Српска деспотовина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Српска деспотовина
(недостаје слика заставе) Грб Српске деспотовине
Застава Грб
Serbian Despotate (1422)-sr.svg
Српска деспотовина 1422. године
Географија
Континент Европа
Регија Балкан
Главни град Београд , Смедерево
Површина око 80.650 km²
Друштво
Званични језици Српски језик
Религија Православље
Владавина
Облик владавине Апсолутна монархија
Титула владара Деспот
Владар Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић, Лазар Бранковић, Стефан Бранковић, Стефан Томашевић
Оснивање 1402.
Престанак 1459. (1537)
Статус Бивша држава
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Grb Lazarevic.png Моравска Србија Смедеревски санџак (Османско царство) Flag of the Ottoman Empire (1453-1517).svg
Grb brankovica.jpg Земља Бранковића Зета Coat of arm of Crnojevic.svg
Grb balsica.jpg Зета - Flag of None.svg
Портал:Историја
Овај чланак је део серије о
историји Србије, Косова, Црне Горе, Републике Српске:

Српска деспотовина је била српска средњовековна држава која је постојала око 1402. године када је Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара Хребељановића добио од византијског цара титулу деспота и 1459. године када су Османлије освојили Смедерево, престоницу коју је подигао деспот Ђурађ Бранковић. Српски деспоти настојали су да идеолошки наставе традиције немањићке Србије. Многе институције из државе Немањића наставиле су да постоје у Српској деспотовини. Ипак због нових међународних околности војне службе добијају све већи значај у држави српских деспота. У међународном погледу Српска деспотовина се налазила између све јачег Османског царства и Краљевине Угарске. Она је била зависна од међусобног односа ових сила. После смрти деспота Ђурђа, 1456. године, расуло у Србији и борбе око престола међу његовим наследницима олакшали су пропаст државе, па је 1459. године Србија коначно пала под турску власт.

Настанак деспотовине[уреди]

Последице Косовског боја биле су велике и тешке по српску средњовековну кнежевину.[1] Најтеже су били погођени наследници палога кнеза Лазара, удовица Милица и малолетни синови Стефан и Вук.[2] Како је кнез био угарски вазал и тиме подвео Србију под формалан угарски утицај, угарски краљ је желео да евентуалног наследника прихвати као вазала.[3] Премда је, пред Косовску битку, био пристао на споразум са Србима и имао у Вуку Бранковићу поузданог присталицу за пријатељску политику, он је ипак напао кнегињу Милицу у јесен 1389. године.[4] Осетивши да би је Вук уз помоћ Угара могао надјачати и узети власт у Србији, она је ступила у контакт с Турцима и уз помоћ њихових одреда успела 1390. године истиснути Угре из Србије.[5] Међутим, у замену за мир, кнегиња Милица је морала султану Бајазиту да даје као помоћ своје одреде, да плаћа данак, да пошаље најмлађу ћерку Оливеру султану Бајазиту у харем, а као додатни услов Стефан је заједно са братом Вуком и виђенијом властелом добио обавезу да се сваке године појављује код султана на двору и да му изјављује покорност.[6]

Лазарев син Стефан стицао је војничко искуство учествујући у походима Бајазита: у Малој Азији, где је потчињавао побуњене емире, затим у европским походима, где је ширио круг вазала, а у исто време вазалске земље претварао у османске провинције.[2] Пад Трновске Бугарске и стално продирање турских чета помаганих од стране српских у Босну, Влашку, где је Бајазит поразио војводу Мирчу у битки на Ровинама 1394., и Угарску, где су харали и палили тамишку и крашовску жупанију, нагнало је краља Жигмунда да предузме неке мере против турске најезде.[1][4] Тадашњи османлијски освајачки залети нису могли да зауставе ни отпор вазала, ни помоћ западних хришћанских држава, ни походи крсташа од којих је један код Никопоља у септембру 1396. завршен с поразом, већ интервенција татарског емира Тамерлана.[2] На дан 28. јула 1402. године дошло је до одлучујуће битке између турске и татарске војске код Ангоре, у којој је узео учешће и кнез Стефан са својим оклопницима, која се завршила турским поразом, а сам султан Бајазит заробљен је и на крају извршио самоубиство у заробљеништву.[6]

Владавина Стефана Лазаревића[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Стефан Лазаревић

За владавине Деспота Стефана Лазаревића Српска деспотовина доживљава највећи успон. Унутрашње сукобе у Османском царству искористио је за јачање Србије. Расте економија и јача култура. Године 1422. Српска деспотовина је била на свом територијалном врхунцу. Обухватала је Београд и околину, Поморавље, Косово и Метохију и Зету. Због заслуга у грађанском рату од Мехмеда II Деспот је добио град Копријан и околину. Рудник Сребреница, који је тада био у саставу Деспотовине, у то доба био је највећи рудник сребра у Европи.

Владавина Ђурђа Бранковића[уреди]

Српска деспотовина 1455—1459. године
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Ђурађ Бранковић

Деспот Ђурађ Бранковић је владао од 1427. до своје смрти 1456. године. Како је морао Београд да врати Угарској саградио је нову престоницу, Смедерево. Током његове владавине се догодио Први пад Српске деспотовине где су од посебног значаја били Пад Смедерева (1439) и Пад Новог Брда (1441).

Владавина Лазара Бранковића[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Лазар Бранковић

Намесништво и владавина Стефана Бранковића[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Стефан Бранковић

Владавина Стефана Томашевића и пад деспотовине[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Стефан Томашевић и Пад Српске деспотовине

Српски деспоти у егзилу[уреди]

Поседи српских деспота у Срему, Бачкој и Банату (15-16. век)

Након пада Српске деспотовине, титуларно достојанство српских деспота је обновљено на подручју под угарском влашћу. Титулу српског деспота тада су носили: Вук Гргуревић (1471—1485), Ђорђе Бранковић (1486—1496), Јован Бранковић (1496—1502), Иваниш Бериславић (1504—1514), Стеван Бериславић (1520—1535), Радич Божић (1527—1528) и Павле Бакић (1537). Резиденција српских деспота налазила се у граду Купинику (данас Купиново) у Срему, а деспоти су у свом поседу имали и друга места на подручју данашње Војводине, као и на другим територијама којима је управљала Угарска.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б Станојевић, Станоје (2008) [1910.]. „VIII Борба српскога народа с Турцима“ (на српском језику). Историја српскога народа. Београд: Логос арт. стр. 161-165. ISBN 978-86-7360-097-0. „Последице битке на Косову, која се од свих догађаја у српској историји највише урезала у народну памет и коју је народна традиција највише и најбоље обрадила, биле су велике и тешке... Пад Бугарске и стално продирање турских чета у Босну, Влашку - где је Бајазит разбио војводу Мирчу у бици на Ровинама (10. октобра 1394. год.), у којој је погинуо Краљевић Марко - и Угарску нагнало је Жигмунда на енергичну акцију против Турака. 
  2. ^ а б в Ћирковић, Сима (2005). „Враћање коренима“ (на српском језику). Срби у средњем веку. Београд: Idea. стр. 186-187. ISBN 86-7547-072-X. „Најтеже су били погођени Лазареви наследници, удова Милица и малолетни синови Стефан и Вук... Притиснути од краља Жигмунда, морали су прихватити вазалске обавезе и Лазарев син је војничко искуство стицао учествујући у походима Бајазита, убице свог оца. Пратио га је у Малој Азији, где је потчињавао побуњене емире, затим у европским походима, где је ширио круг вазала, а у исто време вазалске земље претварао у османске провинције: 1393. пала је Трновска Бугарска, па су уследили залети преко Дунава у Влашку (1394, 1395)... Тадашњи османлијски освајачки замах нису зауставили ни отпор вазала, ни помоћ западних хришћанских држава, ни крсташки походи (поготову после пораза код Никопоља у септембру 1396), већ уплитање још моћнијег освајача, који је долазио са Истока. Преокрет је настао после ангорске битке (28. VII 1402), у којој је Тамерлан (Тимур, Демир) монголски владар Персије, поразио и заробио Бајазита 
  3. ^ Фајфрић, Жељко (2009). „10. Питање наслеђа“ (на српском језику). Кнез Лазар и деспот Стефан. Сремска Митровица: Tabernakl. стр. стр. 89. ISBN 978-86-85269-08-0. „Како је кнез био угарски вазал и тиме подвео Србију под угарски утицај (макар само формално), то је сасвим разумљиво да се након његове смрти угарски краљ интересовао ко ће га сада наследити и стога је желео да и тога евентуалног наследника прихвати као вазала. 
  4. ^ а б Ћоровић, Владимир (2010). „Четврти период. 1. Срби између Турака и Мађара“ (на српском језику). Историја Срба. Београд: Mikibook. стр. стр. 257-263. ISBN 978-86-87463-10-3. „Српску катастрофу искористили су први Мађари. Краљ Жигмунд, који је читав живот провео у борби и смели подвизима, био је више витез авантуриста него државник с далеким погледом. Он је био киван на кнеза Лазара и краља Твртка што су помагали његове хрватске бунтовнике и његовог противкандидата Ладислава Напуљског, и премда је, пред косовску битку, био пристао на споразум са Србима и имао у Вуку Бранковићу поузданог присталицу за пријатељску политику, он је ипак, сасвим невитешки, ударио још у јесен 1389. на Лазареву удовицу, разбориту кнегињу Милицу... Турци су, помагани од српских одељења, упадали 1395. и 1396. године не само у Влашку него и у Тамишку и Крашовску жупанију, где су харали и палили. 
  5. ^ Фајфрић, Жељко (2008). „Вук Бранковић“ (на српском језику). Лоза Бранковића. Сремска Митровица: Tabernakl. стр. стр. 14. ISBN 978-86-85269-09-7. „Ипак, кнегиња Милица се на крају показала као много спретнија но што је то тада можда изгледало Угарима и Вуку. Осетивши да би је Вук уз помоћ Угара могао надјачати и узети јој власт у Србији, она је ступила у контакт са Турцима и успела да са њима оствари споразум. Током 1390. године уз помоћ турских одреда Угари су истиснути из Србије. 
  6. ^ а б Fajfrić, Željko (2008). „Bajazit (1389-1402)“ (на српском језику). Turski sultani. Sremska Mitrovica: Tabernakl. стр. стр. 40-48. ISBN 978-86-85269-28-8. „U prvoj polovini 1390. godine Bajazit je sa ženom kneza Lazara, kneginjom Milicom, postigao mir. Srbija je postala vazal sultanu Bajazitu i za uzvrat dobila i zaštitu turske vojske. Međutim, vazalske obaveze nisu bile tako lake. Najpre, Srbija je morala sultanu Bajazitu da daje kao pomoć svoje vojne odrede, da plaća danak, a najteže od svega za kneginju Milicu bilo je što je morala svoju najmlađu ćerku Oliveru da pošalje sultanu Bajazitu za ženu. Kao dodatni uslov palo je u obavezu Stefanu Lazareviću da sestru odvede do sultana Bajazita i tom prilikom sultan je upoznao svog budućeg vazala. „A tada pođe i uvek spominjani brat njezin (Stefan) ka samodršcu sa sestrom“ (Konstantin Filozof). To je bio i formalni znak da Srbija prema Turcima počinje da vrši svoje vazalne obaveze. „Car Bajazit uze sebi za ženu sestru Stefanovu Despinu i dade mu zemlju s ove strane Morave sve do Dunava“ (Konstantin iz Ostrovice). Uz sve to Stefan je zajedno sa bratom Vukom i viđenijom vlastelom dobio u obavezu da se svake godine pojavljuje kod sultana na dvoru i da mu izjavljuje pokornost. „I tako bi porobljena srpska zemlja (tako) da je sam Stefan sa bratom svojim Vukom i sa blagorodnima svojima i sa ostalima morao svake godine dolaziti mu na poklonjenje“ (Konstantin Filozof)... Na dan 28. jula 1402. godine došlo je do velike bitke između turske i mongolske vojske, poznate u istoriji pod nazivom Angorska bitka. Bitka je bila strašna, a krajnji rezultat za Turke bio je katastrofalan, jer im je vojska razbijena, a sam sultan Bajazit zarobljen od Mongola... Po Konstantinu iz Ostrovice, Bajazit je doveo Oliveru u Angoru i ona je bila prisutna u ovoj bici... Timur Lenka, želeći da se naruga Bajazitu, naredi da ovoga dovedu (Bajazita) i da ga nameste da sedi njemu nasuprot (Timur Lenki). Nakon toga došla je i Olivera koja je morala da služi Timur Lenku sa vinom, dok je Bajazit to posmatrao... Tu je Timur Lenka potcenio Bajazita za koga je to što je Olivera služila bila strašna uvreda koju on nije mogao da podnese i stoga popije otrov iz prstena koji nosi sa sobom. Od toga i umre 

Литература[уреди]

  • Станојевић, Станоје (2008) [1910.]. „VIII Борба српскога народа с Турцима“ (на српском језику). Историја српскога народа. Београд: Логос арт. стр. 161-165. ISBN 978-86-7360-097-0. 
  • Ћирковић, Сима (2005). „Враћање коренима“ (на српском језику). Срби у средњем веку. Београд: Idea. стр. 186-187. ISBN 86-7547-072-X. 
  • Фајфрић, Жељко (2009). „10. Питање наслеђа“ (на српском језику). Кнез Лазар и деспот Стефан. Сремска Митровица: Tabernakl. стр. 89. ISBN 978-86-85269-08-0. 
  • Ћоровић, Владимир (2010). „Четврти период. 1. Срби између Турака и Мађара“ (на српском језику). Историја Срба. Београд: Mikibook. стр. 257-263. ISBN 978-86-87463-10-3. 
  • Фајфрић, Жељко (2008). „Вук Бранковић“ (на српском језику). Лоза Бранковића. Сремска Митровица: Tabernakl. стр. 14. ISBN 978-86-85269-09-7. 
  • Fajfrić, Željko (2008). „Bajazit (1389-1402)“ (на српском језику). Turski sultani. Sremska Mitrovica: Tabernakl. стр. 40-48. ISBN 978-86-85269-28-8. 

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Српска деспотовина



Претходник:
Кнежевина Србија
(1371—1402
Српска деспотовина Наследник:
Краљевина Србија (1718—1739)
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}