Бедуини

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бедуини
Бедуинска породица у Оману
Бедуинска породица
Укупна популација

око 8 - 10 милиона

Популација
Застава Саудијске Арабије Саудијска Арабија: око 5.000.000
Застава Ирака Ирак: око 1.200.000
Застава Јордана Јордан: око 910.000
Застава Либије Либија: око 530.000
Застава Судана Судан: око 400.000
Застава Египта Египат: 380.000[1]
Застава Израела Израел: 170.000[2]
Језици
арапски
Религија
Већином муслимани сунити, мањим делом муслимани шиити и друге религије
Етничке групе
Арапи

Бедуини (арап. بَدَوِي , латинизирано badawī) су арапска номадска етничка група. Подељени су на племена или кланове познате на арапском као ʿašāʾir (عَشَائِر), а кланови се даље деле на породице које се називају „bayt“. Бедуини углавном живе у Сиријској пустињи и у пустињским областима Северне Африке (првенствено у Арабијској пустињи). Назив Бедуини потиче од множине арапске речи badawī (بدوي). Вођа Бедуинских племена је Шеик (арап. شيخ‎ , латинизирано šayḫ, у дословном преводу старији). Чланови бедуинског племена углавном верују да потичу од једног заједничког претка.

Бедуини углавном живе од узгоја оваца, дева и коза. Неки бедуини су ловци, а има и оних који се баве разбојништвом.

Етимологија[уреди]

Термин бедуин потиче од арапске речи badawī (بدوي) која у арапском језику има значење „номад“, „луталица“[3]. Изведена је из речи bādiya (بَادِية) што значи „равница“, „пустиња“[4]. Такође може да значи „они који су у пустињи“.

Друштво[уреди]

Једна бедуинска изрека каже „Ја против свог брата, мој брат и ја против мојих рођака, моји рођаци и ја против странаца“. Овом изреком је представљена хијерархија припадности која се заснива на блискости родбинских односа и креће од најуже породице, преко родбине, племена па све до једне читаве групе, генетски или лингвистички повезане (што се сматра основом за постојање сродства). Решавани су неспоразуми, прављени планови, а ред и закон су одржавани на основу ове хијерархије, у скалду са етичким кодексом самопомоћи и колективне одговорности (Андерсен 14). Јединствена породична јединица, коју је у ствари представљао један шатор или bayt, састојала се од три или четири одрасла члана, (брачног пара са рођеном браћом и сестрама или родитељима) и неодређеним бројем деце.

Ове групе су се уједињавале у qawm (племе) и путовале заједно. Понекад су биле повезане по мушкој родбинској линији или су се пак удруживале браком (посебно је било пожељно да нове жене имају рођаке мушког пола како би се придружили племену), на основу познанства или без икакве јасно дефинисане везе, већ чисто због увећања племена.

Шири круг у хијерархији групе је био ibn ʿamm (рођак, или дословно „стричев син“) као и група потомака, обично у распону од три до пет колена. Они су се често удруживали у племена i та племена су се углавном састојала од људи који су били у родбинским везама. У оквиру тих племена били су подељени на групе које су се бавиле различитим пословима како би смањиле степен ризика, тако да када би једна група имала финансијске потешкоће друга би била у могућности да јој помогне. Иако фраза „група потомака“ указује на чисто родбинске односе, у пракси су ове групе биле отворене и спремне да адаптирају своје генеалогије да би увели нове чланове.

Фактор који је имао највећу моћ одлучивања у племену јесте само племе у целости које је било предвођено шеихом (арап. شيخ  šayḫ, што дословно значи старац). Племе је за шеиха углавном постављало неког са ким је већина имала заједничког претка. Племски ниво или статус има улогу посредника у односу бедуина са владама и организацијама које се налазе мимо племена. Различита структура бедуинских друштава довела је сукоба међу различитим клановима који су дуго трајали.

Бедуини су традиционално имали јаке кодексе части и углавном су се системи правде и опроштаја вртели око норми тих кодекса.

Историја[уреди]

Рана историја[уреди]

Историјски, Бедуини се повезују са номадским сточарством, пољопривредом и понекад рибарством. Приходе су такђое добијали и транспортовањем ствари и људи[5] кроз пустињу. Оскудица воде и површина погодних за стално бављење сточарством захтевала је од Бедуина да стално буду у покрету.

Османски период[уреди]

Крајем 19. века, многи Бедуини су почели да прелазе на полу- номадски начин живота. Један од фактора који су утицали на то јесте и утицај власти Османског царства[6] koja je започела присилни процес седентеризације Бедуина који су живели на њиховој територији. Османске власти су на Бедуине гледале као на претњу државној контроли и улагали су велике напоре да успостави ред и закон у пустињи Неџеф. За време Танзимата, 1858. године прописан је нови закон о земљишним поседима у Османском царству којим је понуђено легално земљиште за премештање Бедуина. С обзиром на то да је Османско царство полако губило моћ, установљен је закон којим је започет процес обавезне регистрације земљишта чији је циљ био да увећа приходе царства који су долазили од пореза.

Крајем 19. века султан Абдулхамид II је населио лојалне муслиманске заједнице са Балкана и Кавказа у областима које су претежно биле насељене номадским становништвом у региону модерне Сирије, Либана, Јордана и Израела и такође је иницирао перманенте сеобе Бедуина тако да је веома мало њих остало.[7]

Османске власти су такође иницирале прелазак великих државних парцела у приватне руке које су султани нудили ефендијама. Доведено је много нових становника како би се обрађивала новостечена земља, а често је то била земља која је припадала Бедуинима.

Током Првог светског рата, неџефски Бедуини су се борили на страни Турака против Британаца али су се касније повукли из борбе. Хамад Паша ел- Суфи, шеих племена Тарабин водио је јединицу од 1 500 људи која се придружила турској офанзиви на Суецки канал.[8]

У оријенталистичкој историографији Бедуини су описани као неко на кога промене у спољашњем свету скоро да нису утицале све до скоро. За њихово друштво се често каже да је то „свет у коме време не тече“.[9] Научници нашега доба су приказали Бедуине као фосилизован или заостали одраз непроменљиве пустињске културе. Емануел Маркс је указао на то да су Бедуини били у сталном контакту и да су остваривали двосмерну комуникацију са градским центрима.[10]

Бедуини у 20. веку[уреди]

Педесетих и шездесетих година 20. века велики број Бедуина из средњозападне Азије је почео да напушта номадски начин живота како би се населили у градовима средњозападне Азије, посебно због смањења насељивих површина и повећања популације. На пример, у Сирији је бедуински начин живота окончан због велике суше која је трајала од 1958. до 1961. године, која је приморала многе Бедуине да напусте сточарство и почну да се баве стандардним пословима.[11][12]Нешто слично томе догодило се због прописа владе у Египту, Израелу, Јордану, Тунису и Ираку, због производње нафте у арапским земљама Персијског залива и у Либији као и због жеље за побољшањем животног стандарда која је наводила Бедуине на одлуку да постану становници одређене националности него да остану номадски сточари без државе.

Владине мере кое су притискале Бедуине у неким случајевима су доношене због успостављања друштвених институција (образовање, здравствена нега, примењивање закона итд.) али су у другим случајевима биле базиране на жељи да се заузме земља која је традиционално припадала Бедуинима. Током претходних година, Бедуини су усвојили праксу узгајања белих голубица,[13] док су други оживели традиционални обичај узгајања соколова.[14] [15]

Нажалост, вртоглаве брзе и драстичне промене у стилу живота праћене су и мноштвом различитих проблема као што су: повећање стопе сиромаштва, криминала и незапослености. Такође, постоје и позитивни ефекти- Бедуини су добили приступ модерном здравственом систему, образовању као и мало и незнатно повећање права бедуинских жена.

Бедуини у различитим земљама[уреди]

Бедуини у Саудијској Арабији[уреди]

Арабијско полуострво је изворно станиште Бедуина. Одавде су почели да се шире ка суседним пустињама притиснути недостатком воде и хране. Према традицији, саудијски Бедуини су потомци две групе. Једна група, Јеменити, који су се населили у југозападној Азији, у планинама Јемена тврде да су потомци једног полу- легендарног претка по имену Кахтан. Друга група, Каисити , били су насељени у области северно- централне Арабије и тврде да су потомци библијског Исмаила.[16]

Према исламској традицији, пророк Мухамед је успео да скоро све Бедуине преведе у ислам пре него што је умро. Бедуински ратници су представљали језгро муслиманске војске која је напала територије Блиског истока и северне Африке у 7. веку.

Постоји велики број других бедуинских племена која обитавају на подручју Саудијске Арабије. Нека од њих су племена Салуба, Шамар ел- Мурах, Кара, Махра, Харасис, Давсир, Харб, Субаје, Утајба, Кахтан и Јам. У Саудијској Арабији и суседним пустињама постоји око 100 великих племена од по 1000 и више чланова. Нека племена броје и до 20 000 хиљада чланова, а неколико највећих имају и по 100 000 чланова. Анзах је највећи племенски савез на северу арабијског полуострва. У оквиру тог савеза највеће племе је Рвала које има више од 75 000 чланова и креће су између области Сиријске пустиње, Јордана и северног дела Саудијске Арабије. Бедуини су у Саудијској арабији представљали већинску популацију током прве половине 20. века, али се ипак услед промене нашина живота њихов број драматично смањио.

Бедуини у Сирији[уреди]

Иако је Арапска пустиња била домовина Бедуина, неке групе су се преселиле на север. Сирија је била једна од од првих површина коју су населили Бедуини а да је била ван Арабијске пустиње.[17] Данас у Сирији постоји око милион Бедуина који живе од узгајања оваца и коза.[18] Највеће бедуинско племе у Сирији се зове Рувалах. Још једно велико племе јесте Анизах, које је највећим делом стигло са Арабијског полуострва у 18. веку.[19]

Бедуини су се бавили сточарством све до касних педесетих година 20. века када је та пракса прекинута због велике суше која је трајала од 1958. до 1961 и због тога су Бедуини били приморани да престану да се баве сточарством и да пређу на стандардне послове.[20] Још један фактор који је битно утицао на Бедуине јесте званично укидање правног статуса бедуинских племена у сиријском закону који се догодио упоредо са покушајима владајућег режима Баас партије да истреби трибализам. Предности обичајног права у односу на државни закон су неформално призната и држава их толерише како би се избегло тестирање примене државног закона на племенским територијама.[21] Године 1982. породица ел- Асад се обратила племенским вођама Бедуина за помоћ током устанка Муслиманске браће против владе ел- Асада и масакра у Хами. Одлука бедуинских шеихова да подрже Хафиза ел- Асада довела је до промене става владе која је дозволила бедуинским вођама да учествују и баве се развојним реформама подржавајући тиме њихов статус, обичаје и лидерство.

Сиријски грађански рат узрок је томе што су многи Бедуини постали избеглице и пронашли уточиште у Јордану,[22] Турској, Либану и другим земљама.

Бедуини у Египту[уреди]

Бедуини у Египту углавном бораве на Синајском полуострву и у предграђу Каира.[23] Последњих неколико деценија су биле тешке за традиционалну бедуинску културу због промена околине и оснивања нових градова на обали Црвеног мора, као што је на пример Шарм ел- Шеих. Бедуини у Египту се суочавају са низом изазова: урушавање традиционалних вредности, незапосленост и разни проблеми око земљишних поседа итд. Са урбанизацијом и појавом нових могућности за образовање, Бедуини су почели да ступају у брачне заједнице са члановима ван своје заједница, што је некад била неприхватљива појава.

Бедуини који живе на Синајском полуострву нису имали велике користи од запослења у почетним етапама грађевинског процеса јер су зараде биле мале, а уместо њих довођена је радна снага из Египта и Судана. Када је туризам почео да цвета, Бедуини су одлучили да се пребаце на сектор услуга и постали таксисти, туристички водичи или кафе менаџери. Међутим, конкуренција је велика и многи синајски Бедуини су незапослени. Пошто нема много могућности за запошљавање, Бедуини из племена Тарабин, као и Бедуини из других племена који живе дуж границе Египта са Израелом се баве кријумчарењем наркотика и оружја између две границе,[23] као и трговином људима кријумчарећи проститутке и раднике из Африке.

У већини земаља на Блиском истоку Бедуини немају права да поседују земљу већ имају само привилегије корисника,[24] а то нарочито важи за Египат. Од средине 1980- их Бедуини који су поседовали завидну површину приморске имовине изгубили су контролу над већим делом површине коју је египатска влада продала хотелским оператерима. Египатска влада није сматрала ту земљу као власништво Бедуина већ као државну имовину.

У лето 1999. године изведена је последња акција одузимања земљишта када ја војска булдожерима уклонила кампове северно од Нувеиба што је била завршна фаза развоја хотелског сектора и изведена је под надзором агенције за развој туризма. Директор агенције за развој туризма је одузео Бедуинима права на скоро сву земљу рекавши да је то учинио због тога што они нису живели ту пре 1982. године.

Египатска револуција 2011- 2012 донела је синајским Бедуинима више слободе, али пошто су били умешани у кријумчарење оружја у Гази, после мноштва терористичких напада на египатско- израелској граници египатска влада је започела војну акцију на Синају у периоду лето- јесен 2012. године. Египатска војска је уништила преко 120 подземних тунела који су водили од Египта ка Гази који су коришћени као канали за кријумчарење и доносили су зараду бедуинским породицама као и палестинским клановима са друге стране границе, тако да је војска послала претећу поруку локалним Бедуинима натеравши их тиме да сарађују са државним трупама и званичницима. Након преговора војна кампања је завршена новим договором између Бедуина и египатских власти.[25]

Бедуини у Израелу[уреди]

Непосредно пре израелског проглашења независности 1948. године, када је пустиња Неџеф постала део Израела, у њој је живело између 65 и 90 хиљада Бедуина. После 1948. године у пустинњи Неџеф остало је око 15 000 Бедуина, а по неким изворима тај број је још мањи и износи само 11 000.[26]

Свим Бедуинима је 1954. године одобрено израелско држављанство.[27]

Бедуини који су остали у пустињи Неџеф припадали су конфедерацији „Тијаха“[28] као и неке мање групе попут група Азаме и Јахалин. После 1948. године неки Бедуини су били расељени. На пример, племе Јахалин је живело до 1950- их у Тел Араду, региону Неџефске пустиње. Године 1950. и неких наредних, Јахалини су били међу племенима, која су по Емануелу Марксу „преселила или су уклоњена од стране војне управе.“[29] Завршили су у такозваној Е1 области источно од Јерусалима. Око 1 600 Бедуина служило је у израелским одбрабеним снагама, многи као трагачи у елитним јединицама за праћење.

Познато је да су бедуински пастири били први који су открили Кумранске списе, збирку јеврејских текстова из давнина у јудејским пећинама у Кумрану 1946. године. 972 текста од великог религијског, културног, историјског и лингвистичког значаја пронађена су током наредне деценије и многе од њих су пронашли Бедуини.

Упорна израелска администрација је покушала да урбанизује Бедуине у Неџефу. Између 1967. и 1989. године, Израел је изградио седам насеља североисточно од Неџефа од којих је Тел ас- Саби или Тел Шева била међу првима. Највеће, град Рахат имао је популацију од преко 53 000 становника (2010. године),[30] и као такав је највеће Бедуинско насеље у свету. Према служби израелске администрације за земљиште (2007 г.) око 60 процената неџефских Бедуина живи у урбанизованим областима.[31] Што се тиче осталог, они живе у такозваним непризнатим села која нису званично призната од стране државе, јер се не уклапају у опште оквире просторног планирања. Ова села су грађена хаотично без узимања у обзир локалне инфраструктуре. Ове заједнице су расуте широм северног Неџефа и шесто се налазе на неприкладним местима, као што су војне ратне зоне, површине са природним резервама, депоније итд.

29. септембра 2003. године је донела нови „Абу Басма“ план (Резолуција 881) на основу ког је формиран нови регионални савет уједињавањем неколико непризнатих бедуинских насеља под називом „Абу Басма регионално веће“.[32] Ова резолуција такође указала не потребу за успостављањем седам нових бедуинских насеља у Неџефу,[33] што буквално значи признавање непризнатих насеља чиме им се обезбеђује статус општине а самим тим им се обезбеђују и све основне услуге и инфраструктура. Савет је основан од стране министарства унутрашњих послова Израела 28. јануара 2004. године.[34]

Израел тренутно гради или обнавља неке од 13 градова у Неџефу. Према генералном плану, сваки од њих ће бити опремљен битним инфраструктурним објектима: школама, болницама, поштанским канцеларијама итд. и оне ће имати струју, текућу воду и контролу отпада. Планирана је градња неколико индустријских зона са циљем да се изборе са незапосленошћу а неке од њих су већ изграђене, као што је Идан Ханеџеф у предграђу града Рахат,[35] у оквиру које ће бити и болница и кампус.[36] Израелским Бедуининма је од стране државе обезбеђено бесплатно образовање као и бесплатне здравствене услуге. Такође добијају и дечји додатак што је допринело томе да стопа наталитета међу Бедуинима буде висока (5% раста на годишњем нивоу). Али, стопа незапослености је и даље јако висока, веома мали број људи има завршену средњу школу (4%) а још мање њих стиче диплому факултета (0.6%).[37]

Септембра 2011. године, израелска влада је одобрила петогодишњи план економског развоја који под именом „Пруер план“.[38] Једна од импликација овог плана јесте пресељење неких 30 000- 40 000 неџефских Бедуина из области које нису признате од стране владе у области које су признате као општине од стране владе.[39][40] Према Џонатану Куку, Европска унија је од скора ово пресељење почела да назива примером насилног премештања.[41] Резолуцијом из 2012. године Европски Парламент је позвао на повлачење Пруер плана и поштовање права Бедуина.[42]

Бедуини у Јордану[уреди]

Већина бедуинских племена је мигрирало са Арабијског полуострва између 14. и 18. века на територију данашњег Јордана. [43] Данас Бедуини чине између 33 и 40%[44] популације Јордана. Често се поминњу као окосница краљевине,[45] посебно од када Бедуини подржавају монархију.[46]

Већина јорданских Бедуина живи у огромној пустињи која се протеже источно од Пустињског аутопута.[47] Источни Бедуини су одгајивачи камила и стоке док се западни Бедуини баве узгојем оваца и коза. Неки Бедуини у Јордану воде полу- номадски живот, током једног дела године усвајају номадски начин живота али се током остатка исте враћају својим домовима како би се бавили пољопривредом.

Јорданска влада обезбеђује Бедуинима функционисање разних служби као што је образовање, стамбени простор, здравствене установе. Међутим, неки Бедуини се одрекну тога јер више воле номадски начин живота.

У последњих неколико година расте незадовољство бедуина владајућом монархијом, али краљ успева да се носи са тим. У августу 2007, полиција се сукобила са око 200 Бедуина који су блокирали главни аутопут између Амана и луке Акаба. Сточари су простестовали због тога што их влада не подржава у тренутку када цене сточне хране вртоглаво расту, а такође су изразили и огорченост због тога што влада помаже избеглицама.

Догађаји везани за Арапско пролеће 2011. године довели су до демонстрација у Јордану, а Бедуини су учествовали у њима. Али ипак, тешко је очекивати од Хашемита побуну која је налик на трубулентне догађаје у другим арапским државама. Главни разлози за то су велико поштовање монарха и контрадикторни интереси различитих група јорданског друштва. Краљ Абдулах II се држи на дистанци од оптужби дозвољавајући да кривица падне на неког од министара, које мења како му када падне на памет.




Референце[уреди]

  1. ^ Bedouin Take On the Govt
  2. ^ Dr. Yosef Ben-David (јул 1999). „The Bedouin in Israel“. Israeli Minister of Foreign Affairs. 
  3. ^ ^ https://translate.google.com/?hl=en&tab=wT#en/ar/nomad
  4. ^ Steven E. Sidebotham; Martin Hense; Hendrikje M. Nouwens (2008). The Red Land: The Illustrated Archaeology of Egypt's Eastern Desert. American Univ in Cairo Press. pp. 257. ISBN 978-977-416-094-3. Retrieved 1 November 2012.
  5. ^ HIDDEN HISTORY, SECRET PRESENT: THE ORIGINS AND STATUS OF AFRICAN PALESTINIANS, Susan Beckerleg, translated by Salah Al Zaroo On Africans in the Negev Desert
  6. ^ Jodi Magness, The Archaeology of the Early Islamic Settlement in Palestine, Eisenbrauns, 2003, pp. 82
  7. ^ Jump up to: a b Dr. Seth J. Frantzman, Ruth Kark Bedouin Settlement in Late Ottoman and British Mandatory Palestine: Influence on the Cultural and Environmental Landscape, 1870-1948
  8. ^ Palestine Exploration Quarterly (October 1937). Page 244.
  9. ^ Kurt Goering (Autumn, 1979). "Israel and the Bedouin of the Negev". Journal of Palestine Studies 9 (1): 3–20. doi:10.1525/jps.1979.9.1.00p0173n.
  10. ^ Emanuel Marx. "Nomads and Cities: The Development of a Conception"; in, S. Leder/B. Streck (ed.): Shifts and Drifts in Nomad-Sedentary Relations. Nomaden und Sesshafte 2, Wiesbaden 2005
  11. ^ Laura Etheredge, Syria, Lebanon and Jordan, page 12.
  12. ^ Marina Leybourne, Ronald Jaubert, Richard N. Tutwiler, Changes in Migration and Feeding Patterns Among Semi-nomadic pastoralists in Northern Syria
  13. ^ Bedouin hospitality & the beauty of the White Desert
  14. ^ Falconry
  15. ^ Falconry in the desert, Chicago Tribune
  16. ^ Bedouins. Origins and history
  17. ^ Arab, Najdi Bedouin of Syria
  18. ^ The Bedouin Arab of Syria
  19. ^ Johann Buessow, Bedouin Syria: ‘Anaza groups between empire and nation state, 1800-1960
  20. ^ Indigenous people. Bedouin
  21. ^ Dawn Chatty, The Bedouin in Contemporary Syria: The Persistence of Tribal Authority and Control
  22. ^ Syrian bedouin find shelter in Jordan, Aljazeera, March 10, 2012
  23. ^ а б Tamim Elyan, Metropolitan Bedouins: Tarabin tribe living in Cairo between urbanization and Bedouin traditions, Daily News Egypt
  24. ^ Dr. Yosef Ben-David (1999-07-01). "The Bedouin in Israel". Israel Ministry of Foreign Affairs.
  25. ^ Egypt halts Sinai anti-terror campaign, will open talks with Bedouin
  26. ^ Khalidi, Walid (Ed.) (1992) All That Remains. The Palestinian Villages Occupied and Depopulated by Israel in 1948. IoPS, Washington. ISBN 0-88728-224-5. Page 582.
  27. ^ Report of the Commission to Propose a Policy for Arranging Bedouin Settlement in the Negev, a.k.a. the Goldberg Report, pp. 6-13 (in the Hebrew version)
  28. ^ Lustick, Ian (1980). Arabs in the Jewish State. Austin: University of Texas Press. pp. 57, 134–6.
  29. ^ Marks, Emmanuel (1974). Bedouin Society in the Negev (in Hebrew). Tel-Aviv: Rashafim. pp. 17.
  30. ^ "CBS. Statistic abstract of Israel 2011. POPULATION AND DENSITY PER SQ. KM. IN LOCALITIES NUMBERING 5,000 RESIDENTS AND MORE ON 31 XII 2010(1)". Israel Central Bureau of Statistics. 2010-12-31.
  31. ^ Bedouin of the Negev
  32. ^ Beduin in Limbo The Jerusalem Post, 24 December 2007
  33. ^ Government resolutions passed in recent years regarding the Arab population of Israel Abraham Fund Initiative
  34. ^ The Bedouin Population in Transition: Site Visit to Abu Basma Regional Council Myers-JDC-Brookdale Institute, 28 June 2005
  35. ^ Idan Hanegev Industrial Park
  36. ^ Itamar Eichner, Harvard University makes aliyah, ynet, April 1, 2012
  37. ^ Arab, Bedouin of Saudi Arabia
  38. ^ Cabinet Approves Plan to Provide for the Status of Communities in, and the Economic Development of, the Bedouin Sector in the Negev, PMO official site, September 11, 2012
  39. ^ Al Jazeera, 13 September 2011, Bedouin transfer plan shows Israel's racism
  40. ^ Guardian, 3 November 2011, Bedouin's plight: "We want to maintain our traditions. But it's a dream here"Jump up
  41. ^ Jonathan Cook, |http://www.thenational.ae/thenationalconversation/comment/treatment-of-palestinians-is-apartheid-by-any-other-name 'Treatment of Palestinians is apartheid by any other name,'] at The National July 10, 2013 pp. 1
  42. ^ Jack Khoury,'European Parliament condemns Israel's policy toward Bedouin population,' at Haaretz, 8 July, 2013.:'"The European Parliament Calls for the protection of the Bedouin communities of the West Bank and in the Negev, and for their rights to be fully respected by the Israeli authorities, and condemns any violations (e.g. house demolitions, forced displacements, public service limitations); calls also, in this context, for the withdrawal of the Prawer Plan by the Israeli Government." .'
  43. ^ The Bedouin culture in Jordan
  44. ^ Life Lessons We Learned from Jordan’s Bedouins
  45. ^ Bedouins of the desert
  46. ^ Jordan profile
  47. ^ The Bedouins

Литература[уреди]

  • Brous, Devorah. "The 'Uprooting:' Education Void of Indigenous 'Location-Specific' Knowledge, Among Negev Bedouin Arabs in Southern Israel;" International Perspectives on Indigenous Education. (Ben Gurion University 2004)
  • Chatty, Dawn. From Camel to Truck. The Bedouin in the Modern World. New York: Vantage Press. 1986
  • Cole, Donald P. "Where have the Bedouin gone?". Anthropological Quarterly. Washington: Spring 2003.Vol.76, Iss. 2; pg. 235
  • Gardner, Andrew. The New Calculus of Bedouin Pastoral Nomadism in the Kingdom of Saudi Arabia. Human Organization 62 (3): 267-276.
  • Gardner, Andrew and Timothy Finan. Navigating Modernization: Bedouin Pastoralism and Climate Information in the Kingdom of Saudi Arabia. MIT Electronic Journal of Middle East Studies 4 (Spring): 59-72.
  • Gardner, Ann. "At Home in South Sinai." Nomadic Peoples 2000.Vol.4,Iss. 2; pp. 48–67. Detailed account of Bedouin women.
  • Lithwick, Harvey. "An Urban Development Strategy for the Negev’s Bedouin Community;" Center for Bedouin Studies and Development and Negev Center for Regional Development, Ben-Gurion University of the Negev, August 2000
  • Thesiger, Wilfred (1959). Arabian Sands. ISBN 0-14-009514-4 (Penguin paperback).

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Бедуини