Смедеревски санџак
Из Википедије, слободне енциклопедије
Београдски пашалук је домаћи колоквијални назив за управну јединицу Отоманског Царства у којој је избио Први српски устанак, а чији је званичан назив заправо био Смедеревски санџак. Међу Турцима Османлијама Смедеревски санџак је такође био познат и као област Морава (незваничан назив). На основу данашњих процена Смедеревски санџак је у моменту избијања Првог српског устанка имао око 400.000 становника, од којих су око 40-50.000 били муслимани (највећим делом српског језика).
Забуна у вези са званичним називом Смедеревског санџака је један од великих пропуста домаће историографије, а историјски нетачан назив Београдски пашалук је нажалост касније нашао пут и до страних историчара.
Смедеревски санџак основан је непосредно након пада Српске деспотовине (1459. године). Након отоманског освајања Београда (1521. године) управа Смедеревског санџака је премештена у Београдску тврђаву. До 1541. године Смедеревски санџак је био у саставу Румелијског, а од тада до краја XVII в. Будимског беглербеглука (познатог и као ејалет). У Беграду је, у време Отоманског царства, постојало 273 џамије и месџида (посебне исламске богомоље) (Путописи Евлије Челебије из 17. века). У време аустријске владавине (1717—1739) срушен је велик број џамија.
Крајем XVIII в. Смедеревски санџак се делио у 12 нахија, које ће остати до избијања Првог српског устанка: београдска, смедеревска, пожаревачка, ћупријска, јагодинска, крагујевачка, ужичка, ваљевска, шабачка, рудничка, сокоска и боравичка.
