Хенрик Морепловац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Хенрик Авиз Мореполовац

Heinrich der Seefahrer.jpg
Хенрик Морепловац

Датум рођења: 4. март 1394.
Место рођења: Порто (Португал)
Датум смрти: 13. новембар 1460.
Место смрти: Сагре (Португал)

Хенрик (Енрике) Морепловац (порт. Henrique; Порто, 4. март 1394Сагре, 13. новембар 1460) је био трећи син краља Португала Жоаоа I од Португала, оснивача династије Азиз. Покренуо је велика португалска поморска открића. Учествовао је у многим поморским експедицијама и градњи нових и бржих бродова. Под његовим руководством Португалци су све више пловили на југ. Открили су Зеленортска острва, а колонизовали Канарска острва, Азорска острва и острва Мадеира. Енрике је био свестан великих могућност зараде од сахарских трговачких путева. Био је и очаран Африком. Сматра се да је започео португалску школу картографије служећи се методама које су и раније биле познате морнарима.

Рано доба[уреди]

Coat of Arms of Prince Ferdinand of Aviz.svg

Рођен је у болници као треће дете португалског краља Жоаоа I од Португала. Мајка му је Филипа од Ланкестера, ћерка Џона од Гонта и сестра енглеског краља Хенрија IV. Његов отац и браћа су напали маварску луку Сеуту 1415. Сеута је дуго времена била база берберских пирата, који су нападали португалску обалу. Пирати би заробљавали становништво и продавали га као робље у Африци. Заузели су Сеуту. Енрике је намеравао да истражи обалу Африке, која је углавном била непозната Европљанима. Осим тога били су привучени и причама о злату у Западној Африци и о хришћанској краљевини Презвитера Јована. Бродови, који су тада пловили Средоземним морем били су преспори и претешки за таква путовања. По Енрикеовим упутствима и вођством направљени су нови, много лакши бродови каравеле који су омогућавали капетанима да плове даље и брже. Отац га је 1419. поставио за гувернера провинције Алгарве.

Средства и добици[уреди]

Хенрик је 25. маја 1420. постао управник веома богатог Христовог реда, португалског наследника темпларског реда. Ту позицију је држао цели живот, а ред је био веома значајан извор средстава током целог Енрикеовог живота. Енрике је имао и других извора средстава. Када му је умро отац а најстарији брат постао краљ Португала (Дуарте I од Португала), добио је од брата право да задржи краљевски порез од свих зарада на трговини у новим подручјима које открије. Такође, стекао је и право да сам одобрава експедиције иза рта Божадор. Осим тога, Енрике је имао и различите монополе у Алгарвеу. Када му је умро брат, подржавао је регентство свог брата Педра, а заузврат су му потврђена права да задржава порез. Сем тога, Енрике је подстицао колонизацију Азора за време Педровог регентства (14391448).

Спонзор португалских истраживања[уреди]

У Алгарвеу, најјужнијој португалској провинцији, Енрике је поново населио једно место које је било на стратешкој позицији за поморске подухвате. То место је касније названо Вила до Инфанте, што значи „принчев град“. Одатле је Енрике спонзорисао путовања дуж обале Мауританије. Убрзо је почео да се бави продајом робова. Оближње место Лагос у Португалу је било тржиште робова и друге робе. Прве контакте са тржиштем робова имао је раније када је откупљивао Португалце од пирата који су их отели током напада на португалске бродове или насеља. Сада је Енрике почео да се бави продајом робова и то оправдавао покрштавањем робова.

Енрике је био заинтересован само за зараду на својим путовањима. Довозио је афричке робове у Лагос, ту их продавао и имао огромну зараду. За своја путовања користио је мале бродове, већином каравеле. Углавном би следио обалу, а ноћу би се заустављао и везивао брод уз обалу.

Рани резултати Енрикеових истраживања[уреди]

Путеви Енрикеа Морепловца

Све до Енрикеових поморских истраживања, рт Божадор је био најјужнија тачка позната Европљанима. Картагињани су 2.000 година раније познавали и јужнија подручја. Португалци су 1420. поново открили Мадеира острва, а на Енрикеов подстицај Португалци су та острва колонизовали 1430. Један од Енрикеових кормилара открио је 1427. Азорска острва. Португал их је колонизовао 1430. Жил Еанес, командант једне од Енрикеових експедиција, први пут је 1434. прешао рт Божадор. Био је то велики продор јер се за то место сматрало да је близу краја света, са струјама које нису охрабривале трговачке подухвате.

Донирао је 1431. много кућа за Естудо Генерал који ће касније постати универзитет у Лисабону. Користећи нови тип бродова, експедиције су ишле све даље и даље. Дошли су 1441. до Белог рта. Залив Аргуин угледали су 1443. и ту су 1448. саградили важну тврђаву. Динис Дијас је дошао до реке Сенегал и до Зеленог рта 1444. Већ тада су истраживачи прешли границу пустиње. Енрикеова жеља се испунила јер је морским путем заобишао муслиманске копнене трговачке путеве преко западне Сахаре.

Робови и злато су почели да стижу у Португал захваљујући напорима Енрикеа Морепловца. Португал је захваљујући приливу злата 1452. исковао прве златнике "крусадо". Од 1444. до 1446. из Лагоса је за Енрикеа пловило око четрдесет бродова. Започела је прва приватна трговачка експедиција. Алвис Кадамосто је истражујући атлантску обалу Африке открио неколико острва крај Зеленог рта између 1455. и 1456. Кадамосто је на првом путовању посетио острва Мадеира и Канарска острва. На свом другом путовању, Кадамосто је постао први Европљанин који је открио Зеленортска острва (Антонио Ноли је касније тврдио да је он био први). До 1462. Португалци су истражили обалу Африке до данашње државе Сијера Леоне. Двадесет осам година касније Бартоломео Дијас долази до најјужније тачке Африке и тако доказује да се Африка може опловити. Васко да Гама након тога 1498. доспева до Индије.

Спољашње везе[уреди]