Степан Бандера

Из Википедије, слободне енциклопедије
Степан Бандера

SBandera.jpg
Степан Бандера

Пуно име Степан Андријович Бандера (укр. Степан Андрійович Бандера)
Датум рођења: 1. јануар 1909.
Место рођења: Стари Угринов, Галиција (Аустроугарска)
Датум смрти: 15. октобар 1959.
Место смрти: Минхен (Западна Немачка)

Степан Андријович Бандера (укр. Степан Андрійович Бандера; Стари Угринов, Галиција, 1. јануар 1909Минхен, 15. октобар 1959) је био украјински политичар и вођа Организације украјинских националиста (ОУН). Био је контроверзна особа, сарађивао је и са нацистима и са Уједињеним Краљевством.[1] Убијен је у атентату КГБ-а Минхену.

Рани живот[уреди]

Степан Андријович Бандера се родио у западноукрајинском селу Стари Угринов (Старий Угринів) у породици свјештеника Гркокатоличке (унијатске) цркве. Похађао је Стријску гимназију од 1919 до 1927. године. 1928. године постао је члан Украјинске Војне Организације (Української Військової Організації) (УВО). За вријеме студија на Аграрном факултету Лавовског универзитета активно је учествовао у раду украјинских омладинских организација анархистичког типа. Једно вријеме се састајао са студентском организацијом Група Украјинске Националистичке Омладине (Група Української Націоналістичної Молоді). Касније се прикључио Организацији Украјинских Националиста (Організація Українських Націоналістів) (ОУН) гдје је остварио успјешну политичку каријеру.

Након Првог свјетског рата када је уговорима Пољској уступљена источна Галиција (данашња западна Украјина) ОУН је дјеловала против пољске државе, због насиља Пољака над Украјинцима. Од 1935. до 1936. године је против њега вођен судски процес због организације убиства министра унутрашњих послова Пољске Бронислава Перацкога. Заједно са још 11 другова је осуђен на смрт, али му је касније казна замијењена доживотном робијом. Из затвора излази након њемачке и совјетске окупације Пољске 1939. Никита Хрушчов у својим мемоарима жали што је Бандера пуштен „без детаљне провјере“. ОУН брзо почиње да се организује и у СССР.

Њемачка и совјетска окупација Пољске[уреди]

Совјетска тајна полиција је успјела да завади врх ОУН и он се расцјепио на двије фракције ОУН - ОУН-А и ОУН-Б. Једну је предводио пуковник Андрија Мељник а другу Степан Бандера. ОУН Андрије Мељника није имала много присталица у Западној Украјини нити Украјини у цјелини. Она је држала под својом командом веома развијену шпијунску мрежу ОУН која је дјеловала у бројним земљама од Аустралије па до Финске и Шведске или на свим континентима. ОУН Степана Бандере је дјеловала на украјинским земљама, нарочито међу младим Украјинцима, ђацима и студентима.

1941.[уреди]

30. јуна 1941. године у Лавову су Украјинци усмјерени од ОУН сазвали Раду (Парламент) и прогласили обнову украјинске независне државе. Тада су Нијемци одмах показали своје право лице. Проглашење је извршено без консултација са Нијемцима те је Гестапо похапсио све главне украјинске вође. Неки су стријељани одмах, а неки отпремљени у концентрационе логоре. Ухапшен је и Степан Бандера. Од њега се тражило да се сазове нова Рада и опозове проглашење независности. Бандера није пристајао на то. Отпремљен је у концентрациони логор Саксенхаузен. Ухапшена су и два његова брата и ликвидирана у Аушвицу. По Украјини су почела масовна хапшења украјинских националиста.

1942. до краја рата[уреди]

Десеткована ОУН је у 1942. почела поново организовано да дјелује. Почело се са стварањем Украјинске Устаничке Армије (УПА). На чело УПА је дошао генерал Роман Шухевич. Недостајало је оружја. Оно је прикупљано на разне начине, преко шверца, отимања од њемачке полиције и нападима на мање њемачке формације. Број војника УПА је растао и прелазио број од стотину хиљада.

На терену Западне Украјине се тад појавила и пољска Армија Крајова. Украјинска УПА је понудила сарадњу али су Пољаци одбили. Нападајући њемачке полицијске јединице УПА је дошла у сукоб са Армијом Крајовом која се појавила као заштитник пољских колониста у Украјини. УПА је нападала пољска села и хтјела да истјера Пољаке из Западне Украјине. Пољаци из квишлиншке њемачке полиције и Армије Крајове (раздвојено) су нападали на украјинска села. Вршени су страшни покољи на једној и другој страни. Најжешћи сукоб је био у Волинији.

Нијемцима је одговарао пољско-украјински сукоб. Велики број Украјинаца је отпремљен у концентрационе логоре или на принудни рад у Њемачку. Кад су се у Украјини појавили и совјетски украјински партизани ствар се још више искомпликовала. Борбе су се водиле између Армије Крајове и совјетских партизана и УПА и совјетских партизана, УПА и Армије Крајове и УПА и Нијемаца и АК и Нијемаца. Борбе између УПА и совјетских партизана а касније регуларне совјетске армије су настављене и трајале још и у педесетим годинама, скоро десет година након завршетка Другог свјетског рата.

Бандера је пуштен из логора октобра 1944. и постаје номинални вођа ОУН и УПА.

Послије рата[уреди]

Након завршетка Другог свјетског рата Степан Бандера је живио у емиграцији у Западној Њемачкој одакле је наставио да руководи УПА уз помоћ и подршку британских обавјештајних служби.

Убиство Степана Бандере[уреди]

Убијен је по налогу КГБ15. октобра 1959. године у Минхену. Како је утврдио њемачки Федерални Конституциони Суд убиство је извршио Богдан Сташински цијанидним метком. 2005. године бивши начелник КГБ-а СССР-а Владимир Крјучков признао је да је убиство Степана Бандере било једно од последњих обрачуна са „нежељеним елементима“ насилним методама. Степан Бандера је сахрањен 20. октобра на гробљу Валдфридхоф (Waldfriedhof) у Минхену. Послије његове смрти организацију је водио С. Ленкавски (С. Ленкавский).

Опречна мишљења о Бандери[уреди]

Русија (и раније СССР) имају негативан став према УПА и Степану Бандери, сматрајући их сарадницима Нијемаца (због борби против совјетских партизана и Црвене армије). Пољска држава такође лоше гледа на УПА, због борби УПА против Армије Крајове и покоља Пољака. Када је 13. октобра 2007. откривен споменик Бандери у Лавову, предсједништво савеза Пољака Украјине је то назвало великом провокацијом.

У Украјини постоје разна мишљења. Дио јавности сматра Бандеру борцем за самосталну украјинску државу, и с тиме оправдава акције УПА против Пољака и Совјета. Исто тако, неки њемачки документи доказују борбе УПА против Нијемаца.

2010. председник Виктор Јушченко доделио му је частан назив хероја Украјине, што је проузроковало гњев Руса и Пољака. Одлуку је касније поништио нови председник Виктор Јанукович. У западном украјинском граду Ивано-Франковск у мају 2010 добио је назив почасног грађанина, заједно са Романом Шухевичем.[2]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Степан Бандера