Роберто Манчини

Из Википедије, слободне енциклопедије
Роберто Манчини

Роберто Манчини као тренер Манчестер ситија
Роберто Манчини као тренер Манчестер ситија

Лични подаци
Датум рођења 27. новембар 1964.
Место рођења Јези, Италија
Висина 1,79 m
Позиција Нападач
Сениорски клубови *
Год. Клуб Ута. (Гол.)
1981-1982
1982-1997
1997-2001
2001
Болоња
Сампдорија
Лацио
Лестер сити
30 (9)
424 (132)
87 (15)
4 (0)
Репрезентација **
Год. Репрезентација Ута. (Гол.)
1984-1994 Застава Италије Италија 36 (4)
Тренерска каријера
2001-2002
2002-2004
2004-2008
2009-2013
2013-2014
Фјорентина
Лацио
Интер
Манчестер сити
Галатасарај

* Датум актуелизовања: 10. јул 2014.
** Датум актуелизовања: 10. јул 2014.

Освојене медаље
фудбал
Светско првенство
Бронза 1990. Италија Италија

Роберто Манчини (итал. Roberto Mancini; 27. новембар 1964, Јези) је бивши италијански фудбалер, а тренутно као тренер води екипу Галатасараја.

Клупска каријера[уреди]

Манчини је дебитовао у Серији А 13. септембра 1981. са 16 година у дресу Болоње. Следеће године прелази у Сампдорију за коју игра све до 1997. У Сампдорији је чинио нападачки тандем заједно са Ђанлуком Вијалијем, и тако је помогао клубу да дође до титуле првака Италије 1991, као и освајања 4 Купа Италије и Купа победника купова 1990. Такође је са Сампдоријом играо финале Купа шампиона 1992. против Барселоне.

После Сампдорије прелази у Лацио, са којим осваја Серију А, Куп победника купова и 2 национална купа. Када је Лацио освојио дуплу круну 2000. године Манћини је одлучио да заврши каријеру, и тако је постао помоћник Свен-Горана Ериксона који је тада био први тренер екипе.

Репрезентација[уреди]

Упркос успешности на клупском нивоу, Манчини у репрезентацији није показао свој пуни потенцијал. За репрезентацију Италије је дебитовао 1984. против Канаде, учествовао је на Европском првенству 1988, док је на Светском првенству 1990. у Италији био део репрезентације али није улазио у игру. За репрезентацију је одиграо 36 мечева и постигао 4 гола.

Тренерска каријера[уреди]

Лацио и Фјорентина[уреди]

Своју тренерску каријеру Манчини је почео пред крај играчке каријере када је био помоћник Свен-Горану Ериксону у Лацију. Манчини је постао тренер Фјорентине када је финансијска ситуација била јако тешка. Играчи попут Руи Косте и Франческа Толда су напуштали клуб, али упркос томе Манчини осваја Куп Италије. Јануара 2002. добија отказ после само 10 месеци рада, и то у тренутку када је Фјорентина била у зони испадања. На крају сезоне Фјорентина је испала из лиге.

Манчини лета 2002. постаје тренер Лација. Са Лациом долази до полуфинала Купа УЕФА 2002/03. где губи од Порта, а следеће сезоне осваја национални куп.

Интер[уреди]

Манчини је у лето 2004. постао тренер миланског Интера, којем је већ у првој сезони донео први домаћи трофеј након 1989. године, поново освојивши национални куп. Следеће сезоне клуб осваја Суперкуп Италије и Куп Италије, а такође му се додељује Скудето који је одузет Јувентусу због скандала око намештања утакмица. Манчини са Интером сезоне 2006/07. поставља рекорд лиге са 17 узастопних лигашких победа, и на крају осваја првенство са само једним забележеним поразом. Следеће сезоне Интер осваја трећу узастопну титулу првака Италије, али председник клуба Масимо Морати није задовољан учинком у Лиги шампиона где Интер испада од Ливерпула већ у осмини финала такмичења, због чега Манћинију даје отказ.[1] Наследник Манчинија на клупи Интера је био Жозе Морињо.

Манчестер сити[уреди]

Дана 19. децембра 2009. Роберто Манчини је постао тренер Манчестер ситија, клуба од којег су се очекивали успеси због улагања новца од стране нових власника клуба из Емирата.[2] У првој сезони клуб завршава на петом месту у лиги, и тако не успева да се пласира у Лигу шампиона.

У летњем прелазном року Манчини не штеди на довођењу играча, те тако доводи Џерома Боатенга из Хамбурга, Давида Силву из Валенсије, Јају Туреа из Барселоне и Александра Коларова из Лација. Сезоне 2010/11. Манчестер сити осваја ФА куп победивши у финалу Стоук сити са 1:0, и то је био први клупски трофеј још од 1976. У првенству клуб завршава на трећем месту, и тако обезбеђује директан пласман у Лигу шампиона.

Следеће сезоне Манчини доводи два велика појачања: Самира Насрија из Арсенала и Серхија Агвера из мадридског Атлетика. Сити почиње сезону у Премијер лиги врло убедљиво са 12 победа у 14 мечева. Те сезоне је нанешен најтежи пораз градском ривалу Манчестер јунајтеду још од 1955. победом од 6:1 на Олд Трафорду. Упркос одличним играма у првенству, у Лиги шампиона Сити испада већ у групној фази такмичења.

Након 44 године Манчестер сити је постао првак Енглеске, након драматичног меча у последњем колу против Квинс парк ренџерса, који је завршен победом од 3:2 за Манчестер сити након гола у последњим секундама утакмице. Манчини је тако постао други италијански тренер који је освојио Премијер лигу након Карла Анчелотија који је то учинио са Челсијем сезоне 2009/10.

Следећа сезона је била знатно мање успешна за Манчинија. Сити је опет испао у групној фази Лиге шампиона, а у првенству завршава као други са 11 бодова мање од Манчестер јунајтеда. Клуб долази до финала ФА купа где губи од Вигана резултатом 1:0, а два дана касније Манчини добија отказ.

Галатасарај[уреди]

Крајем септембра 2013. Манчини постаје тренер Галатасараја, заменивши тако Фатиха Терима који је постао селектор турске репрезентације. Са Галатасарајем успева у задњем колу групне фазе Лиге шампиона да победи Јувентус са 1:0 и тако обезбеди пласман у осмину финала такмичења.

Трофеји[уреди]

Као играч[уреди]

Сампдорија

Лацио

Као тренер[уреди]

Фјорентина

Лацио

Интер

Индивидуални[уреди]

  • Најбољи играч сезоне у Серији А по избору часописа „Guerin Sportivo“: 1987/88, 1990/91
  • Фудбалер године у Серији А: 1996/97
  • Италијански фудбалер године: 1996/97
  • Добитник награде „Златна клупа“: 2007/08

Референце[уреди]

  1. ^ „F.C. Internazionale Milano - Official Website“. Milan, Italy: Inter.it. 11. 3. 2008. Приступљено 10. 7. 2014.. 
  2. ^ Burt, Jason (10. 1. 2009.). „Mancini linked to City after dinner-table negotiations - Premier League - Football“. The Independent Приступљено 10. 7. 2014.. 

Спољашње везе[уреди]