Убиство у Оријент експресу

С Википедије, слободне енциклопедије
Убиство у Оријент експресу
Настанак
Ориг. насловMurder on the Orient Express
АуторАгата Кристи
ЗемљаУједињено Краљевство
Језикенглески језик (изворно)
Садржај
Жанр / врста делакриминалистички
ЛокализацијаОријент експрес
Издавање
Датум1. јануар 1934.
Број страница256. (прво британско издање)
Тип медијатврди повез
Хронологија
ПретходникПас смрти и друге приче
НаследникНедовршен портрет

Убиство у Оријент експресу је детективски роман енглеске списатељице Агате Кристи о белгијском детективу Херкулу Поароу. Први пут је објављен у Великој Британији од стране издавачке куће "Collins Crime Club" 1. јануара 1934. године. У Сједињеним Америчким Државама објављен је 28. фебруара 1934. године,[1][2] под називом Убиство у возу за Кале од стране издавачке куће "Dodd, Mead and Company".[3][4] Британско издање продавало се по цени од 7 шилинга и 6 пенија,[5] и америчко издање по цени од 2 долара.[4]

Елегантан воз из 1930-их, Оријент експрес, зауставиле су велике снежне падавине. Откривено је убиство, а Поароово путовање кући у Лондон са Блиског истока је прекинуто да би се решио случај. Почетна поглавља романа дешавају се у Истанбулу. Остатак романа одвија се у Југославији, а воз је заробљен између Винковаца и Брода.

Амерички наслов "Убиство у возу за Кале" коришћен је да се избегне забуна са романом Грејема Грина из 1932. Стамболски воз који је објављен у Сједињеним Државама као "Оријент експрес".[6]

Радња[уреди | уреди извор]

УПОЗОРЕЊЕ:Следе детаљи заплета или комплетан опис књиге!

Након што је кренуо Таурус експресом од Алепа до Истанбула, приватни детектив Херкул Поаро стиже у хотел "Токатлијан" где добија телеграм који је позван да се врати у Лондон. Он налаже слуги да му резервише купе у првом разреду Симплона у Оријент експресу те ноћи. Иако је воз у потпуности попуњен, Поаро добија кревет у другом разреду уз помоћ пријатеља, колеге Белгијанца и путника господина Бука, директора Међународног железничког друштва "Лиц". Међу осталим путницима су удовица из Америке Керолајн Хабард, гувернанта из Енглеске Мери Дебенам, мисионарка из Шведске Грета Олсон, пословни човек из Америке Семјуел Рачет са својим тајником и преводиоцем Хектором Мекквином и собаром из енглеске Едвардом Хенријем Мастерманом, продавац кола из Америке пореклом из Италије Антонио Фоскарели, краљевкиња из Русије Наталија Драгомиров и њена собарица из Немачке Хилдегард Шмит, гроф из Мађарске Рудолф Андрењи и његова жена Елена, пуковник из енглеске Џон Арбутнот, продавац из Америке Сајрус Б. Хардменн и лекар из Грчке Ставрос Константин.

Рачет препознаје Поароа и тражи његову заштиту јер је добијао претње смрћу. Поаро, коме се Рачет није свидео, одбија случај. Бук је узео последњу кабину првог разреда, али се договорио да буде премештен у посебан вагон и даје Поароу своју кабину. Прве ноћи, Поаро примећује неке чудне појаве. Рано ујутру, пробудио га је крик из Рачетовог купеа у близини. Пјер Мишел, кондуктер воза, куца на Рачетова врата, али глас изнутра одговара: „Ce n'est rien. Je me suis trompé“ (Ништа, ништа. Погрешио сам). Госпођа Хабард звони и говори Мишелу да је неки мушкарац прошао кроз њену собу. Када је Поаро позвонио за воду, Мишел га обавештава да је воз заглављен у снежном наносу између Винковаца и Брода, а онда је чује јак ударац у близини. Поаро је видео жену у црвеном кимону како иде према тоалету, а затим је отишао на спавање.

Следећег јутра, док је воз још увек стајао, Бук обавештава Поароа да је Рачет убијен и да је убица још увек у возу и да нема начина да побегне због снега. Пошто нема полиције, Поаро преузима случај. Уз помоћ др Константина, Поаро прегледа Рачетово тело и одељак и открива следеће: тело има 12 убода, прозор је отворен, проналази марамицу са почетним словом имена „Х“, чистач лула, равну шибицу различиту од оне које је Рачет користио и спаљено парче папира на ком је написано "чланица Дејзи Армстронг" на њему.

Парче папира помаже Поароу да утврди побуду убице. Много година раније, амерички гангстер Ланфранко Касети отео је трогодишњу Дејзи Армстронг. Касети је неколико недеља касније прикупио значајну откупнину од богате породице Армстронг, а затим је открио да је убио дете у року од сат времена након што ју је оте. Соња Армстронг, Дејзина мајка, која је била трудна са својим другим дететом након што је чула вест, добила је превремене трудове и умрла као и беба. Њен ожалошћени муж, пуковник Армстронг, убио се, а Дејзина дадиља из француске Сузана оптужена је да је помагала Касетију па је извршила самоубиство, а касније је откривено да је била невина. Касети је избегао правду мићењем и правним техникама и побегао из земље. Поаро закључује да је "Рачет" заправо Касети. Ко год је рекао „Ce n'est rien. Je me suis trompé“ није сигурно био Рачет пошто је Рачет имао изузетно ограничено знање француског. Ово доказује да је убица изговорио реченицу на француском и да је убиство почињено пре него што је „Рачет" рекао кондуктеру да је све у реду.

Поаро почиње да разговара са свима у возу и открива да је Меквин непосредно повезан јер зна за поруку у вези Армстронгове и верује да је уништена и да госпођа Хабард верује да је убица био у њеној кабини. Док путници и Пјер обезбеђују одговарајућа покрића једни другима, Поаро примећује да су неки од њих видели жену у црвеном кимону како хода ходником у ноћи убиства. Међутим, нико не признаје да поседује црвени кимоно. Госпођа Хабард је натерала Олсонову да закључа комуникациона врата између њеног и Касетијевог одељка што поништава њену причу о човеку у њеном купеу, а Шмитова је налетела на странца који је носио кондуктерско одело. Госпођица Дебенам ненамерно открива да је била у Америци, супротно својим ранијим изјавама, а госпођица Олсон показује много осећања када се покренула прича о Дејзи што изазива додатну сумњу. Арбутнот напомиње да је Касети требало да буде проглашен кривим у другом суђењу уместо да буде убијен, а Хардман признаје да је он заправо детектив агенције Мекнил од кога је затражено да пази на убицу који је вребао Касетија.

Док је прегледао пртљаг путника, Поаро са изненађењем открива да је налепница на пртљагу грофице Андрењи мокра и да је њен пасош оштећен, у торби Шмитове је пронађено кондуктерско одело, а у Поароовом сопственом пртљагу црвени кимоно, недавно сакривен тамо. Сама госпођа Хабард проналази оружје убиства скривено у њеној торби за сунђер. Поаро се састаје са др. Константином и Буком да прегледа случај и направи списак питања. Имајући ово и доказе на уму, Поаро размишља о случају улазећи у стање налик трансу. Када је из њега испливао на површину, он изводи решење.

Он позива осумњичене и открива њихова права имена и да су сви на неки начин повезани са трагедијом Армстронгових, окупљајући их у вагон-ресторану за друго решење. Грофица Андрењи (рођена Голденберг) је Дејзина тетка Хелена која је и сама била дете у време трагедије. Рудолф, њен вољени муж, запрљао је њену етикету на пртљагу и заклонио њено име да би прикрио свој идентитет. Дебенамова је била Хеленина и Дејзина гувернанта, Фоскарели возач Армстронгових који је једно време такође био осумњичен за отмицу, Мастерман собар пуковника Армстронга, Мишел Сузанин отац и особа која је набавила друго лажно одело, госпођа Хабард је заправо позната глумица Линда Арден, Дејзина бака и Соњина и Хеленина мајка, Шмитова куварица Армстронгових, а Олсонова Дејзина медицинска сестра. Краљевкиња Драгомиров је у ствари Соњина кума, а на монограму у ствари пише „Н“ од Наталија јер је латинично „Х“ на ћирилици „Н“. Арбутнот је присутан у Дебенамино и своје име пошто је био лични пријатељ пуковника Армстронга. Хардман је бивши полицајац који признаје да је био заљубљен у Сузан, а Меквин који је гајио осећања према Соњи био је син тужиоца који је водио случај Дејзи Армстронг. Једини путници који нису умешани у убиство су Бук и др. Константин који су спавали у другом вагону који је био закључан.

Поаро предлаже два могућа решења. Први је да је странац ушао у воз када је стао у Винковцима, убио Касетија у мафијашком обрачуну и искрцао се под великим ризиком кроз снег. Други је да су сви трагови осим марамица и чистача луле били подметнути и да су Мишел и сви путници у вагону осим Хелене изболи Касетија делујући као сопствена порота. Арденова признаје да је друго решење исправно, али нуди да преузме одговорност јер је она била главни ум. Као одговор, Бук и др. Константин прихватају прво решење и преносе га полицији како би заштитили путнике и Мишела и спречили бруку док се Поаро повлачи из случаја.

Ликови[уреди | уреди извор]

  • Херкул Поаро – Светски познати детектив из Белгије.
  • Букц - Поароов пријатељ и директор Међународног железничког друштва.
  • Др. Ставрос Константин - лекар из Грчке који после убиства одређује Рачетово време смрти.
  • Госпођа Керолајн Хабард - бака Дејзи Армстронг за коју се касније сазнаје да је глумица Линда Арден.
  • Мери Дебенам – Гувернанта која се враћа из Багдада, а која је раније била гувернанта Дејзи Армстронг.
  • Пуковник Џон Арбутнот – најбољи пријатељ пуковника Армстронга који је заљубљен у Мери Дебенам.
  • Принцеза Наталија Драгомиров – руска краљевкиња за коју се на крају открива да је кума Соње Армстронг.
  • Хектор Меквин – Рачетов лични тајник и преводилац чији је отац био заступник породице Армстронг.
  • Семјуел Рачет – Касети, отмичар и убица трогодишње Дејзи Армстронг.
  • Грофица Елена Андрењи - сестра Соње Армстронг, истакнута као једина од 12-оро путника која није учествовала у убиству.[а]
  • Гроф Рудолф Андрењи – муж грофице Андрењи који је заузела место своје жене као дванаести убица.
  • Сајрус Хардман – бивши амерички полицајац који је био заљубљен у Дејзину француску медицинску сестру која је извршила самоубиство након што је Дејзи убијена.
  • Антонио Фоскарели – бивши возач Армстронгових који је волео малу Дејзи.
  • Грета Олсон - бивша медицинска сестра Дејзи Армстронг.
  • Хилдегард Шмит – служавка краљевкиње Драгомиров и бивша куварица Армстронгових
  • Едвард Хенри Мастерман – Рачетов собар, забачен и надмен човек који је био посилни пуковника Армстронга у рату и собар у Њујорку.
  • Пјер Мишел – кондуктер и отац дадиље Дејзи Армстронг која је извршила самоубиство после убиства.

Књижевни значај и пријем[уреди | уреди извор]

Часопис Књижевни додатак 11. јануара 1934. изложио је заплет и закључио да „Мале сиве ћелије још једном решавају наизглед нерешиво. Госпођа Кристи чини невероватну причу веома стварном и држи своје читаоце одушевљене и тера их да нагађају до краја.“[7]

За часопис Њујоршко књижевно време 4. марта 1934. године Ајзак Андерсон је написао: „Погађања великог белгијског детектива су више него лукава. Она су заиста чудесна. Иако се и завера за убиство и решење налазе на ивици немогућег, Агата Кристи је успела да учини да за сада изгледа прилично убедљиво, а шта више од тога може пожелети зависник од загонетки?“[8]

Рецензент часопис Чувар 12. јануара 1934. приметио је да би убиство било „савршено“ (тј. савршен злочин) да Поаро није био у возу и да је такође чуо разговор између госпођице Дебенам и пуковника Арбутнота пре него што се укрцао. Међутим, „'мале сиве ћелије' су радиле изванредно, а решење је изненадило њиховог власника колико и читаоце јер се тајна добро чува, а начин казивања је на уобичајен начин дивљења госпође Кристи“.[9]

Роберт Барнард је рекао да је овај роман "Најбоља прича о железници. Оријент експрес, завејан у Југославији, пружа праву 'затворену' поставку за вежбу откривања у класичном стилу као и изговор за међународни распон ликова. Садржи моју омиљену реченицу од свих Кристијеве: 'Јадно створење, она је Швеђанка.' Беспрекорно објашњено са паметном употребом ћириличног писма (као и у причи "Двоструки траг"). Решење је изазвало гнев Рејмонда Чендлера, али неће сметати никоме ко не наваљује да његова детективска фантастика одражава злочин из стварног живота."[10] Помиње се Чендлерова критика Кристијеве у његовом есеју Једноставна уметност убиства. Године 1955. роман је укључен у списак "Првих 100 романа свих времена писаца загонетки".[11] У децембру 2014. године, роман је увршћен на списак "Девет великих романа Кристијеве" часописа Недељна забава.[12]

Помињања и алузије[уреди | уреди извор]

Отмица и убиство Чарлса Линдберга мл. 1932. године дала је основу Кристијевој за роман две године касније. У роману су коришћени многи делови случаја из стварног живота: мало дете, прво, отето је ради откупа право из кревеца, родитељи су били познати, отац је био познати пилот, а мајка трудна, откуп је плаћен, али је дете убрзо пронађено мртво. Невина, али можда поводљива собарица запослена код Линдбергових родитеља била је осумњичена за умешаност у злочин. Након што ју је полиција оштро испитивала, извршила је самоубиство.[13]

Два мања значајна испољавања помогла су подстрек за њен роман: Агата Кристи је први пут путовала Оријент експресом крајем 1928. године и упали су у мећаву близу Черкезкеја у Турској на шест дана само неколико месеци касније у фебруару 1929. године.[13]

Поплаве услед падавина које су однеле делове шина у децембру 1931. зауставиле су Кристин повратак са археолошких ископина њеног мужа у Ниниви Оријент експресом на 24 часа. У свом званичном животопису она описује тај догађај у потпуности цитирајући писма свог супруга којима описује неколико путника из воза који су били подстрек и за радњу и за ликове у њеном роману, попут Американке госпође Хилтон која је била подстрек за лик госпође Хабард.[14]

Прилагођавања[уреди | уреди извор]

Радио[уреди | уреди извор]

Совјетска радио драма емитована је 1966. године. Всеволод Јакут тумачио је Поароа, Ростислав Плиат пуковника Арбутнота, Марија Бабанов госпођу Хабард, Олег Јевремов Хектора Меквина, Леонид Каневски Антонија Фоскарелија, Ангелина Степанов краљевкињу Драгомиров, а Александар Лазарев Хардмана.[15]

Џон Мофат је тумачио Поароа у петоделном прилагођавању Мајкла Бејквела за ББЦ Радио 4 у режији Енида Вилијамса која је премијерно емитована од 28. децембра 1992. до 1. јануара 1993. године. Андре Маран тумачио је Бука, Џос Екланд Рачета/Касетија, Силвија Симс госпођу Хабард, Сијан Филипс краљевкињу Драгомиров, Франческа Енис Мери Дебенам, а Питер Поликарпу др. Константина.

Године 2017. сервис за стриминг Аудибле објавио је још једно радио прилагођавање у ком је Том Конти тумачио Поароа. У глумачкој постави такође су били Софи Оконедо као Мери Дебенам, Еди Марсан као Рачет/Касети, а приповедач је био Арт Малик.[16]

Филм[уреди | уреди извор]

Филм из 1974.[уреди | уреди извор]

Роман је екранизован у филм 1974. године у режији Сиднија Ламета, а продуцирали су га Џон Брабурн и Ричад Б. Гудвин. Филм је био критички и комерцијални хит. У филму су глумили Алберт Фини као Поаро, Мартин Балсам као сињор Бјанки, Џорџ Кулурис као др. Константин и Ричард Видмарк као Рачет/Касети, а осумњичени су били Шон Конери (Арбутнот), Лорен Бекол (госпођа Хабард), Ентони Перкинс (МекКвин), Џон Гилгад (Беддоес), Мајкл Јорк (гроф Андрењи), Жан-Пјер Касел (Пјер Мишел), Жаклин Бисет (грофица Андрењи), Венди Хилер (краљевкиња Драгомиров), Ванеса Редгрејв (Мери Дебенам), Рејчел Робертс (Хилдегард Шмит), Колин Блејкли (Хардман), Денис Кили (Фоскарели) и Ингрид Бергман (Грета Олсон) која је освојила Оскар за најбољу глумицу у споредној улози 1974. године. У филму су направљене само мање измене: Мастерман је преименован у Бедоуз, покојна собарица се звала Полет, а не Сузан, Хелена Голденберг је постала Хелена Грунвалд (што је на немачком „Гринвуд“), Антонио Фоскарели Ђино Фоскарели, Керолајн Марта Хабард Харијет Белинда Хабард, а белгијско-фламански директор железничког друштва господин Бук италијански режисер сињор Бјанки.

Филм из 2001.[уреди | уреди извор]

Темељно осавремењен и лоше прихваћен филм снимњен је са Алфредом Молином у улози Поароа за ЦБС 2001. године. У овом филму играли су Мередит Бекстер као госпођа Хабард и Лесли Карон као краљевкињ Драгомиров (име јој је промењено у сењора Алварадо и приказана је као удовица јужноамеричког диктатора). Поаро је приказан као знатно млађи и мање ексцентричан од Кристиног детектива, а дат му је подзаплет романтичне везе са Вером Росаков која је штуро заснована истоименом лику који се неколико пута појављивао. Прича је ажурирана на савремено окружење, а четворо осумњичених (Хилдегард Шмит, Сајрус Хардман, Едвард Мастерман и Грета Олсон) су избачени, као и др. Константин. Лик Вере Росаков додат је у филму. Неколицини ликова су промењена имена (Елена Андрењи постала је Хелна вон Страус, Хектор Меквин Вилијам Меквин, Антонио Фоскарели Тони Фоскарели, а Рудолф Андрењи Филип вон Страус) док су неки ликови добили имена (Арбутнот име "Боб", а Бук "Волфганг").[17]

Филм из 2017.[уреди | уреди извор]

Дана 6. јуна 2015. 20th Century Studios је ангажовао Кенета Брану да режира и глуми Поароа у другој филмској екранизацији приче[18] која је приказана 3. новембра 2017. године.[19] Дана 29. септембра 2016. студио је објавио саопштење за јавност најављујући велики део глумачке екипе међу којима су били Џони Деп као Рачет, Мишел Фајфер као госпођа Хабард, Пенелопе Круз као Пилар Естравадос (уместо Грете Олсон. Лик Пилар је из романа Божић Херкула Поароа),[20] Џуди Денч као краљевкиња Драгомиров, Дерек Џејкоби као Мастерман, Лесли Одом мл. као др. Арбутхнот, Дејзи Ридли као Мери Дебенам, Луси Бојнтон као грофица Андрењи, Том Бејтмен као месје Бук,[21] Мануел Гарсија-Рулфо као Бињамино Маркез (преименовени Антонио Фоскарели),[22] Џош Гад као Хектор Меквин,[23] Марван Кензари као Пјер Мишел,[24] Сергеј Полуњин као гроф Андрењи,[25][26] Вилијам Дафо као Сајрус Хардман[27] и Оливија Колман као Хилдегард Шмит.[28] Лик пуковника Арбутнота је спојен са ликом др. Константина па је створен лик др. Арбутнота, снајперисте који је служио под командом пуковника Армстронга у рату и чији је медицински факултет платио Армстронг. Меквинов отац је приказан као тужилац у случају Армстронг, а не као заступник породице Армстронг чија је каријера уништена након што је гонио служавку Сузан, а месје Бук није директор железничког друштва него сестрић директора. Додата је Поароова непосредна веза са отмицом Армстронгове - пре Соњине смрти, Џон Армстронг је писао Поароу за помоћ. Такође за разлику од књиге, отмица се није догодила на Дугом острву него у Новом Џерзију као и отмица Линдберга. Сузан Мишел није ћерка Пјера Мишела него сестра. Сајрусу Хардману је име промењено у Герхард и он је постао аустријски научник. Последња призор филма најављује филм Смрт на Нилу као наставак.

Телевизија[уреди | уреди извор]

Галерија великих детектива (1955)[уреди | уреди извор]

Роман је први пут екранизован као епизода западнонемачке телевизијске серије Галерија великих детектива 1955. године. Хајни Гебел је играо Поароа.

Поаро (2010)[уреди | уреди извор]

Дејвид Сачет је поново тумачио улогу Херкула Поароа у епизоди „Убиству у Оријент експресу“ серије Поаро 2010. године у копродукцији ИТВ Студиос и ВГБХ-ТВ за коју је сценарио писао Стјуарт Харкорт. Премијерно емитовање било је 11. јула 2010. у Сједињеним Државама, а на Божић 2010. у Великој Британији. У глумачкој постави били су и Ајлин Аткинс као краљевкиња Драгомиров, Хју Боневил као Мастерман, Џесика Честејн као Мери Дебенам, Барбара Херши као госпођа Хабард, Тоби Џоунс као Рачет и Дејвид Мориси као пуковник Арбутнот. Лик Сајруса Хардмана (бившег америчког полицајца који је постао приватни детектив) је у великој мери спојен са возачем Фоскарелијем (што се тиче тога да је био љубавник мртве собарице), а др. Константин (који у роману није повезан са убиствима) постао је саучесник пошто је приказан као породични лекар Армстронгових у Америци. Меквинов отац је био тужилац, а не заступник Армстронгових, коме је каријера уништена након што му је запрећено да би ослободио Касетија. Основна разлика у односу на роман је додатни елемент Поароовог католичанства који је избачен у први план и његова лична и верска борба око тога да ли да разоткрије убице или да их пусти као и много мрачнија атмосфера епизоде у односу на роман.

Унутрашњост Оријент експреса је репродукована у Студију "Пајнвуд" у Лондону, а снимано је и у вили "Фримејсон", железничкој станици "Мушка долина" и улицама Малте (које представљају Истанбул).[29]

Случај убиства у Оријент експресу (2015)[уреди | уреди извор]

Јапанска екранизација је емитована у две ноћи у јануару 2015. године на Фуји телевизији[30] titled под називом Случај убиства у Оријент експресу и њој се појављује неколико познатих глумаца међу којима су Ниномиа Казумари, Мацушима Нанако, Тамаки Хироши, Кичисе Мичико, Нишида Тошијуки и Савамура Ики. Главни лик сугура Такеруа који је настао по узору на Херкула Поароа играо је глумац Номура Мансаи.

Епизода приказана прво вече рађена је по изворном тексту, али је поставка померена у Јапану 1933. године. У овој варијанти, воз Оријент Кијукоу побегао је из западног града Шимоносекија у Токију и зауставила га је мала лавина код Секигахара у Гифу.

Друго вече је била изворна прича.

Представа[уреди | уреди извор]

Амерички драматург Кен Лудвиг прилагодио је роман у представу која је премијерно изведена у Позоришту "Меккартер" у Принстону Новом Џерзију 14. марта 2017. године. Представу је режирала Емили Ман, а Алан Кордунер тумачио је Херкула Поароа.[31]

Представа се изводи и у Србији.[32]

Игрица[уреди | уреди извор]

Рачунарска игрица утемељена на роману под називом Оријент Експрес је објављена 1985. године. Рачунарска игрица на кликтање под називом Агата Кристи: Убиство у Оријент експресу објављена је у новембру 2006. године за Windows и проширен у односу на роман Агате Кристи додавањем новог главног јунака јер је Херкул Поаро (коме глас позајмљује Дејвид Сачет) је болестан и лечи се у свом купеу.

Напомена[уреди | уреди извор]

  1. ^ Не рачунајући оне који нису осумњичени. Тачније, Поаро, Бук и др. Константин.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  1. ^ United States, Department of the Treasury (1935). Catalog of Copyright Entries. New Series: 1934, Part 1, Volume 31. New Series. Washington D C: Copyright Office. стр. 213. Приступљено 23. 3. 2015. 
  2. ^ Coignard, Jerome (28. 2. 1934). „Books – and Their Makers”. The Brooklyn Daily Eagle. Brooklyn, New York: Everything Brooklyn Media. стр. 20. Приступљено 23. 3. 2015. 
  3. ^ Cooper, John; Pyke, B A, ур. (1994). Detective Fiction – the collector's guide (2 изд.). London, England: Scolar Press. стр. 82, 86. ISBN 0-85967-991-8. 
  4. ^ а б Marcum, Steve (мај 2007). „American Tribute to Agatha Christie: The Classic Years 1930 - 1934”. Приступљено 2. 9. 2018. 
  5. ^ Peers, Chris; Spurrier, Ralph; Sturgeon, Jamie (март 1999). Collins Crime Club – A checklist of First Editions (2 изд.). North Lincolnshire, England: Dragonby Press. стр. 14. 
  6. ^ Wagstaff, Vanessa; Poole, Stephen, ур. (2004). Agatha Christie: A Readers Companion. London, England: Aurum Press Ltd. стр. 88. ISBN 1-84513-015-4. 
  7. ^ „Murder on the Orient Express (review)”. The Times Literary Supplement. London, England. 11. 1. 1934. стр. 29. 
  8. ^ Anderson, Isaac (4. 3. 1934). „Murder on the Orient Express (review)”. The New York Times Book Review. New York City: New York Times Company. стр. 11. 
  9. ^ „Murder on the Orient Express (review)”. The Guardian. London, England. 12. 1. 1934. стр. 5. 
  10. ^ Barnard, Robert (1990). A Talent to Deceive – an appreciation of Agatha Christie. New York City: Fontana Books. стр. 199–200. ISBN 0-00-637474-3. 
  11. ^ „Book awards: The Top 100 Mystery Novels of All Time Mystery Writers of America”. The Library Thing. Приступљено 12. 4. 2017. 
  12. ^ „Binge! Agatha Christie: Nine Great Christie Novels”. Entertainment Weekly (1343–44). New York City: Meredith Corporation. 26. 12. 2014. стр. 32—33. 
  13. ^ а б Sanders, Dennis; Lovallo, Len (1984). The Agatha Christie Companion. New York City: Delacorte Press. стр. 105–08. ISBN 978-0425118450. 
  14. ^ Morgan, Janet (1984). Agatha Christie, A Biography. New York City: HarperCollins. стр. 201–04. ISBN 0-00-216330-6. 
  15. ^ „Agatha Christie's Poirot: Tom Conti, Sophie Okonedo, Paterson Joseph, Rula Lenska & Art Malik star in a new adaption of Murder on the Orient Express”. An Audible Original Drama. 21. 10. 2017. Приступљено 2. 9. 2018 — преко Seen It. 
  16. ^ Убийство в Восточном экспрессе
  17. ^ IMDb profile, imdb.com; accessed 31. January 2015.
  18. ^ Geier, Thom (16. 6. 2015). „Kenneth Branagh in Talks to Direct Agatha Christie's 'Murder on the Orient Express' (Exclusive)”. TheWrap. Los Angeles, California: The Wrap News Inc. Приступљено 11. 7. 2015. 
  19. ^ „The Full 'Murder on the Orient Express' Cast Includes Johnny Depp, Daisy Ridley, Michelle Pfeiffer, More (UPDATE)”. Moviefone. 29. 9. 2016. Приступљено 3. 10. 2016. 
  20. ^ Busch, Anita; Fleming, Mike Jr (11. 11. 2016). „Penelope Cruz Joins 'Murder On The Orient Express'. Deadline Hollywood. Los Angeles, California: Penske Media Corporation. Приступљено 11. 11. 2016. 
  21. ^ Fleming, Mike Jr. (29. 9. 2016). „Johnny Depp To Star in 'Murder On The Orient Express' At Fox'. Deadline Hollywood. Los Angeles, California: Penske Media Corporation. Приступљено 29. 9. 2016. 
  22. ^ N'Duka, Amanda (25. 1. 2017). „Manuel Garcia-Rulfo Boards 'Murder On The Orient Express'; Vivica A Fox Joins 'The Mafia Aint Dead'. Deadline Hollywood. Los Angeles, California: Penske Media Corporation. Приступљено 27. 1. 2017. 
  23. ^ Hipes, Patrick (20. 10. 2016). „Josh Gad Boards Fox's 'Murder On The Orient Express'. Deadline Hollywood. Los Angeles, California: Penske Media Corporation. Приступљено 20. 10. 2016. 
  24. ^ Kit, Borys (27. 10. 2016). „'Mummy' Actor Marwan Kenzari Joins Johnny Depp in 'Murder on the Orient Express' (Exclusive)”. The Hollywood Reporter. Los Angeles, California: Eldridge Industries. Приступљено 27. 10. 2016. 
  25. ^ Ritman, Alex (5. 12. 2016). „Ballet Star Sergei Polunin Lands Roles in 'Murder on the Orient Express,' 'Red Sparrow' (Exclusive)”. The Hollywood Reporter. Los Angeles, California: Eldridge Industries. Приступљено 5. 12. 2016. 
  26. ^ „Willem Dafoe is latest addition to 'Murder on the Orient Express' all-star cast”. AFP Relax. 6. 1. 2017. Приступљено 7. 1. 2017. 
  27. ^ Busch, Anita (5. 1. 2017). „Willem Dafoe Joins Ensemble Cast Of Fox's 'Murder On The Orient Express'. Deadline Hollywood. Los Angeles, California: Penske Media Corporation. Приступљено 5. 1. 2017. 
  28. ^ „Olivia Colman 'gutted' to miss Globes ceremony”. BBC News. 9. 1. 2017. Приступљено 9. 1. 2017. 
  29. ^ „Murder on the Orient Express”. AgathaChristie.com. Приступљено 8. 8. 2014. 
  30. ^ „オリエント急行殺人事件 – フジテレビ” [Orient Express Murder Case - Fuji Television]. フジテレビ. Архивирано из оригинала 28. 11. 2014. г. Приступљено 10. 3. 2016. 
  31. ^ Gans, Andrew (15. 3. 2017). „Max Von Essen, Julie Halston, and More Star in Murder on the Orient Express”. Playbill.com. Brightspot. Приступљено 25. 1. 2019. 
  32. ^ С., В. В. (15. 9. 2022). „"УБИСТВО У ОРИЈЕНТ ЕКСПРЕСУ" - КОД ЛАЗАРЕВЦА: Славни роман Агате Кристи имаће позоришну верзију у Позоришту "Бошко Буха". Вечерње новости. Приступљено 16. 9. 2022.