Јосип Броз Тито

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили друго значење, погледајте чланак Тито (вишезначна одредница).
Јосип Броз Тито
Јосип Броз Тито
Јосип Броз Тито
Датум рођења 7. мај 1892.
Место рођења Кумровец, Аустроугарска
Датум смрти 4. мај 1980. (87 год.)
Место смрти Љубљана, СФРЈ
Супруга Пелагија Белоусова (1919-36)
Херта Хас (1939-41)
Јованка Броз (1952-80)
Деца Златица Броз
Хинко Броз
Жарко Броз
Александар Мишо Броз
Професија политичар

Члан КПЈ од 1920.
У току НОБ-а командант Врховног штаба НОВ и ПОЈ
Чин Маршал Југославије

Функција Министар иностраних
послова ФНРЈ
Мандат 19451946.
Претходник нико
Наследник Станоје Симић
Функција друга Савезни секретар за
народну одбрану СФРЈ
Мандат 29. новембарa 194514. јануарa 1953.
Претходник нико
Наследник Иван Гошњак
Функција трећа Председник СФРЈ
Мандат 14. јануарa 19534. мајa 1980.
Претходник Иван Рибар
Наследник Лазар Колишевски
Народни херој од 19. новембра 1944.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден народног хероја
Орден народног хероја
Орден југословенске велике звезде
Орден слободе
Орден јунака социјалистичког рада
Орден народног ослобођења
Орден ратне заставе
Орден југословенске заставе
Орден партизанске звезде
Орден Републике
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден народне армије
Орден за војне заслуге
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
Маршалски знак
међународна одликовања:
Орден Холандског лава Орден Бата
Орден победе
Орден Лењина
Орден Октобарске револуције
Орден Суворова првог степена

Јосип Броз – Тито (Кумровец, 7. мај 1892[a]Љубљана, 4. мај 1980) је био председник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије од 1953. до 1980. године.

Био је лидер Комунистичке партије Југославије (касније Савез комуниста Југославије) од 1937. до 1980, вођа Народноослободилачке борбе народа Југославије од 1941. до 1945, а касније и врховни командант Оружаних снага СФРЈ. Један је од оснивача Покрета несврстаних.

Младост[уреди]

Титова родна кућа у Кумровцу
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Породица Броз

Рођен је 7. маја 1892. године у загорском селу Кумровец на реци Сутли, као седмо дете (од петнаесторо) у породици Фрање Броза, сиромашног сељака, и Марије, рођене Јаворшек, Словенке из суседне земље Хабзбуршког царства. Основну школу је завршио у Кумровцу 1907., а браварски занат 1910. године у радионици Шашек и Карас у Сиску, где је истовремено похађао шегртску школу.

Чим је постао квалификовани радник у септембру 1910. одлази у Загреб где се запослио у браварској радионици Исидора Харамине и у октобру 1910. године је постао члан Савеза металских радника и Социјалдемократске странке Хрватске и Славоније. Учествовао је у штрајковима и у националним манифестацијама против угарског хегемонизма. Убрзо је остао без посла. Од 1911. до 1913. радио је у фабрикама у Аустроугарској и Немачкој.

Први светски рат[уреди]

Од јесени 1913. године је служио војни рок у Бечу а затим у Загребу, у 25. домобранској пуковнији, где је 1914. завршио подофицирску школу са чином водника. У августу 1914. године, након избијања Првог светског рата, послат је на српски фронт. Због антиратних ставова затворен је у Петроварадинску тврђаву.

Године 1915. пребачен је на руски фронт прво у Галицију, а затим на Карпате где је у априлу исте године рањен и и са читавим батаљоном заробљен.[2] Тринаест месеци се опорављао у Свијажску. У пролеће 1916. одведен је у заробљенички логор у град Агатит на реци Сури, затим у Ардатов, а у јесен у логор Кунгур (Пермска губернија), где су га заробљеници из Аустроугарске изабрали за старешину. Радио је као преводилац на железници и дошао у додир са бољшевичком литетатуром. Штитио је права заробљеника па се сукобио с органима власти: ишибан је и бачену тамницу, одакле су га ослободили наоружани радници првих дана фебруарске револуције 1917.

У јулу 1917. године учествовао је у бољшевичким демонстрацијама, прихватио лењинизам као своју политичку оријентацију и 1920. године у Омску је постао члан Југословенске секције Руске комунистичке партије (бољшевика). Деценијама је југословенска службена комунистичка историја излазила с подацима о великом и активном учествовању Броза у Бољшевичкој револуцији, али, изгледа да је најближи истини био његов лични исказ, дат у телевизијским мемоарима средином 70их[тражи се извор од 09. 2009.], у којима је оценио своје учествовање као маргинално.

Рад у Комунистичкој партији[уреди]

Полицијски снимак политичког затвореника Јосипа Броза Тита у затвору у Лепоглави 1928. године.

У јесен 1920. године је напустио СССР и запослио се у Загребу, где је постао члан Комунистичке партије Југославије. Радио је у Великом Тројству код Бјеловара од 1921. до 1925; бродоградилишту у Краљевици од 1925. до 1926. и фабрици вагона у Смедеревској Паланци од 1926. до 1927. године, одакле је отпуштен као комунистички агитатор.

У Загребу је маја 1927. изабран за секретара Обласног одбора Савеза металаца, а у јулу те године за организацијског секретара Градског комитета КПЈ за Загреб. Ту се наметнуо као вођа антифракцијске политике (политичке струје међу комунистима која је захтевала прекид идеолошких спорова), а ту његову политику је у априлу 1928. подржала и Коминтерна.

Крајем јуна 1928. водио је противрежимске демонстрације поводом убиства вођа ХСС-а у Скупштини Краљевине Југославије. Ухапшен је у августу те године као потенцијални комунистички терориста и од Суда за заштиту државе осуђен на 5 година робије, коју је издржавао у Лепоглави и Марибору.

У јулу 1934. је отишао у Беч, где је укључен у ЦК КПЈ; тада је узео псеудоним Тито. Од фебруара 1935. је боравио у Москви, радио у Коминтерни (користио се псеудонимом Валтер). Крајем 1936. се вратио у Југославију и управљао деловањем партије у земљи; 1937. основао је КП Словеније и КП Хрватске како би у стварности уозбиљио политику Коминтерне о споју класног и националног.

Након хапшења Милана Горкића, генералног секретара КПЈ, исте године преузео је вођење КПЈ. Почетком 1938. године Коминтерна је и формално потврдила његов избор за генералног секретара КПЈ. Броз је по повратку у земљу провео још снажнију бољшевизацију КПЈ инсистирајући на идеолошкој монолитности, војно-партијској стези, уз ширење мреже партијских ћелија. Извео је идеолошки обрачун с ревизионистима окупљеним око Мирослава Крлеже и часописа Печат. Такође, сменио је вођство КП Хрватске јер је на изборима 1938. подржала листу ХСС-а и Влатка Мачека, што је оцењено као буржоаско скретање.

На Петој земаљској конференцији КПЈ у Загребу, октобра 1940. године, саставио је ново вођство КПЈ и изложио стратегију деловања, темељену на оружаном устанку као начину освајања власти и совјетском типу федерације као моделу организације државе. Након напада Немачке на Југославију у Загребу 10. априла 1941. године је основао Војни комитет за пружање отпора силама Осовине. После вишемесечних припрема, Политбиро ЦК КПЈ је 4. јула 1941. године у Београду донео одлуку о дизању оружаног устанка против окупатора.

Други светски рат (Народно ослободилачка борба)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Други светски рат и Народноослободилачки рат
Тито у Бихаћу 1942.

Током Другог светског рата Јосип Броз Тито је био вођа Народноослободилачког партизанскога покрета отпора и главни организатор стратегије и тактике партизанског типа ратовања, као и политичких одлука које су обликовале социјалистичку Југославију.

Окупација Краљевине Југославије затекла га је у Загребу. У другој половини маја 1941. године отишао је у Београд, одакле је усмеравао припреме за дизање устанка. После напада Немачке на СССР, 22. јуна, Политбиро ЦК КПЈ је оценио да је наступио тренутак за почетак оружаног устанка против окупатора. Главни штаб Народноослободилачких и партизанских одреда Југославије (НОПОЈ) формиран је 27. јуна, а Тито је постао Врховни командант НОПОЈ-а.

Устанак против немачког и италијанског окупатора избио је током јула и августа 1941. године на подручју Србије, Црне Горе, Босанске крајине, Лике, Баније, Кордуна и Далмације.

Тито је Београд напустио 16. септембра у пратњи Јаше Рајтера, попа Драгољуба Милутиновића, Даворјанке Пауновић и Веселинке Малинске и отишао на ослобођену територију у западној Србији, где су премештени и Главни штаб и ЦК КПЈ.

Тито се у Струганику 19. септембра срео са Драгољубом Михаиловићем да разговарају о савезу партизана и четника, али су преговори пропали због велики разлике у циљевима њихових покрета што је спречавало било какав стваран договор.[3] Тито је заговарао широку заједничку офанзиву, док је Михаиловић сматрао да је устанак опасан и прерано почео и плашио се да ће покренути велике одмазде.[4] Осим тога, Титов циљ је био да спречи четнички напад на партизане из позадине, пошто је био убеђен да Михаиловић игра двоструку игру, одржавајући везу са Немцима преко Недићеве владе. Са друге стране, Михаиловић је желио да спречи Тита да преузме вођство у покрету отпора,[3][5] јер су Титови циљеви били супротвни његовом циљу обнове Краљевине Југославије и оснивању Велике Србије у оквиру ње.[6][5]

На саветовању у Столицама, које је одржано 26. и 27. септембра донесене су директиве за даљи развој устанка под јединственим вођством Врховног штаба НОПОЈ и главних штабова по земљама и покрајинама Југославије.

Тито и Михаиловић су се поново срели 27. октобра у Брајићима близу Равне горе да још једном покушају да постигну споразум, али су се сложили само око секундарних питања.[7]

Устанак у Србији је сломљен снажном немачко-италијанском офанзивом, током новембра 1941. године, након које су уследиле тешке репресалије, као и рат између партизана и четника. Отада, све до 1944. године, Србија и већи део Црне Горе су остали под контролом четника и припадника квислиншког режима Милана Недића.

Потерница немачких окупационих снага у Србији за „комунистичким вођом Титом“

Народноослободилачка борба се пренела на подручје Босне и Херцеговине и Хрватске, где су се од 1942. до 1944. године водиле пресудне борбе које су одредиле будућност Југославије у следећим деценијама. Највеће битке догодиле су се у долинама реке Неретве (март 1943) и Сутјеске (мај 1943). Партизанске снаге су победнички изашле из обе битке, упркос бројним и јачим немачким и квислиншким снагама. Осим тога, велики обрачун је у том периоду уследио између партизана и четника, док су квислиншки режими и војна постројења (усташе, домобрани, недићевци, љотићевци, локални четници попут Ђуришићевих и Пећанчевих, балисти, разне локалне милиције) ионако били осуђени на пораз заједно са силама Осовине. Пораз четника у бици на Неретви (марта 1943) избацио их је с историјске позорнице као могуће господаре у будућој Југославији.

Тито после рањавања на Сутјесци, јуна 1943. са др Иваном Рибаром

Новембра 1942. године у Бихаћу је формирано Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), а на његовом Другом заседању у Јајцу, 29. и 30. новембра 1943. донесене су политички најважније одлике којима је: забрањен повратак краља Петра II Карађорђевића у Југославију, основан Национални комитет народног ослобођења (НКОЈ), зацртана будућност Југославије као државе састављене од федералних република, а Тито проглашен за маршала и избран за председника НКОЈ-а.

Тито са сарадницима у Дрвару маја 1944.

Вештом политиком, Тито је увукао део представника грађанских странака у свој покрет, придобио поверење Британаца и Американаца (као и поштовање Совјетског Савеза) који су ускратили помоћ четницима и сломили отпор избегличке владе у Лондону, присиливши је на невољну сарадњу (заправо потчињавање) Титовом покрету.

Тито са Винстоном Черчилом у Напуљу

После неуспелог немачког десанта на Дрвар, 25. маја 1944. године, Тито је отишао на острво Вис. У августу 1944. године сусрео се у Напуљу са председником британске владе Винстоном Черчилом где му је потврђено да ће на подручје Југославије уместо савезничких трупа ући Црвена армија. У септембру је био у Москви где се сусрео са Јосифом Стаљином. Предвече 23. октобра 1944. је стигао у ослобођени Београд, одакле је наставио да руководи завршним операцијама за ослобођење Југославије.

Јосип Броз Тито је био једини Врховни командант у Другом светском рату који је лично предводио своје борце, а током битке на Сутјесци 9. јуна 1943. године био је рањен. Председништво АВНОЈ-а је, на предлог АСНО Србије, 18. новембра 1944. године одлоковало је Тита Оредном народног хероја.

Тито - државник[уреди]

Јосип Броз Тито је из рата изашао као признати државник, вођа у антифашистичком рату, заслужан за враћање Хрватској Истре, Ријеке и острва, као и проширење Словеније. По завршетку рата заузимао је кључне државне и политичке положаје: председник привремене владе Демократске федеративне Југославије, врховни командант Југословенске армије и министар одбране и генерални секретар КПЈ.

Владао је Југославијом 35 година балансирајући међу светским политичким половима које је чешће потискивао, а каткад им допуштао већи размах, нарочито у раздобљима веће либерализације режима: комунистички централизам и прокламована национална равноправност, независност Југославије и уклопљеност у хладноратовски поредак, једнопартијски тоталитаризам и попуштање стеге због све веће економске зависности Југославије од запада, те поступну либерализацију због растуће популације гастарбајтера или радника на привременом раду у земљама западне Европе.

У почетним годинама његова владавина се одликовала доктринарном ригидношћу, радикализмом и елиминацијом остатака грађанског друштва које је сматрао препреком за остварење тоталног самовлашћа[тражи се извор од 09. 2009.]. У том склопу треба гледати на сукоб с католичком црквом, процес надбискупу Алојзију Степинцу, маргинализацију грађанских политичара попут Ивана Шубашића или Милана Грола, те суђење и ликвидацију војно-политичког противника, Драгољуба Драже Михаиловића.

Резолуција Информбироа[уреди]

Својим самосвесним наступом и личним политичким пројектима, као што су: помоћ грчким комунистичким партизанима, иницијатива за стварање балканске федерације Југославије и Бугарске (уз значајан приступ Албаније и Грчке), као и инсистирањем на државној самосталности Југославије, Тито је изазвао неповерење Јосифа Стаљина.

Јуна 1948. године долази до објаве Резолуције Информбироа (наследника у рату распуштене Коминтерне) у којој је, речником познатим из доба московских процеса и масовних чистки у 30-им годинама, Тито и његово најуже руководство проглашено за банду демонских уротника, шпијуна и идеолошких јеретика.

У тим је тренуцима Тито је показао завидну храброст (није у моменту раскида могао рачунати на помоћ запада и САД) и одлучност, не дозвољавајујући да буде уплетен у идеолошке спорове и инсистирајући на државној самосталности као начелу односа међу сувереним земљама.

Али то је све било праћено масовним прогонима информбирооваца, као и политичким обрачунима који су смерали да потисну самосталност република. Сматра се да је преко 40.000 стаљиниста (или оних који су оптужени за стаљинизам) подвргнуто репресалијама у раздобљу од 1948. до раних 50-их година.

Радничко самоуправљање[уреди]

На плану унутрашње политике Тито је 1950. године иницирао увођење радничког самоуправљања као покушаја спречавања даље бирократизације једнопартијског система, а касније, у 60-им, низ привредних и политичких реформи које су ишле на редуковање насиља државног апарата над сељацима и интелигенцијом, јачање права република наспрам државног централизма и увођење елементарне тржишне привреде.

Смена Ранковића и Устав из 1974.[уреди]

Титов говор Ми смо море крви пролили за братство и јединство наших народа. Е нећемо ником дозволити да нам дира или да рује изнутра, да се руши то братство и јединство.

Даља демократизација југословенског друштва од средине 60-их година праћена је сменом неких од водећих комуниста старе, централистичко-совјетске гарде (нпр. Александра Ранковића) на Брионском пленуму ЦК СКЈ, јуна 1966. године.

Након совјетске окупације Чехословачке 1968. године убрзало се остваривање концепције општенародне одбране која је ојачавала одбрамбене функције република. Након пада Ранковића, Тито је подржао Кардељев концепт уређења земље, који је предвиђао давање већих надлежности републикама и покрајинама науштрб савезних органа власти, сматрајући да је он у суштини добар. Тако је 1970. године почела темељна реформа федерације ради преношења њених овлашћена на републике, што се остварило најпре уставним амандманима 1971, а затим је крунисано усвајањем Устава из 1974. године.

На врхунцу сукоба заговорника и противника демократских реформи из 1971. године, на темељу процене да су реформе угрозиле идеолошки и политички монопол Партије, као и под притиском из иностранства (совјетске демонстрације војне силе на границама према Мађарској и Бугарској), стао је на страну партијских конзервативаца и подупро сламање национално-реформског покрета у СР Хрватској (Хрватско прољеће). Након обрачуна с хрватским руководством, уследила је смена либералних политичара у Србији, Словенији и Македонији.

Скупштина СФРЈ га је 16. маја 1974. изабрала за доживотног председника Републике, а на Десетом конгресу СКЈ, од 27. до 30. маја, и доживотног председника Савеза комуниста Југославије.

Доношења Устава из 1974. и иницијативом за увођење колективних руководстава с ограничењем мандата челних дужносника на 1 годину, покушао је да успостави равнотежу међу републикама и спречити борбу за власт након своје смрти.[8]

Спољна политика[уреди]

Тито и амерички председник Џими Картер, 1978. године

У јануару 1953. године Тито је изабран за председника Републике. У том раздобљу Југославија је почела да добија и војну и економску помоћ запада, као препреку даљем ширењу совјетског утицаја. Године 1955, након Стаљинове смрти и млаке совјетске либерализације под Хрушчовим, нормализовали су се односи са СССР-ом.

Најзначајнији преокрет у спољној политици догодио се 1956. године у спољној политици: захваљујући путовањима и везама с вођама новоослобођених земаља попут Индије и Египта, Тито је постао један од оснивача и најутицајнији државник Покрета несврстаности – скупом изванблоковских земаља које су политиком активне мирољубиве коегзистенције деловале (бар делимично) као чинилац смањења тензија између земаља НАТО-а и Варшавског пакта. Прва је конференција шефова држава и влада несврстаних земаља одржана је 1961. гофине у Београду, а Тито је учествовао као најважнији политичар који обликује глобалну политику покрета несврстаности (који је укључивао велики број држава Азије, Африке и Јужне Америке на свим каснијим конференцијама. Политиком мира и међународне сарадње стекао је светски углед и сврстао се међу кључне личности светске политике.

Предводио је југословенску државну делегацију на Конференцији о европској безбедности и сарадњи у Хелсинкију 1975, и учествовао је на Деветој конференцији несврстаних у Хавани 1979. године, на којој му је посебном повељом одато признање као главном протагонисти Покрета несврстаних.

Смрт Јосипа Броза Тита[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Смрт Јосипа Броза Тита и Кућа цвећа

Јосип Броз Тито, доживотни председник СФР Југославије и Савеза комуниста Југославије, умро је 4. маја 1980. године у Љубљани.

Следећег дана, 5. маја, Плавим возом је из Љубљане у Београд стигао ковчег са његовим посмртним остацима. Смештен је у аулу Скупштине Југославије, где су државни функционери и грађани у мимоходу одавали почаст југословенском шефу државе. Дана 7. маја, преко 200 страних делегација поклонило се ковчегу Јосипу Броза у савезном парламенту.

Сахрањен је 8. маја, по сопственој жељи у Кући цвећа на Дедињу уз присуство 209 делегација из 127 земаља, и 700.000 људи.

Преци[уреди]

Одликовања[уреди]

Фото галерија[уреди]

Занимљивости[уреди]

  • Мирослав Младеновић је уз Тита провео 35 година, од 1945. до 1980. године као обезбеђење у Гардијској бригади и као фотограф. О том периоду је написао више књига.[9]
  • Иво Етеровић је био фотограф Јосипа Броза Тита и његове супруге Јованке, објавио је о томе фотомоногафију „Њихови дани“ (1977).
  • Перо Симић, новинар и публициста, објавио је више књига о Јосипу Брозу Титу.
  • Милован Мића Стојановић, био је Титов кувар од 1956. до 1980. и написао књигу „Како сам скувао историју“[10]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Иако је Тито рођен 7. маја након што је постао председник Југославије, он је прослављао рођендан 25. маја поводом неуспелог покушаја нациста да на њега изврше атентат 1944. године. Немци су пронашли Титове фалсификоване исправе у којима је назначено да је 25. мај био Титов рођендан и напали на тај дан.[1]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :