђјанато.[72] Крајем марта возио је Вуелта а Катулуњу. Другу етапу завршио је на петом мјесту у групном спринту.[73] На петој епапи, Харлинсон Пантано је тријумфовао из бијега, одспринтавши Вегара Лингрена; Мохорич је на спусту напао из главне групе, стигао до осталих возача који су били у бијегу и одспринтао их; на линији циља је славио мислећи да је побиједио. Завршио је трећи.[74] На шестој етапи, Максимилијан Шахман је у спринту побиједио Дијега Рубија из бијега; Мохорич је у групном спринту завршио иза Сема Бенета, на четвртом мјесту на етапи.[75] Трку је завршио на 20 мјесту у генералном пласману, три минута и 43 секунде иза побједника, Алехандра Вавлердеа.[76] У мају, возио је Ђиро д’Италију 2018.. На десетој етапи, Мохорич је био у бијегу, који је опстао до циља; на циљ је стигао са Ником Дензом, који је први почео да спринта, али га је Мохорич одспринтао и остварио прву побједу на Ђиру и другу на гранд тур тркама.[77] У наставку трке ишао је у нападе, али није успио да оствари још једну побједу, завршио је Ђиро на 30 мјесту.[78] У јулу победио је 2. етапу на Трки по Аустрији, са успехом је наставио на етапној трки по Бенелуксу (БинкБанк Тур), коју је освојио без етапне победе. Трка од седам етапа је добила победника у спринту последње етапе, коју је добио Мајкл Метјус али је у генералном пласману заостао 5 секунди иза Матеја Мохорича, који је у циљном спринту имао проблема са бициклом. Сезону је наставио на Трки по Њемачкој (Дојчланд Тур), где је након лоше позиције у спринту у другој етапи заузео друго место, да бих дан касније славио победу у тречој етапи, која је такође завршила спринтом. У последњој четвртој етапи је поново заузео друго место и у генералном пласману освојио Дојчланд Тур, 6 секунди иза другопласираног Нилса Полита.

Резултати на Гранд тур тркама[уреди | уреди извор]

Гранд тур трке 2015 2016 2017 2018
Ђиро д’Италија — 98 135 30
Тур де Франс — — — —
Вуелта а Еспања DNF — 30 —
Легенда
— Није учествовао
DNF Није завршио трку.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Matej Mohoric”. eurosport.co.uk. Приступљено 22. 5. 2018. 
  2. ^ „Team Cannondale - Garmin (TCG) - USA”. Union Cycliste Internationale. Приступљено 22. 5. 2018. 
  3. ^ а б в „Matej Mohorič”. Slipstream Sports LLC. Архивирано из оригинала 21. 1. 2015. г. Приступљено 22. 5. 2018. 
  4. ^ „Matej Mohoric”. museociclismo.it. Архивирано из оригинала 23. 05. 2018. г. Приступљено 22. 5. 2018. 
  5. ^ „New signings for Bahrain-Merida - Transfer Shorts”. Cyclingnews.com. Immediate Media Company. 7. 8. 2017. Приступљено 22. 5. 2018. 
  6. ^ „2011  » Paris - Roubaix Juniors (1.Ncup)”. procyclingstats.com. Приступљено 22. 5. 2018. 
  7. ^ „2011 » 40th Course De La Paix Juniors (2.Ncup) Stage 1”. procyclingstats.com. Приступљено 22. 5. 2018. 
  8. ^ „2011 » 40th Course De La Paix Juniors (2.Ncup) General Classification”. procyclingstats.com. Приступљено 22. 5. 2018. 
  9. ^ „2011 » 64th Gp Général Patton (2.Ncup) Stage 1”. procyclingstats.com. Приступљено 22. 5. 2018. 
  10. ^ „2011 » 64th Gp Général Patton (2.Ncup) Stage 2”. procyclingstats.com. Приступљено 22. 5. 2018. 
  11. ^ „2011 » 64th Gp Général Patton (2.Ncup) General Classification”. procyclingstats.com. Приступљено 22. 5. 2018. 
  12. ^ „2011 » Memorial Davide Fardelli - Cronometro Individuale (1.1)”. procyclingstats.com. Приступљено 22. 5. 2018. 
  13. ^ „Lecuisinier wins for France”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. 24. 9. 2011. Приступљено 22. 5. 2018. 
  14. ^ „2012 » G.P. Sportivi Sovilla (La Piccola SanRemo)”. procyclingstats.com. Приступљено 22. 5. 2018. 
  15. ^ „2012 » Oberösterreich-Rundfahrt (2.1) Stage 2”. procyclingstats.com. Приступљено 22. 5. 2018. 
  16. ^ „2012 » Oberösterreich-Rundfahrt (2.1) General Classification”. procyclingstats.com. Приступљено 22. 5. 2018. 
  17. ^ „2012 » European Championships ITT (CC)”. procyclingstats.com. Приступљено 22. 5. 2018. 
  18. ^ „2012 » European Championship Road Race MJ (CC)”. procyclingstats.com. Приступљено 22. 5. 2018. 
  19. ^ „2012 » Giro della Lunigiana (2.1) Stage 3”. procyclingstats.com. Приступљено 22. 5. 2018. 
  20. ^ „2012 » Giro della Lunigiana (2.1) Stage 4”. procyclingstats.com. Приступљено 22. 5. 2018. 
  21. ^ „2012 » Giro della Lunigiana (2.1) General Classification”. procyclingstats.com. Приступљено 22. 5. 2018. 
  22. ^ „2012 » Giro di Basilicata (2.1) General Classification”. procyclingstats.com. Приступљено 22. 5. 2018. 
  23. ^ Benson, Daniel (17. 9. 2012). „Svendsen wins junior Worlds time trial”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Приступљено 22. 5. 2018. 
  24. ^ „Worlds: Mohoric wins junior men's road race”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. 23. 9. 2012. Приступљено 22. 5. 2018. 
  25. ^ „2013 » 10th Istarsko proljece - Istrian Spring Trophy (2.2) General Classification”. procyclingstats.com. Приступљено 22. 5. 2018. 
  26. ^ „Tuft blasts to time trial victory”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. 14. 6. 2013. Приступљено 22. 5. 2018. 
  27. ^ „Felline claims photo finish win over Sulzberger”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. 17. 6. 2013. Приступљено 22. 5. 2018. 
  28. ^ „Rogina wins Tour de Slovénie”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. 17. 7. 2013. Приступљено 22. 5. 2018. 
  29. ^ Fotheringham, Alasdair (27. 9. 2013). „Mohoric wins U23 men's road race world championship”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Приступљено 22. 5. 2018. 
  30. ^ „Cannondale unveils 27-rider 2014 roster”. VeloNews. San Diego, California: Competitor Group, Inc. 21. 11. 2013. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 22. 5. 2018. 
  31. ^ Woodpower, Zeb (26. 1. 2014). „Final day victory for Andre Greipel at the Tour Down Under”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Приступљено 22. 5. 2018. 
  32. ^ Woodpower, Zeb (9. 2. 2014). „Final Stage of Herald Sun Tour cancelled handing Simon Clarke the win”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Приступљено 22. 5. 2018. 
  33. ^ Frattini, Kirsten (20. 4. 2014). „Gilbert wins 2014 Amstel Gold Race”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Приступљено 22. 5. 2018. 
  34. ^ Benson, Daniel (15. 9. 2014). „Mohoric signs with Cannondale team for 2015”. Cyclingnews.com. Bath, England: Future plc. Приступљено 22. 5. 2018. 
  35. ^ „Cannondale-Garmin Pro Cycling announce 2015 roster”. Cyclingnews.com. Bath, England: Future plc. 14. 10. 2014. Приступљено 22. 5. 2018. 
  36. ^ „GP Izola 2015 results” (PDF). kolesarska-zveza.si. 1. 3. 2015. Приступљено 22. 5. 2018. [мртва веза]
  37. ^ Frattini, Kirsten (7. 4. 2015). „Pais Vasco: Felline wins stage 2 in Vitoria-Gasteiz”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Приступљено 22. 5. 2018. 
  38. ^ „Pais Vasco: Rodriguez secures overall title”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. 11. 4. 2015. Приступљено 22. 5. 2018. 
  39. ^ Fletcher, Patrick (19. 6. 2015). „Tour de Suisse: Kristoff pips Sagan to win stage 7 in Düdingen”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Приступљено 22. 5. 2018. 
  40. ^ Farrand, Stephen (21. 6. 2015). „Simon Špilak wins Tour de Suisse”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Приступљено 22. 5. 2018. 
  41. ^ O'Shea (22. 8. 2015). „BMC win opening Vuelta a Espana team time trial”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Приступљено 22. 5. 2018. 
  42. ^ Fletcher, Patrick (27. 8. 2015). „Vuelta a Espana: Chaves wins stage 6”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Приступљено 22. 5. 2018. 
  43. ^ Frattini, Kirsten (24. 1. 2016). „Dayer Quintana wins Tour de San Luis”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Приступљено 22. 5. 2018. 
  44. ^ Fotheringham, Alasdair (27. 3. 2016). „Quintana wins Volta a Catalunya”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Приступљено 22. 5. 2018. 
  45. ^ Cossins, Peter (8. 5. 2016). „Giro d'Italia: Kittel wins stage 3”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Приступљено 22. 5. 2018. 
  46. ^ Benson, Daniel (10. 5. 2016). „Giro d'Italia: Ulissi wins stage 4”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Приступљено 22. 5. 2018. 
  47. ^ Fletcher, Patrick (29. 5. 2016). „Nibali wins 2016 Giro d'Italia”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Приступљено 22. 5. 2018. 
  48. ^ „National Championships Slovenia - ITT (NC)”. procyclingstats.com. Приступљено 22. 5. 2018. 
  49. ^ Benson, Daniel (6. 8. 2016). „Van Avermaet wins gold in men's road race at Olympic Games”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Приступљено 22. 5. 2018. 
  50. ^ „Andriato wins Tour of Hainan opener”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. 23. 10. 2016. Приступљено 22. 5. 2018. 
  51. ^ „Mohoric wins Tour of Hainan queen stage”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. 27. 10. 2016. Приступљено 22. 5. 2018. 
  52. ^ „Tour of Hainan: Lutsenko wins stage 8”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. 29. 10. 2016. Приступљено 22. 5. 2018. 
  53. ^ „Alexey Lutsenko wins the Tour of Hainan”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. 30. 10. 2016. Приступљено 22. 5. 2018. 
  54. ^ „Saronni reveals how he secured UAE Abu Dhabi’s WorldTour licence”. cyclingnews.com. 26. 12. 2016. Приступљено 22. 5. 2018. 
  55. ^ „Dubai Tour: Marcel Kittel wins final stage as Cavendish suffers mechanical”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. 4. 2. 2017. Приступљено 22. 5. 2018. 
  56. ^ „Quintana seals Tirreno-Adriatico victory”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. 14. 3. 2017. Приступљено 22. 5. 2018. 
  57. ^ „Valverde wins the Vuelta al Pais Vasco”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. 8. 4. 2017. Приступљено 22. 5. 2018. 
  58. ^ „Pais Vasco: Albasini wins stage 2”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. 4. 4. 2017. Приступљено 22. 5. 2018. 
  59. ^ „Giro d'Italia: Fourth win for Gaviria on stage 13”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. 19. 5. 2017. Архивирано из оригинала 09. 09. 2015. г. Приступљено 22. 5. 2018. 
  60. ^ „Tom Dumoulin wins the Giro d'Italia”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. 28. 5. 2017. Архивирано из оригинала 10. 09. 2015. г. Приступљено 22. 5. 2018. 
  61. ^ „2017 » National Championships Slovenia - Road Race (NC)”. procyclingstats.com. Приступљено 22. 5. 2018. 
  62. ^ Ryan, Barry (23. 8. 2017). „Vuelta a Espana: Lutsenko wins on stage 5”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Архивирано из оригинала 27. 10. 2017. г. Приступљено 22. 5. 2018. 
  63. ^ Fletcher, Patrick (25. 8. 2017). „Vuelta a Espana: Mohoric wins in Cuenca”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Архивирано из оригинала 21. 05. 2018. г. Приступљено 22. 5. 2018. 
  64. ^ Ryan, Barry (7. 9. 2017). „Vuelta a Espana: Armee wins stage 18”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Архивирано из оригинала 04. 10. 2017. г. Приступљено 22. 5. 2018. 
  65. ^ „Chris Froome completes Tour de France - Vuelta a Espana double”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. 10. 9. 2017. Архивирано из оригинала 17. 9. 2015. г. Приступљено 22. 5. 2018. 
  66. ^ „2017 » Sun Hung Kai Properties Hong Kong Challenge”. procyclingstats.com. Приступљено 22. 5. 2018. 
  67. ^ „Tour of Guangxi: Wellens into red after stage 4 win”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. 22. 10. 2017. Приступљено 22. 5. 2018. 
  68. ^ „Tour of Guangxi: Tim Wellens secures overall victory”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. 24. 10. 2017. Приступљено 22. 5. 2018. 
  69. ^ „Matej Mohorič signs with BAHRAIN MERIDA Pro Cycling Team”. teambahrainmerida.com. 5. 8. 2017. Архивирано из оригинала 23. 05. 2018. г. Приступљено 22. 5. 2018. 
  70. ^ „Valverde wins Abu Dhabi Tour with final stage victory”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. 25. 2. 2018. Приступљено 22. 5. 2018. 
  71. ^ Fletcher, Patrick (3. 3. 2018). „Strade Bianche: Benoot crushes the gravel in emphatic solo victory”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Приступљено 22. 5. 2018. 
  72. ^ „Mohoric wins GP Industria e Artigianato”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. 4. 3. 2018. Приступљено 22. 5. 2018. 
  73. ^ Farrand, Stephen (20. 3. 2018). „Volta a Catalunya: Valverde wins stage 2 in Valls”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Приступљено 22. 5. 2018. 
  74. ^ „Volta a Catalunya: Pantano wins on Vielha”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. 23. 3. 2018. Приступљено 22. 5. 2018. 
  75. ^ „Volta a Catalunya: Schachmann wins shortened stage 6”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. 24. 3. 2018. Приступљено 22. 5. 2018. 
  76. ^ Fotheringham, Alasdair (25. 3. 2018). „Volta a Catalunya: Simon Yates wins final stage, Valverde takes overall”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Приступљено 22. 5. 2018. 
  77. ^ Farrand, Stephen (15. 5. 2018). „Giro d'Italia: Mohoric wins stage 10”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Приступљено 22. 5. 2018. 
  78. ^ Ostanek, Daniel (27. 5. 2018). „Giro d'Italia: Chris Froome takes a third straight Grand Tour victory”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Приступљено 29. 5. 2018. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Матеј Мохорич на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Матеј_Мохорич&oldid=26397314”