Хрватско Загорје

Из Википедије, слободне енциклопедије
Типичан пејзаш у Загорју

Хрватско Загорје је историјска регија северно од главног града Хрватске Загреба. Чини је подручје источно од планине Медведнице до Словеније на северу у западу и до регија Међумурје и Подравина на северу и истоку. Загорје је подељено у Крапинско-загорске жупаније и део Вараждиснке жупаније након успостављања независности Републике Хрватске. Хрвати овај регион обично називају само Загорје, али како постоји истоимена областу у Словенији, хрватски део се назива Хрватско Загорје. Ако би се у разматрање узели лингвистички и други фактори, главни град Хрватске Загреб би такође био део ове регије.

Центар Загорја је градић Крапина. Град се често сматра културним центром кајкавског наречја, једног од три наречја хрватског језика. У Крапини се сваке године одржава Фестивал кајкавске попевке (културе).

У загорском селу Кумровец рођен је Јосип Броз Тито, дугогодишњи председник СФРЈ.

Староседелачко становништво су кајкавци, стари Словинци, којима је до Турске инвазије била непозната хрватска свест. Утемељитељ хрватске етнографије Антун Радић то најбоље описује у својим новинама "Дом" од 3.12.1903.г.: "У старо вриеме, и још пред 300 до 400 година, није око Загреба, Крижеваца, Сиска, Пожеге итд., тј. у обће у Хрватској с друге стране горе Велебита од мора, у циелој тој земљи није било ниједнога Хрвата. Хрвати су били преко Велебита, ближе мору, а око Загреба итд., па на запад све преко Љубљане и даље доље уз Саву, све су то били Словинци или Словенци. А данас су ту Хрвати! А гдје су Словинци? Јесу ли Словинци пропали? Судите, јесу ли пропали: Кад је хрватска влада и држава преко Велебита при мору пропала, преселили су се хрватски бани медју Словинце, у Загреб, али су се свеједно звали хрватски бани, и влада се њихова звала хрватска. И тако су Словинци имали хрватскога бана, али то њима није био тудји бан, јер су и Словинци говорили слично, или посве једнако као и Хрвати. Али кад имаду хрватскога бана и хрватску владу, почели су људи све по мало говорити, да је то и народ хрватски. И тако су се Словенци све по мало прозвали Хрватима, изгубили су своје име, тако да данас ниједан сељак око Загреба не зна, што је то Словенац или Словинац, него каже, да је Хрват."

Да овакво мишљење није усамљено доказује и пре Антуна Радића истакнути илирац Мато Топаловић, католички свештеник из Брода на Сави у свом делу "Одзив родољубног сердца", Пожега, 1842.г. стр.128.: "Хеј! ви високомудри Хорвати, који нећете ништа да чујете о имену илирском! Којим правом можете ви и помислити само, да се наш народ јужни, наш језик, наша литература именом хорватским овјенча? Кажите ми молим вас, одкад вам се рачуна главни ваш град Загреб да спада на Хорватску? Ја у старини само славонско име тамо налазим. "Bani totius Slavoniae", имадиаху област од мора јадранског тиа до Дунава. Гди је тад Хорватска била?..."