Психоделични рок

Из Википедије, слободне енциклопедије
Осликани картон ЛСД

Психоделични рок је врста рок музике која је настала 1960-их година у САД и била најпопуларнија до 1970-их. Ова музика је покушај дочаравања искуства измењене свести, изазваног психоделичним дрогама, поготовом ЛСД-ом.[1]

Психоделични рок је мост од блуз-рока ка прогресивном року и хеви металу. Настао је током 1960-их међу гаражним и фолк рок бендовима у Британији и САД. Од инструмената, изражени су електрична и акустична гитара, клавијатура, вокал, бас и бубњеви. Такође се користе и неки незападни музички инструменти, попут индијске ситаре.[2]

Најзаслужније групе за насатанак психоделичне музике су Џеферсон ерплејн, Пинк Флојд и Грејтфул дед, које су имале концертне наступе уз обимно коришћење светлосних, визуелних и акустичних ефеката. Првим албумом психоделичне музике може се сматрати „Jefferson Airplane Takes Off“ који је издат 1. марта 1966. године.[тражи се извор од 12. 2009.] Нешто касније изашао је и албум „Revolver“ групе Битлси који је знатно утицао на хипи-културу, уз коју је психоделични рок био веома везан. Такође и албуми Sgt. Pepper`s Lonely hearts Club Band и Magical Mystery Tour исте групе нарочито доприносе развоју овог жанра. Међутим, први озбиљнији пробој је дошао тек са Пинк Флојдом.

Историјат[уреди]

Настанак[уреди]

Иако су музички бизнис и узимање опијата били су у тијесној вези и знатно прије појаве рокенрола, код многих рок музичара та веза постаје потпуно отворена. Почетком 1960-их је у Сједињеним Америчким Државама ЛСД био легалана супстанца, те је 1965. године број редовних конзумената био преко четири милиона људи, од чега више од 70% студената и ученика виших разреда средњих школа.[3] Тако су музика, поглед на свијет и мода нараштаја стасалог средином 1960-их били под снажним утицајем ЛСД-а. Чак су и поједини стилски жанрови у оквиру рокенрола претожно обликовани псходеличним дрогама.[3]

Кен Кизи је почетком 1960-их на свом посједу покрај Сан Франциска развио праву психоделичну комуну, која је постала окупљалиште умјетника, пјесника и музичара. Ту су организовани тзв. есид тестови, тј. окупљања ради заједничке конзумације халуциногених средстава и свирања. Сви који су хтјели да учествују у есид тестовима били су обавезни да се обуку што луђе и да плате симболичан допринос у износу од једног долара, при чему је свако могао да конзумира количину халуциногених средстава колико је могао да поднесе.[3] Они којима је ЛСД подстицао креативност имали су на располагању музичке инструменте. Свако је са тим инструментима могао радити шта је хтио, а најчешце их је употребљавала група The Warlocks, која је касније постала славна под именом Grateful Dead.[3] Главни опскрбљивач есид-тестова дрогом Аугустус Осли Стенли III је био и својеврсни покровитељ групе Grateful Dead. За Џими Хендрикса је направио таблету Purple Haze, по којој је Хендрикс назвао једну своју пјесму.[3]

Под утицајем ЛСД-а, супстанце која омогућује „да се види звук и чују боје“, музика је одмицала од првобитне једноставности и постајала све свестранија и сложенија, инкорпорирајући елементе разних музичких стилова.

Развој[уреди]

Од свог настанка психоделични рок је био везан за хипи покрет. У почетку је центар психоделичног рока била западна обала САД. На подручју Сан Франциска стварана је музика која је била вјеран израз антиратних и антитрадиционалистичких ставова хипи-покрета.[3] Најпознатије су групе биле: Џеферсон Ерплејн (Jefferson Airplane), Грејтфул Дед (Grateful Dead), Big Brother and the Holding Company с пјевачицом Janis Joplin, Quicksilver Messenger Service, Лав (Love), Шарлатанс, Дорси (The Doors), и други.

Џеферсон Ерплејн, за који је пјевала пјевачица Грејс Слик са веома упечатљивим гласом, карактеристичне су по сексуалним алегоријама, научној фантастици и поезији која велича дроге. Имали су два велика хита 1967: „Somebody to Love“ и „White Rabbit“. У међувремену, 13th Floors Elevators испољавају мрачнију, психотичнију страну есид рока. Вођени талентованим, али својеглавим, Рокијем Ериксоном, надареним музичарем који је касније хоспитализован због душевних болести, 13th Floors Elevators су објавили четири френетична албума са бизарним звуцима.

Група Grateful Dead, била је и за критерије психоделичног доба посебна прича. Теорију о ЛСД-у као транспортном средству у нове свјетове схватили су дословније него ико други. Путовали су дрогирани, свирали дрогирани, а и њихова публика, тзв. dead headsi („мртве главе“), такође су били дрогирани. Под утицајем есида свирали су невјероватно дугачке концерте, а забележено је и да су једну пјесму свирали осамдесет и четири минута.[3]

Омот албума Крима, Disraeli Gears

Убрзо се психоделија проширила из области залива Сан Франциска на остатак земље, а затим и на Европу да би постала највећи рок феномен касних 60-их. На источној обали САД, Велвет Андерграунд су били симбол популарније верзије психоделије. Они су побољшали своје звучне технике и дистанцирали су се од културе вођене „моћи цвијећа“.

Већ постојећи рок бендови су такође почели са укључују психоделичне елементе у своју музику, нарочито Битлси са албумима „Revolver“ (1966), „Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band“ (1967), и „Magical Mystery Tour“ (1967), а такође и Бич бојс са албумом „Pet Sounds“ (1966), и Јардбрдс са „Shapes of Things“ (1966). Ролингстонси су направили подухват на сцени са мање успјешним албумом „Their Satanic Majesties Request“ (1967), док су групе као што су Byrds стварале комерцијалнију верзију психоделије.

У Британији су пионири психоделије стварали музику која је била прожета хиром и надреализмом, мање агресивна и минималистичка у односу на америчку. Спајала је импровизацију и експериментисање са звуком да би биле створене дуже пјесме, на које је утицао и модерни џез. Употребљавани су источњачки инструменти као што је ситара.

У Лондону је Мајкл Холингсхед, по узору на Милбрук, основао Свјетски психоделични центар (World Psychodelic Center) који је одмах привукао позната рок-имена: Донована, Ролинг Стоунс, Пол Мекартнија, Ерик Клептона... За најистакнутије представнике британске психоделичне сцене словили су Пинк Флојди. Са визионарском маштом која се касније трагично претворила у шизофренију, Сид Барет, водећи вокал и текстописац раног Пинк Флојда, са пуно ентузијазма пратио музичко истраживање и експериментисање есид рока на првом албуму бенда, „The Piper at the Gates of Dawn“ (1967). Хипнотичан и иновативан, био је класик психоделичне ере.

У овом период се јавља идеја да се уз помоћ технике наизменичних свјетлосних снопова и филмских секвенци на позорници употпуни шоу како би посјетитељи под утицајем опојних средстава имали потпунији доживљај халуцинација. Тако су музички наступи почели приређивати и свјетлосне ефекте, тзв. лајт шоу, па се на концерте убудуће гледало као на мултимедијални шоу. И поезија је под утицајем дрога постала тешко схватљива, пуна надреалистичких асоцијација и фантазија.[3]

Утицај[уреди]

Иако су бендови са више од једног или два албума били ријетки, утицај жанра је био огроман, потпуно је промијенио моду, плакате, и концерте. Такође је значајно утицао на огранке као што је хеви метал, арт рок (многи прогресивни и арт рок бендови су почели као психоделичне групе: Емерсон, Lake and Palmer from the Nice, Пинк Флојд), и спејс ејџ фанк. Штавише, утицај психоделичног рока био је очигледан у каснијим жанровима, панку, репу и трип-хопу.

Значајни извођачи[уреди]

Психоделични албум Битлса

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Head Sounds (Britannica)
  2. ^ R. Rubin and J. P. Melnick, Immigration and American Popular Culture: an Introduction (New York, NY: New York University Press, 2007), ISBN 0-8147-7552-7, pp. 162-4.
  3. ^ а б в г д ђ е ж Branko Miloš, Druga strana rock'n'rolla (str. 84-93), Verbum, Split, 2002. ISBN 953-6197-43-X

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]