Ситафордска загонетка

С Википедије, слободне енциклопедије
Ситафордска загонетка
Ориг. насловThe Sittaford Mystery
АуторАгата Кристи
ЗемљаУједињено Краљевство
Језикенглески
Жанр / врста делакрими
Издавање
ИздавачDodd, Mead and Company
Датум1931.
Број страница308 (прво издање)
Хронологија
ПретходникУбиство у викаријату
НаследникОпасност у Енд Хаусу

Ситафордска мистерија је дело детективске фантастике британске књижевници Агате Кристи. Роман је први пут објављен у САД од стране Dodd, Mead and Company 1931. године под насловом Убиство у Хејзелмуру[1][2] и у Уједињеном Краљевству од стране Collins Crime Club.

Септембра исте године под оригиналним насловом Агате Kristi.[3] То је први њен роман који је добио другачији наслов за америчко тржиште. Америчко издање се продавало по цени од 2,00 долара,[2] а издање у Великој Британији за седам шилинга и шест пенија (7/6).[4]

Госпођа Вилет и њена ћерка организују вече „ окретања стола “ (сеансе) током снежне зимске вечери у Дартмуру. Дух им говори да је капетан Тревелијан мртав. Пошто су путеви непроходни за возила, мајор Барнаби најављује своју намеру да оде до села пешке да провери стање свог пријатеља, где изгледа открива да се предвиђање остварило. Емили Трејфјузис, верена за Тревелијановог нећака, открива мистерију заједно са полицијом.

Роман је био добро прихваћен, уз похвале за лик госпођице Емили Трејфјузис. Помињање сер Артура Конана Дојла који више није био жив када је књига објављена и елементи окружења који подсећају на Дојлово дело Баскервилски пас (објављен 1902) такође су забележени и цењени.

Радња[уреди | уреди извор]

 УПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис књиге!

Ситафорд је мало село на ободу Дартмура. Госпођа Вилет и њена ћерка Вајолет су нови станари Ситафорд Хауса, резиденције у власништву Тревелијана, пензионисаног капетана морнарице. Позивају четворо људи на чај у петак поподне: дугогодишњег пријатеља капетана Тревелијана, мајора Барнабија, господина Рајкрофта, господина Ронија Гарфилда и господина Дука. На предлог господина Гарфилда, њих шесторо одлучују да играју игру окретања стола. Током сеансе, у 17.25, дух објављује да је капетан Тревелијан управо убијен. Забринут за капетанову безбедност у Ексхамптону, мајор Барнаби каже да намерава да препешачи до тамо шест миља. Тло је покрио дебео слој снега, а за касно вече предвиђају се даље обилније снежне падавине. У Ситафорду нема телефона, а аутомобили не могу маневрисати у овим условима.

Два и по сата касније, нешто пре 20 часова, усред мећаве, мајор Барнаби се вуче стазом до улазних врата Хејзелмура, куће у Ексхамптону у којој сада живи капетан Тревелијан. Када нико не отвара врата, он одлази по локалну полицију и лекара. Улазе у кућу кроз отворени прозор за радну собу позади и проналазе мртво тело капетана Тревелијана на поду. Доктор Ворен процењује да је време смрти између 17 и 18 часова. Прелом лобање је узрок смрти. Оружје је била зелена цев пуна песка.

У тестаменту капетана Тревелијана пише да ће, осим 100 фунти за његовог слугу Еванса, његова имовина бити подједнако подељена на четири особе: његову сестру Џенифер Гарднер, његовог сестрића Џејмса Пирсона, сестричину Силвију Деринг и сестрића Брајана Пирсона (троје деце његове друге, преминуле сестре). Свако од четворо ће наследити око 20.000 фунти. Џејмс Пирсон је ухапшен због убиства јер је у време убиства био у Ексхамптону, безуспешно покушавајући да добије зајам од капетана Тревелијана.

Док званичну истрагу води инспектор Наракот, вереница Џејмса Пирсона Емили Трејфјузис почиње да истражује саму себе. Помаже јој Чарлс Ендерби, новинар Дејли Вајра који је, после убиства, предао чек на 5.000 фунти мајору Барнабију за победу на фудбалском такмичењу организавног од стране новина у Ексхамптону. Емили и Чарлс остају са господином и госпођом Кертис у Ситафорду, тражећи трагове о злочину. Господин Дејкрес, заступник Џејмса Пирсона, каже Емили да ствари изгледају много горе него што су већ замишљали. Џејмс је позајмио новац од своје фирме да шпекулише акцијама без знања предузећа.

Има неколико лажних трагова. Брајан Пирсон је био под сумњом када га је Ендерби открио како прави ноћни састанак са Вајолет Вилет. Он је Виолетин вереник. Није био у Аустралији, али се вратио у Енглеску истим бродом са Вилетовима. Побуда Вилетових за усељење у изоловану кућу у Ситафорду јесте није имао никакве везе са капетаном Тревелијаном. Хтели су да живе близу затвора Дартмур где је био затворен Вајолетин отац. Његов бекство из затвора три дана након убиства осмислио је Брајан Пирсон. Он и Брајан ће живети са Вилетовима као њиховим слугама док опасност не прође, али је затвореник поново ухваћен. Мартин Деринг је створио лажно покриће јер га је супруга Силвија надгледала због бракоразводног поступка. Силвија је сестричина господина Рајкрофта. Џенифер Гарднер је кума господина Гарфилда, а господин Дјук је бивши главни инспектор Скотланд Јарда.

Емили решава загонетку у Хејзелмуру пошто је пронашла скијашке чизме капетана Тревелијана скривене у димњаку и два пара скија различитих величина. Мајор Барнаби је убица. Он је усмераваоо покрете стола током сеансе како би дух пренео поруку да је капетан Тревелијан убијен. Уместо да пређе шест миља за два и по сата након сеансе, отишао је у своју кућу да обуче скије и прешао је за око 10 минута. Убио је капетана Тревелијан око пет до шест. Затим је очистио скије и ставио их у орман. Сакрио је Тревелијанове скијашке чизме у димњак како би спречио да их полиција види, и на тај начин вероватно схватио колико је брзо особа на скијама могла да путује између Ситафорда и Ексамптона. Мајор Барнаби се надао да ће други пар скија, другачије величине, проћи непримећено.

Господин Рајкрофт, који је члан Друштва за психолошка истраживања, поново окупља пет од шест првобитних учесника за другу сеансу у вили "Ситафорд", а одсутног господина Дјука замењује Брајан Пирсон. Сеанса је тек почела када је ушао инспектор Наракот у друштву Емили и господина Дјука и оптужио мајора Барнабија за убиство капетана Тревелиана. Емили објашњава да је Барнаби изгубио много новца куповином неисправних акција. Његова побуда за убиство је била да задржи чек на 5.000 фунти. Добио је писмо у којем га је обавештавао о победи ујутру на дан убиства, супротно ономе што је рекао Ендербију. Капетан Тревелијан је победио на такмичењу, али је користио Барнабијево име да пошаље решења за такмичење. У последњем поглављу, Емили одбија Ендербијеву понуду за брак – који се заљубио у њу током истраге – јер још увек воли свог вереника Џејмса.

Ликови[уреди | уреди извор]

Становници Ситафорда[уреди | уреди извор]

  • Вила "Ситафорд": госпођа Вилет и њена ћерка Вајолет
  • Викендица 1: Мајор Џон Едвард Барнаби
  • Викендица 2: Капетан Вајат и његов индијански слуга Абдул
  • Викендица 3: Господин Рајкрофт, ујак господина Мартина Деринга
  • Викендица 4: госпођица Керолајн Персхаус и њен сестрић Роналд Гарфилд
  • Викендица 5: Брачни пар Кертис
  • Викендица 6: Господин Дјук

Истражитељи[уреди | уреди извор]

  • госпођица Емили Трејфујусис: вереница Џејмса Пирсона; аматерски трагач
  • господин Чарлс Ендерби: новинар Дејли Вајер-а; аматерски трагач
  • Инспектор Наракот: истражитељ из Ексетера
  • Надзорник Максвел: Наракотов шеф
  • Позорник Грејвс: полицајац из Екхамптона
  • Наредник Полок: полицајац из Екхамптона
  • Др. Ворен: лекар из Екхамптона

Остали[уреди | уреди извор]

  • Капетан Џозеф А. Тревелијан: власник виле "Ситафорд", закупац Хејзелмур" у Ексхемптону
  • Господин Роберт Хенри Еванс: слуга капетана Тревелијана
  • Госпођа Ребека Еванс: Евансова жена
  • Госпођа Џ. Белинг: Ребекина мајка, власница кафане "Три круне" у Екхамптону са дозволом
  • Вилијамсон и Вилијамсон: агенти за некретнине
  • Волтерс и Кирквуд: заступници капетана Тревелиана
  • Госпођа Џенифер Гарднер: сестра капетана Тревелијана, живи у „Ловорима“ у Егзетеру, кума господина Роналда Гарфилда
  • Господин Роберт Гарднер: Џениферин супруг, инвалид
  • Госпођица Дејвис: медицинска сестра Роберта Гарднера
  • Беатрис: Служавка господина и госпође Гарднера
  • Господин Џејмс Пирсон: Сестрић капетана Тревелијана у Лондону
  • Господин Дејкрес: заступник Џејмса Пирсона
  • Госпођа Силвија Деринг: Сестричина капетана Тревелијана
  • Господин Мартин Деринг: Силвијин муж
  • Господин Брајан Пирсон: Сестрић капетана Тревелијана из Новог Јужног Велса, Аустралија
  • "Фриментл" Фреди: осуђеник из затвора у Дартмуру у Краљевићграду

Књижевни значај и рецепција[уреди | уреди извор]

Ситафордска загонетка је била прва Кристина књига коју није рецензирао часопис Књижевни додатак Времена.

У издању Прегледу књиге њујоршког Времена од 16. августа 1931. стоји да је „гђа. Најновија Агата Кристи је на нивоу њеног уобичајеног високог стандарда и у поређењу са Убиством Роџера Акројда, једним од најбољих које је икада урадила." У рецензији се даље наводи да је „госпођица Трејфјусис једна од најоштријих и најдопадљивијих детектива последњих месеци“. На крају су резимирали: „Одлична књига коју можете понети за читање викендом“.[5]

У кратком прегледу од 23. октобра 1931, Дневно огледало је рекао да „Пар ципела за снег и наградно такмичење нуде трагове ка откривању убице, који је добро сакривен“.[6]

Роберт Барнард је књигу описао као веома забавну, са вешто постављеним траговима.“[7]

Чарлс Озборн: „... снажно постављен заплет, а до решења постављених загонетки се вероватно неће доћи дедукцијом од стране читаоца. Дело је такође један од најзабавнијих крими романа госпође Кристи, а њена употреба Дартмура као локације је мајсторска.“[8]

Референце на друга дела[уреди | уреди извор]

Мистерија Ситафорда садржи неколико референци на Баскервилскокг пса Артура Конана Дојла.

  • Обе приче су смештене у грофовију Девон и имају готичку атмосферу коју даје наговештај да би натприродни феномени могли бити део заплета.
  • У обе приче је одбегли осуђеник из затвора Дартмур: „Фримантле“ Фреди у једној, Селден у другој.
  • У обе приче постоји природњак : господин Рајкрофт у једној, Џек Стејплтон у другој.
  • У једанаестом поглављу, Чарлс Ендерби каже: „Та сеанса је такође била чудна. Размишљам да о томе пошем за новине. Добијте мишљења од сер Оливера Лоџа и сер Артура Конана Дојла и неколико глумица и људи о томе." Конан Дојл је заправо био ентузијастичан за парапсихологију, посебно у каснијим годинама.

Места[уреди | уреди извор]

'Екхамптон' је лако препознатљив као Окехамптон. На Дартмуру постоји Ситафорд Тор, што је дало инспирацију Кристију за именовање. Физичка локација њеног измишљеног насеља Ситафорд се у великој мери поклапа са оним у Белстону, али његов опис такође подсећа на Троули где је Кристијева имала кућу.

Историја публикације[уреди | уреди извор]

У САД роман је серијализован у часопису Гуд Хаусекипинг у шест наставака од марта (том XCII, број 3) до августа 1931 (том XCIII, број 2) под насловом Убиство у Хејзелмуру са илустрацијама В. Смитсона Броудхеда.

  • 1931, Dodd Mead and Company (Њујорк), 1931, тврд повез, 308 страница
  • 1931, Collins Crime Club (Лондон), 7 September 1931, тврд повез, 256 страница
  • 1948, Penguin Books, мек повез, (Penguin број 690), 255 страница
  • 1950, Dell Books (Њујорк), мек повез, (Dell број 391), 224 страница
  • 1961, Fontana Books, мек повез, 190 страница
  • 1973, Ulverscroft, тврд повез, 387 страница, ISBN 0-85456-203-6
  • 2010, HarperCollins; тврд повез: 256 pages, ISBN 978-0-00-735459-7

Посвета[уреди | уреди извор]

Посвета књиге гласи: „МЕМ-у, са којим сам разговарала о заплету ове књиге на узбуну оних око нас“. Особа којој је књига посевећена је други супруг Агате Кристи, Макс Малован (1904–1978) и једна је од четири књиге посвећене њему, појединачно или заједно, а остале су Убиство у Оријент експресу (1934), Хајде, реци ми како живиш (1946) те последње писано дело Кристи, Залеђе судбине (1973).

Године 1928, Кристијева је планирала одмор у Западној Индији када је случајан разговор на вечери са командантом Хауом из Краљевске морнарице и његовом супругом, који се управо вратио са стационирања у Персијском заливу, пробудио интересовање за посету Багдаду, посебно када су Хаови истакли да би део путовања могао да укључује путовање чувеним Оријент експресом. Хауси су такође споменули да је недалеко од Багдада, археолошка експедиција откривала остатке древног града Ура, о чему је Кристи са великим интересовањем читала у The Illustrated London News. Занесена идејом да крене на такво путовање, променила је карте код Томаса Кука и отпочела путовање.[9]

На путовању се нашла у друштву досадне Енглескиње која је била решена да узме Кристијеву „под своје”, иако је то било последње што је желела. Очајнички желећи да побегне, отпутовала је у Ур и упознала вођу археолошке експедиције Леонарда Вулија (1880–1960) и његову супругу Катарину (1888–1945). Посетиоци ископавања су обично били обесхрабрени, али Кетрин Вули је била велики обожавалац Убиства Роџера Акројда. Пошто је била моћна и тешка жена која се увек сналазила у великим и малим стварима (Гертруда Бел је Кетрин описала као „опасну“), према Кристијевој се опходила као према почасној гошћи.[10]‍:172–173 Године 1929. Кристијева је дала Вулијевим на привремено коришћење њену тадашњу резиденцију у Кресвел Плејсу у Лондону, а они су је, заузврат, позвали да се врати на ископавање на крају сезоне.[10]‍:178

Вративши се тамо у фебруару 1930, упознала је Макса Малована, који је боловао од упала слепог црева. Катарина му је наредила да одведе Кристијеву у обилазак локалних знаменитости. Посетили су Нипур, Диванију, Нејеиф, Укхаидир и Кербелу и на повратку у Багдад, њихов аутомобил се заглавио у песку. Малован је био импресиониран начином на који је Кристијева, уместо да подлегне паници, само легла у хлад аутомобила да спава, док је бедуин отишао по помоћ. Након поновног уједињења са Вулијевим, већина журке је постепено кренула у Грчку где је Кристијева примила телеграме у којима су је обавештавали да је њена ћерка Розалинд (која је била на бризи о својој сестри у Абни Холу) тешко болесна од упале плућа. Кристијева је кренула кући на четвородневно путовање возом са Максом у пратњи.[10]

Упознавши је на путовању, одлучио је да предложи брак и, након још неколико састанака, то је и учинио, на велики шок Кристијеве.[10]‍:185

Кристијева је прихватила и притом ју је њен зет Џејмс Вотс (1878?–1957) упозорио на опрез, а жестоко се успротивила њеним плановима његова супруга (Кристина сестра) Меџ (1879–1950).[10]‍:185 Њихов син Џек Вотс (1903–1961) који је заједно са Максом био на Њу колеџу у Оксфорду такође је био против, наводно због неповерења према свом новом „стрицу“.[11] Пошто је Ситафордска мистерија написана у овом периоду, вероватно је да је ово противречност садржана у посвети.

Прилагођавања[уреди | уреди извор]

Телевизија[уреди | уреди извор]

Роман је номинално адаптирала ТВ Гранада као мистерију госпођице Марпл као део серије Agatha Christie's Marple (смештена 1952. године). У њему је била Џералдин Мекјуан као госпођица Марпл, која се није појавила у роману. Осим имена неких ликова и места, радња има мало сличности са изворном причом и додат је низ анахроних тема. У њему су гостовали Тимоти Далтон као Тревелијан, Патриша Хоџ као госпођа Евадне Вилет, Кери Малиган као Вајолет Вилет, Лоренс Фокс као Џим Пирсон. Емитован је у Уједињеном Краљевству 30. априла 2006. Промене учињене у екранизацији су:

  • У радњу је као истражитељка додата госпођица Марпл која се не појављује у роману.
  • Ликови капетана Вајата, његовог слуге Абдула, господина Рајкрофта, брачног пара Кертис, господина Дјука, инспектора Наракота, надзорника Максвела, позорника Грејвса, наредника Полока, господина Роберта Хенрија Еванса, његове супруге Ребеке, Џенифер и Боберта Гарднера, госпођице Дејвис, служавке Беатрис, господине Дејкреса, Силвије и Мартина ДерингаБрајана Пирсона и робијаша Фредија се не појављују.
  • Имена неких ликова су измењена (капетан Џозеф Тревелијан је постао Клајв Тревелијан, Џон Барнаби Чарлс Барнаби, Чарлс Ендерби Џон Ендерби, Керолајн Персхаус Елизабет Персхаус, Роналд Гарфилд Доналд Гарфилд, а др. Ворен др. Амброз Барт)
  • Од Тревелијанових заступника појављује се само Кирквуд коме је додато име Стенли.
  • Додати су ликови Артура Хопкинса, Ахмеда Галија, Мартина Зимермана и Арчија Стоуна.
  • Идентитет и побуда убице су промењени. У екранизацији је то Чарлс Барнаби који је у ствари син Клајва Тревелијана и убио га је пошто је напустио њега и његову мајку због чега је његова мајка умрла. Начин извршења убиства је остао исти као у роману изузев додавања египатске шкорпије крај леша.

Роман је такође екранизован као епизода у оквиру Les Petits Meurtres d'Agatha Christie из 2018.

Радио[уреди | уреди извор]

Петоделна радио драма је први пут емитована на Би-Би-Си Радију 4 1990. године са Мелиндом Вокер као Емили Трејфјусис, Стивеном Томпкинсоном као Чарлсом Ендербијем, Џоном Мофатом као господином Рајкрофтом и Џефријем Вајтхедом као инспектором Наракотом.[12]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Cooper, John; Pyke, B.A. (1994). Detective Fiction – the collector's guide (Second изд.). Scholar Press. стр. 82, 86. ISBN 0-85967-991-8. 
  2. ^ а б Marcum, J S (мај 2007). „American Tribute to Agatha Christie: The Classic Years 1930 - 1934”. Приступљено 25. 8. 2012. 
  3. ^ „Review”. The Observer. 6. 9. 1931. стр. 6. 
  4. ^ Wagstaff, Vanessa; Poole, Stephen (2004). Agatha Christie: A Reader's CompanionНеопходна слободна регистрација. Aurum Press Ltd. стр. 71. ISBN 1-84513-015-4. 
  5. ^ „Review”. The New York Times Book Review. 16. 8. 1931. стр. 17. 
  6. ^ „Review”. Daily Mirror. 23. 10. 1931. стр. 20. 
  7. ^ Barnard, Robert (1990). A Talent to Deceive – an appreciation of Agatha Christie (Revised изд.). Fontana Books. стр. 205. ISBN 0-00-637474-3. 
  8. ^ Osborne, Charles (1982). The Life and Crimes of Agatha Christie. London: Collins. стр. 63. 
  9. ^ Christie, Agatha (1977). An Autobiography. Collins. стр. 361. ISBN 0-00-216012-9. 
  10. ^ а б в г д Morgan, Janet (1984). Agatha Christie, A Biography. Collins. ISBN 0-00-216330-6. 
  11. ^ Thompson, Laura (2007). Agatha Christie, An English Mystery. Headline. стр. 295. ISBN 978-0-7553-1487-4. 
  12. ^ „The Sittaford Mystery”. BBC. 26. 12. 2015. Приступљено 28. 12. 2015. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ситафордска_загонетка&oldid=27536350”