Петар Балша Херцеговић Косача
| Петар Балша Херцеговић Косача | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | око 1458. |
| Место рођења | Војводство Светог Саве |
| Датум смрти | око 1514. |
| Место смрти | Краљевина Угарска |
| Породица | |
| Супружник | Квирина Квирини |
| Потомство | Матија, Владислав |
| Родитељи | Владислав Херцеговић Косача Ана Кантакузина Косача |
| Династија | Косаче |
| титуларни херцег од светог Саве | |
 | |
Петар Балша Херцеговић Косача (р. око 1458. - у. око 1514) је био титуларни херцег од светог Саве (лат. Dux Sancti Sabbae) из српске великашке породице Косача, а такође и угарски племић. Био је син херцега Владислава Косаче (у. 1489) и Ане Кантакузине, братанице српске деспотице Јерине. Петар Балша је од оца наследио право на почасни херцешки наслов, као и део прихода које је Дубровачка република исплаћивала припадницима породице Косача на име Конавоског дохотка, тако да је тим поводом у неколико наврата и лично боравио у Дубровнику. Од оца је такође наследио и породичне поседе у Краљевини Угарској, који су се највећим делом налазили око Калника и Глоговнице, на подручју Бановине Славоније. Петар Балша је 1492. године, заједно са осталим славонским племићима учествовао у прихватању нагодбе којом је решено питање наслеђа угарског престола, а 1498. године је уврштен и у ред млетачких племића. Током 1499. године, отпутовао је у Цариград. У то време, велики углед на султановом двору уживао је његов потурчени стриц Ахмед-паша Херцеговић (у. 1517). По повратку у Угарску, служио је као војни заповедник у борбама на угарско-турском ратишту око Каменграда (1500) и Книна (1501). Током наредних година, одржавао је блиске везе са Млетачком републиком. Био је ожењен Квирином, ћерком млетачког племића Франческа Квиринија, са којом је имао синове Матију и Владислава, који је служио као војни заповедник у млетачкој војсци.[1][2][3][4][5][6]
У првом штампаном родослову породице Косача, који је објављен 1621. године у делу "Genealogia diversarum principum familiarum mundi incipiendo ab Adamo", били су назначени и основни подаци о угарском огранку породице, укључујући и помен Петра Балше, а исти родослов је касније преузео и објавио француски историчар Шарл Дифрен (у. 1688).[7][8]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Ивић 1925, стр. 146-150.
- ^ Ивић 1928, стр. IX.
- ^ Динић 1935, стр. 242-244.
- ^ Атанасовски 1979, стр. 155-162.
- ^ Ћирковић 1982, стр. 451.
- ^ Исаиловић & Фостиков 2013, стр. 131–147.
- ^ Du Fresne 1680, стр. 342.
- ^ Du Fresne 1746, стр. 129.
Литература[уреди | уреди извор]
- Атанасовски, Вељан (1979). Пад Херцеговине. Београд: Историјски институт.
- Динић, Михаило (1935). „Дубровачки трибути: Могориш, Светодмитарски и Конавоски доходак, Провижиун браће Влатковића”. Глас Српске краљевске академије. 168: 203—257.
- Du Fresne, Carolus (1680). Historia Byzantina duplici commentario illustrata. Lutetiae Parisiorum: Apud Ludovicum Billaine.
- Du Fresne, Carolus (1746). Illyricum vetus & novum, siue, Historia regnorum Dalmatiae, Croatiae, Slavoniae, Bosniae, Serviae, atque Bulgariae. Posonii: Typis Hæredum Royerianorum.
- Ивић, Алекса (1925). „Једно питање из генеалогије Херцеговића”. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор. 5: 146—150.
- Ивић, Алекса (1928) [1919]. Родословне таблице српских династија и властеле (3. доп. изд.). Нови Сад: Матица српскаy.
- Исаиловић, Невен; Фостиков, Александра (2013). „Признаница херцега Петра Балше Косаче и његових посланика о пријему Конавоског дохотка од Дубровчана: 1509, септембар 29, Дубровник”. Грађа о прошлости Босне. 6: 131—147.
- Laszowski, Emilij (1898). „Prilog rodopisu hercega sv. Save”. Vjesnik Hrvatskoga arheološkoga društva. 3 (1): 25—29.
- Радић, Радивој (2002). „Од Евдокије Анђео до Ане Кантакузине: Византијске невесте у средњовековним српским земљама”. Српска проза данас: Косаче - оснивачи Херцеговине. Билећа-Гацко: Просвјета. стр. 507—514.
- Thallóczy, Ludwig (1914). Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter. München-Leipzig: Duncker & Humblot. Архивирано из оригинала 14. 04. 2021. г. Приступљено 14. 04. 2021.
- Ћирковић, Сима (1982). „Последњи Бранковићи”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 445—464.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Pejo Ćošković (2009): Kosače
- Dukes of Saint Sava (Kosača)
- Genealogy: The Dukes of St. Sava Архивирано на сајту Wayback Machine (19. октобар 2017)
