Агата Кристи

Из Википедије, слободне енциклопедије
Агата Кристи

Agatha Christie.png
Агата Кристи

Информације
Датум рођења 15. септембар 1890.
Место рођења Торки (Уједињено Краљевство)
Датум смрти 12. јануар 1976.
Место смрти Волингфорд (Уједињено Краљевство)
Дела
Најважнија дела „Мишоловка“
Потпис

Агата Кристи (енгл. Agatha Christie; Торки, 15. септембар 1890Волингфорд, 12. јануар 1976) била је британска књижевница, аутор бројних криминалистичких романа. Као најпознатијег светског писца мистерија, називају је и „краљицом злочина“.

Током своје књижевне каријере, која је трајала више од пола века, написала је 79 књига, од тога 66 криминалистичких романа, и више збирки кратких прича и других дела, која су продата до сада у више од две милијарде примерака широм света и преведена на више од 50 језика. Према „Гинисовој књизи рекорда“, најпродаванији је аутор свих времена.[1] Забележено је да су једино Библија и Шекспирова дела доживела већу продају од романа Агате Кристи.[2]

Њена драма „Мишоловка“ је премијерно изведена у Лондону 25. новембра 1952. године, и то дело је до сада најдуже непрестано игран комад у историји позоришта које је имало више од 25.000 извођења.[3] Проглашена је 2013. године за најбољег писца детективских прича, а њен роман „Убиство Роџера Акројда“ за најбољи крими роман свих времена.[4]

Биографија[уреди]

Детињство и образовање[уреди]

Агата Кристи као дете

Агата Мери Клариса Милер је рођена 15. септембра 1890. године у кући званој „Ешфилд“ у Торкију, као кћерка Фредерика Алве Милера и Кларисе Маргарет Милер.[5] Отац је био амерички берзански посредник са самосталним приходима, али је умро када је Агата имала само 11 година, а мајка је била кћерка британског војног капетана.[6]

Породица Милер је, поред Агате, имала још двоје деце — сина Луја и кћерку Маргарет. Обоје су били старији од Агате, брат 10, а сестра 11 година.[7]

Иако одгајана као хришћанка, одрасла је у домаћинству са разним езотеричним веровањима; Агата је, као и њени брат и сестра, веровала да је њихова мајка Клара видовњак са способношћу да види „другу визију“.[8]

Иако су у то време углавном дечаци ишли у школу, Агатина мајка, која није била конвенционална, послала је старију сесту у школу. Међутим, то исто није учинила и са Агатом, за коју је сматрала да је боље да се школује код куће, те је на себе преузела одговорност да је научи да чита и пише, као и да обавља основне аритметичке операције. Такође, мајка ју је подучавала музици, те ју је научила да свира клавир и мандолину.[9]

Током одрастања, мајка је Агату охрабривала да пише поезију и кратке приче, а неке од њих су биле објављене у локалним часописима, али без запаженијег успеха. Током одмора у Египту, написала је свој први роман, којег је породични пријатељ, Иден Филипот, препоручио његовом књижевном агенту у Лондону, али нажалост без успеха.[10]

У узрасту од 16 година, Агата је, како би завршила школу и стекла прво формално образовање, отишла у Париз на две године, где је студирала певање и клавир. Била је вешт пијаниста, али су је трема и стидљивост спречили да настави каријеру у музици.[11]

Каријера и породични живот[уреди]

За време Првог светског рата, радила је у болници као медицинска сестра, према њеним речима „један од најплеменитијих професија које да човек може да ради“.[12] Касније је радила у болничкој апотеци, што је имало велики утицај на њен књижевни рад, јер многа убиства у њеним књигама су извршена уз помоћ отрова. Године 1914. удала се за пуковника Арчибалда Кристија, авијатичара при Краљевским авио трупама.[13] Имали су једну ћерку, Розалинд Хикс,[14] а развели су се 1928. године, две године након што је Агата открила да је муж вара. Њен први роман, Мистериозна афера у Стајлзу, објављен је у 1920. године, а током брака са Арчибалдом, издала је шест романа, збирку приповедака, те објавила неколико кратких прича у разним часописима. У том првом роману, појављује се Херкул Поаро — лик који се појављује у њена 33 романа, као и неколико десетина кратких прича.[15]

Након што је сазнала да је муж вара, затражила је развод. Након свађе, Арчибалд је отишао из њихове куће са љубавницом, а Агата је у потпуности нестала из јавног живота.[16] Њен нестанак је изазвао велико негодовање у јавности, која се углавном састојала од љубитеља њених романа. Након обимне потраге, пронађена је након једанаест дана, 19. децембра, након што су је препознали у једном хотелу у ком се лажно представила.[17] Никада није објаснила свој нестанак, нити разлоге, иако су неки лекари сматрали да је патила од психогене фуге, а мишљења јавности о разлозима за њен нестанак и даље су подељена.[18]

Кристи се веома занимала за археологију, а 1930. године удала се за археолога Макса Малована, са којим се зближила након сарадње на археолошким ископавањима. Били су у браку 46 година, све до њене смрти.[19] Често је у својим причама користила поставке које су добро познате, а путовања са Малованом по Блиском истоку допринела су да управо та регија буде место дешавања у неколико њених романа. Неке од радњи романа, међу којима и радња романа „Десет малих црнаца“, смештене су у Торкију, њеном родном месту, а роман „Убиство у Оријент експресу“ из 1934. године, написала је у хотелу „Пера Палас“ у Истанбулу, у Турској.[20] Године 1932. Агата је објавила први од шест романа под псеудонимом Мери Вестмакот. Била је то добро чувана тајна, све до 1949. године, када је часопис „Сандеј тајмс“ открио да је госпођа Вестмакот заправо Агата Кристи.[21]

Током Другог светског рата, Кристи је радила у апотеци у Лондону, где је стекла знање о отровима, које је искористила у криминалистичким романима које је написала после рата. На пример, у роману „Код Белог коња“ из 1961. године, користила је талијум као отров за убиство, а њен опис тровања талијумом био је толико прецизан, да је једном лекару помогао да реши случај.[22]

Последње године[уреди]

У част својих књижевних дела, именована је за команданта Реда британске империје 1956. године,[23] а следеће године је постала председник „Клуба детектива“.[24] Године 1971. добила је највеће национално признање, орден Британског краљевства,[25] три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији;[26] били су један од ретких парова у ком су оба партнера стекла титулу због сопствених заслуга. Од 1968. године, због витештва њеног супруга, Агату су некад акредитовали под називом „Леди Агата Малован“ или „Леди Малован“.

Од 1971. до 1974. године, њено здравље је почело да се погоршава, али наставила је да пише. Недавно су, уз помоћ експеримената на текстовима, канадски истраживачи утврдили да је Агата можда патила од Алцхајмерове болести или неке друге деменције.[27][28][29][30] Умрла је природном смрћу, 12. јануара 1976. године, у својој кући у Волингфорду, близу Оксфорда, у 86. години живота.

Библиографија[уреди]

Књиге Агате Кристи су продате у више од милијарду примерака на енглеском језику, те у више од милијарду примерака на 45 других светских језика. Њена представа „Мишоловка“ држи рекорд најдужег приказивања у Лондону; први је пут приказана 25. новембра 1952. године, а укупно је одиграно више од 25.000 представа. Кристи је написала преко осамдесет романа и драма, углавном детективских. У многима од њих појављују се њени најпознатији ликови — Херкул Поаро и Мис Марпл. Иако се често поигравала са конвенцијама жанра — једно од њених ранијих дела, „Убиство Роџера Акројда“, садржи потпуни преокрет на крају — увек је у књиге постављала трагове према којима су читаоци могли и сами да открију починиоца.

Већина њених књига и кратких прича адаптиране су у филмове, неке и више пута. Британска телевизија Би Би Си направила је радијске и телевизијске верзије многих прича о Поароу и Мис Марпл, а неки глумци, као што је Дејвид Суше, прославили су се у детективским серијалима заснованим на Агатиним књигама.

Референце[уреди]

  1. ^ Guinness Book of World Records, Sterling, 1976, pp. 210- 
  2. ^ Flemming, Michael (15. фебруар 2000). „Agatha Christie gets a clue for filmmakers“. Variety Приступљено 30. 10. 2013. 
  3. ^ Marsden, Sam (18. 10. 2012). „Agatha Christie's The Mousetrap celebrates its 60th anniversary with star-studded show“. The Daily Telegraph (London) Приступљено 30. 10. 2013. 
  4. ^ Агата Кристи је најбоља ауторка крими романа (Б92, 7. новембар 2013)
  5. ^ Morgan (1984), стр. 1.
  6. ^ Morgan (1984), стр. 2—4.
  7. ^ Morgan (1984), стр. 6—7.
  8. ^ Morgan (1984), стр. 13.
  9. ^ Morgan (1984), стр. 20—21.
  10. ^ Morgan (1984), стр. 50—52.
  11. ^ Morgan (1984), стр. 22—23, 37.
  12. ^ Mallowan (1977), стр. 290.
  13. ^ Morgan (1984), стр. 67—74.
  14. ^ Morgan (1984), стр. 79.
  15. ^ Delpont, Léa (2007). „Indétrônable Agatha Christie“. Le Figaro. Приступљено 29. 10. 2013.. 
  16. ^ Kühne, Cecilia (2011). „El misterio de la escritora desaparecida“. El economista. Приступљено 29. 10. 2013.. 
  17. ^ Fitzgibbon (1980), стр. 20.
  18. ^ Thorpe, Vanessa. „Christie's most famous mystery solved at last by Andrew Norman“ Приступљено 29. 10. 2013.. 
  19. ^ Maunder (2007), стр. 69.
  20. ^ Bottero, J (5. 6. 2008.), Agatha Christie's Hotel Pera Palace, Virtual globe trotting, приступљено 29. 10. 2013. 
  21. ^ Thompson (2007), стр. 366.
  22. ^ Emsley, John (20 7. 1992). „The poison prescribed by Agatha Christie“. The Independent. 
  23. ^ The London Gazette: (Supplement) no. 40669. p. 11. 30. 12. 1955.. Приступљено 30. 10. 2013.
  24. ^ „Biography: Agatha Christie“, Authors, Illiterarty, приступљено 30. 10. 2013. 
  25. ^ The London Gazette: (Supplement) no. 45262. p. 7. 31. 12. 1970.. Приступљено 30. 10. 2013.
  26. ^ The London Gazette: (Supplement) no. 44600. p. 6300. 31. 5. 1968.. Приступљено 30. 10. 2013.
  27. ^ Kingston, Anne (2. април 2009), „The ultimate whodunit“, Maclean's (Canada), приступљено 30. 10. 2013. 
  28. ^ Boswell, Randy (6. април 2009), „Study finds possible dementia for Agatha Christie“, The Ottawa Citizen, приступљено 30. 10. 2013 
  29. ^ Devlin, Kate (4. април 2009). „Agatha Christie 'had Alzheimer's disease when she wrote final novels'“. The Daily Telegraph (London) Приступљено 30. 10. 2013.. 
  30. ^ Flood, Alison (3. април 2009). „Study claims Agatha Christie had Alzheimer's“. The Guardian (London). Archived from the original on 1. август 2009 Приступљено 30. 10. 2013.. 

Литература[уреди]

  • Adams, Amanda (2010). Ladies of the Field: Early Women Archaeologists and Their Search for Adventure. Douglas & McIntyre. ISBN 978-1-55365-433-9. .
  • Barnard, Robert (1980). A Talent to Deceive –An Appreciation of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-00-216190-9.  Прештампано као A Talent to Deceive, New York: Mysterious Press, 1987 .
  • Cade, Jared (1997). Agatha Christie and the Missing Eleven Days. Peter Owen. ISBN 978-0-7206-1280-6. .
  • Dever, Norma (2004), „They Also Dug! Archaeologist's Wives and Their Stories“, Near Eastern Archaeology (Boston: The American Schools of Oriental Research) 67 (3): 73—162, DOI:10.2307/4132378 .
  • Fitzgibbon, Russell (1980). The Agatha Christie Companion. Popular Press. ISBN 978-0-87972-138-1. .
  • Lubelski, Amy (March/April 2002), „Museums: In the Field with Agatha Christie“, Archaeology 55 (2), приступљено 25. 10. 2013 
  • Kerridge, Jake (6. 10 2007) (print), She made murder a parlour game; review of Laura Thompson's Agatha Christie: An English Mystery, London: The Daily Telegraph, pp. 24 .
  • Kerridge, Jake (11. 10. 2007). „The crimes of Agatha Christie“. London: The Daily Telegraph. 
  • Knepper, Marty S. (2005), „The Curtain Falls: Agatha Christie's Last Novels“, Clues: A Journal of Detection 23 (4): 69—84, DOI:10.3200/CLUS.23.4.69-84 
  • Mallowan, Agatha Christie (1977). Agatha Christie: An Autobiography. New York: Dodd, Mead & Company. ISBN 978-0-396-07516-5. 
  • Mann, Jessica (20. 10. 2007). „Taking liberties with Agatha Christie (review of Laura Thompson's Agatha Christie: An English Mystery)“. The Daily Telegraph (London). 
  • Maunder, Andrew (2007), FOF Companion to the British Short Story, Infobase Publishing .
  • Morgan, Janet P (1984), Agatha Christie: a biography, London: Collins .
  • Osborne, Charles (1982). The Life and Crimes of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-312-30116-3. 
  • Riley, Dick; McAllister, Pam (1986) [1979]. The (New) Bedside, Bathtub & Armchair Companion to Agatha Christie. Ungar. ISBN 978-0-8044-6725-4. .
  • Roaf, Michael; Killick, Robert (1987), „A Mysterious Affair of Styles: The Ninevite 5 Pottery of Northern Mesopotamia“, Iraq 49: 199—230, DOI:10.2307/4200273 .
  • Sanders, Dennis; Lovallo, Len (1989) [1984]. The Agatha Christie Companion. Berkley. ISBN 978-0-425-11845-0. .
  • Sova, Dawn B. (1996). The Agatha Christie A to Z. Checkmark. ISBN 978-0-8160-4311-8. .
  • Thomas, WG, Murder in Mesopotamia: Agatha Christie and Archaeology .
  • Thompson, Laura (2007). Agatha Christie: An English Mystery. London: Headline Review. ISBN 978-0-7553-1487-4. .

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :