Фернандо Свети принц

С Википедије, слободне енциклопедије
Фернандо „Свети принц”
Инфате Фернандо
Лични подаци
Датум рођења(1402-09-29)29. септембар 1402.
Место рођењаСантарем, Португалија
Датум смрти5. јун 1443.(1443-06-05) (40 год.)
Место смртиФес, Мароко
ГробДоминикански манастир у Баталхи
Породица
РодитељиЖоао I
Филипа од Ланкастера
ДинастијаАвиз

Принц Фернандо(порт. Fernando o Infante Santo; Сантарем, 29. септембар 1402 - Фес 5. јун 1443) био је португалски принц из династије Авиз. Носио је титуле лорда од Салватера де Магоса и Аутогије. 1434 године проглашен је за Великог мајстора витешког реда Авиза.

Младост[уреди | уреди извор]

Рођен је 29. септембра 1402. године у Сантарему[1] као најмлађе дете краља Жоаоа I и Филипе Ланкастер. Од свог детињства принц Фернандо био је наклоњен религији и религијским питањима. 1429 године краљ Жоао I га је прогласио господарем Салватера де Магоса и Аутогије.[2]

Након смрти краља Жоаа, Фернандо је 1434 године проглашен заповедником витешког реда Авиз.[3]Иако је био изузетно побожан Фернандо није желео црквену каријеру те је тако одбио звање кардинала које му је понудио Папа Евгеније IV.[4]

Незадовољан својим положајем Фернандо је затражио од свог брата краља Дуартеа да му дозволи да ступи у службу на двору краља Хенрија VI.[5]Краљ Дуарте је одбио овај Фернандов захтев.

Опсада Тангера и заточеништво[уреди | уреди извор]

Августа 1437. године Фернандо учествује у војној кампањи против Марока коју предводи Енрике Навигатор. Кампања и опсада Тангера је завршила катастрофом и Енрике је октобра 1437 године склопио примирије. Главни услов примирја био је да португалци врате Сеуту Мароку[6]. Принц Фернандо је предат као талац до испуњења услова примирија. Као талац са својом пратњном заточен је у Арзили.

Вест о поразу код Тангера негативно је одјекнула код португалијског племства и довела је до великих подела. Фернандов брат Жоао је одмах отпловио за Арзилу и повео неуспешне преговоре о његовом ослобађању. Војвода Педро је тражио од краља Дуартеа да се испуне услови примирија и да се Сеута врати Мароку. У циљу налажења решења Дуарте је почетком 1438 године сазвао Кортес у Леирији. Међутим решење није пронађено, племство је одбијало да се Сеута преда зарад Фернандовог ослобођење.

Фернандо „Свети принц”

Видевши да Португалија не поштује споразум маринидске власти 25. маја 1438 године пребацују Фернанда и остале таоце из Арзиле у Фес.

Принц Фернандо је умро у Фесу 5. јуна 1443. године[7]. Тело принца Фернанда похрањено је у манастиру у Баталхи 1471 године.

Култ свеца[уреди | уреди извор]

Вест о смрти принца Фернанда у домовини изазвало је велико жаљење. Принц Фернандо је постао симбол великог жртвовања зарад домовине и убрзо је добио епитет „Свети принц”. Култ „Светог принца” брзо се раширио Португалијом. 1470 године покренут је процес његове беатификације од стране Римокатоличке цркве, међутим принц Фернандо никада није беатификован нити канонизован.

У иконографији често је приказиван као затвореник, изнемогао, запуштен, са ногама и рукама у ланцима.[8]Касније је понекад приказиван у ратничком оклопу.

Живот и страдање принца Фернанда посужио је као инспирација могим књижевним делима.

Породично стабло[уреди | уреди извор]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Динис од Португалије
 
 
 
 
 
 
 
8. Афонсо IV од Португалије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Елизабета од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
4. Педро I од Португалије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Санчо IV од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
9. Беатрис од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Марија де Молина
 
 
 
 
 
 
 
2. Жоао I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Martim Lourenço
 
 
 
 
 
 
 
10. Лоуренцо Мартинс
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Тереза Лоуренцо
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
11. Санча Мартинс
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Фернандо „Свети принц”
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Едвард II Плантагенет
 
 
 
 
 
 
 
12. Едвард III Плантагенет
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Изабела Француска
 
 
 
 
 
 
 
6. Џон од Гента
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Вилијам I, гроф од Еноа
 
 
 
 
 
 
 
13. Филипа од Еноа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Жана од Валоа
 
 
 
 
 
 
 
3. Филипа од Ланкастера
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Хенри, 3. гроф од Ланкастера
 
 
 
 
 
 
 
14. Хенри од Гросмонта, 1. војвода од Ланкастера
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Maud Chaworth
 
 
 
 
 
 
 
7. Бланш од Ланкастера
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Henry de Beaumont, 4th Earl of Buchan
 
 
 
 
 
 
 
15. Изабела Бомон
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Alice Comyn
 
 
 
 
 
 

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Álvares (pp. 5–6)
  2. ^ Pina, Chronica de D. Duarte (p. 52); Cacegas and Sousa (1866: p. 312)
  3. ^ Pina (p. 40); Pope Eugenius IV's bull Sincere Deuotionis appointing Ferdinand to head the Order of Avis in September 1434 can be found in Monumenta Henricina, vol. V (p. 69)
  4. ^ Álvares (pp. 43–44), Cacegas and Sousa (p. 314). Also  Herbermann, Charles, ур. (1913). „Blessed Ferdinand”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 
  5. ^ Ruy de Pina, Chronica d'El Rey D. Duarte, Ch. 10; Russell, 2000: p. 151; Frei João Álvares (p. 42) suggests the prince's destination was England.
  6. ^ Ruy de Pina, Cronica de D. Duarte, (p. 125). Russell ((2000), pp. 182–84). A copy of the treaty of October 17, 1437 is preserved and found in Monumenta Henricina, Vol. VI, p. 211
  7. ^ Álvares (1730). Chronica dos feytos, vida, e morte do Infante santo D. Fernando, que morreo em Fez. Rodrigues. стр. 277—. ; on the exactness of the June 5th date, see the 1473 letter of Álvares, reproduced in Saraiva ((1925), pp. 102–03)
  8. ^ Ferdinand's lifting of his chains to walk is mentioned in Álvares (p. 135)

Литература[уреди | уреди извор]

  • Álvares, Frei João c. 1460, Tratado da vida e dos feitos do muito vertuoso Senhor Infante D. Fernando, first published 1527, Lisbon. Reprinted 1577, Coimbra. 1730 edition retitled Chronica dos feytos, vida, e morte do infante santo D. Fernando, que morreo em Fez, Fr. Jeronimo dos Ramos, editor, Lisbon: M. Rodrigues.
  • Ruy de Pina (c. 1510) Chronica d'el Rey D. Duarte, first published 1790 in J.F. Correia da Serra, editor, Collecção de livros ineditos de historia portugueza, Vol. 1, Lisbon: Academia das Ciências. 1901 edition, Gabriel Pereira, editor, Lisbon: Escriptorio
  • Ruy de Pina (c. 1510) Chronica d'el Rey D. Affonso V, first published 1790 in J.F. Correia da Serra, editor, Collecção de livros ineditos de historia portugueza, Vol. 1. Lisbon: Academia das Ciências de Lisboa [1901 edition, 3 vols, Gabriel Pereira, editor, Lisbon: Escriptorio,
  • Saraiva, José (1925) Os Painéis do Infante Santo. Leiria: Central.
  • Russell, P. E. (2000) Prince Henry 'the Navigator': a life New Haven, Conn: Yale University Press
Фернандо Свети принц на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фернандо_Свети_принц&oldid=27035137”