Урсицин (римски војсковођа)

Из Википедије, слободне енциклопедије

Урсицин (лат. Ursicinus) је био римски војсковођа у 4. веку и вршио је службу врховног заповедника коњице (лат. magister equitum) у источном делу Римског царства од око 349. до 359. године [1].

Урсицинова каријера позната нам је искључиво захваљујући Историји Амијана Марцелина који је као гардиста једно време провео у Урсициновој пратњи. Амијан је 353. у Нисибису у Месопотамији постао члан Урсициновог штаба [2]. Урцицин је опозван из Нисибиса 354. како би, у име цезара Констанција Гала, председавао у Антиохији у суђењима у случајевима велеиздаје [3].

Због учешћа у процесима које август Констанције II није одобрио, Урсицин је позван у Милано да се оправда пред царем. Ту је убрзо добио нови задатак када се прочуло да се војсковођа Силван у Келну 355. прогласио за цара. Урсицин је са групом гардиста, међу којима је био и Амијан Марцелин, послат у Келн. Силван је пријатељски прихватио Урсицина који се јавно претварао да није ни знао за узурпацију и да је стигао са наредбом да замени Силвана на положају врховног заповедника војске (лат. magister militum). У ствари, Урсицин је поткупио бунтовне војнике који су заузврат погубили Силвана.

Након што је Констанције II послао цезара Јулијана да преузме команду у Галији, Урсицин и његова пратња су упућени на исток царства. Ту је дошло до обнове непријатељстава са Персијским царством и Урсицин је, као један од заповедника, морао да организује одбрану. Ипак, персијски краљ Шапур II је заузео важну тврђаву Амиду (данашњи Дијарбакир у Турској) [4]. Према Амијану, Урсицин је био стална мета оптужби и подметања царевих дворана, тако да је на њега сваљена кривица за губитак Амиде. После сукоба са Констанцијевим дворанином, евнухом Евсевијем, Урсицин је 359. отпуштен из војне службе[5]

После 360. ништа се не зна о Урсициновој биографији, осим да је имао сина Потенција, који је као војни трибун погинуо у бици код Хадријанопоља 378. борећи се против Гота [6].

Референце[уреди]

  1. ^ Wallace-Hadrill, A., Ammianus Marcellinus. The Later Roman Empire (AD 354-378), Harmondsworth, 1986, стр. 486.
  2. ^ Амијан Марцелин, Историја, 14.9.1,2; Thompson, E.A., The Historical Work of Ammianus Marcellinus Groningen, 1969, стр. 3.
  3. ^ Matthews, J., The Roman Empire of Ammianus, London, 1989, стр. 34.
  4. ^ Trombley, F., "Ammianus Marcellinus and fourth-century warfare: a protector's approach to historical narrative", in J.W. Drijvers and D. Hunt, eds. The Late Roman World and its Historian, London, 1999 стр. 20
  5. ^ Амијан Марцелин, Историја 20.2.2-5; Barnes, T. D., Ammianus Marcellinus and the Representation of Historical Reality, Ithaca and London, 1998, стр. 63.
  6. ^ Амијан Марцелин,Историја 31.13.18