Носталгија (филм)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Носталгија

{{{опис_слике}}}

Режија Андреј Тарковски
Сценарио Тонино Гвера
Андреј Тарковски
Главне улоге Олег Јанковски
Ерланд Јозефсон
Домицијана Ђордано
Година 1983
Трајање 125 минута
Земља Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република СССР
Застава Италије Италија
Застава Француске Француска
Језик италијански, руски
IMDb веза

Носталгија (рус. Ностальгия) је филм Андреја Тарковског снимљен 1983. у Италији.

Радња[уреди]

Тема филма су лутања и маштарије једног Руса који у Италији трага за својим земљаком - за композитором из 18. века Засновским, у чијем се једном писму може прочитати „идеја о томе да се не враћам у отаџбину која ме убија“. Искуство тог музичара се паралелно протеже са искуством интелектуалца из филма али и са искуством самог режисера.

Јунак филма, Горчаков, препун је одушевљења за лепоту италијанског културног предања и за лепоту пејзажа али све то на крају и доводи у сумњу и негира - не одлази у музеј да види Франческову слику „Мадона“. Одбија такође и да на било који начин општи са девојком преводиоцем, било да је то реч, поезија или секс. Супротставља јој немогућност општења, непредвидивост поезије и свеобразност руске душе недоступне једном европејцу.

Цитати[уреди]

Викицитати „Ја сам у „Носталгији“ желео да наставим своју тему о „слабом“ човеку, човеку којег видим као победника у животу. Већ је Сталкер у свом монологу бранио слабост као једину истинску наду у животу. У мојим филмовима никад није било хероја него само карактера чија је снага лежала у духовном убеђењу оних који су на себе преузели одговорност других. Ови ликови често личе озбиљној деци својим иреалистичким ставом и својом незаинтересованошћу за свакодневне ствари... Као и Сталкер, тако сам и Доминика у „Носталгији“ ставио да сам преиспитује своја уверења и бира свој кружни пут који га штити да не падне у свеопшти цинизам живота. Својом жртвом он покушава да постави брану на пут који води човечанство у пропаст. Ништа на свету није важније од пробуђене савести човека, савести која га спречава да све краде од живота...“
(Тарковски)