Шишко Менчетић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Шишко Менчетић

Пошаљи фотографију

Датум рођења: 1457.
Датум смрти: 25. јун 1527.

Шишко Менчетић (14571527) је био песник и дубровачки племић.

Живот[уреди]

Шишко Менчетић је рођен 1458. године у старој дубровачкој племићкој породици. Младост је провео изузетно разуздано, оженио се као четрдесетогодишњак. Обављао је разне дужности у дубровачкој влади. Умро је, заједно с два своја сина, 25. јуна 1527. у великој епидемији куге.

Поезија[уреди]

Менчетићев песнички зборник изузетно је обиман, броји 512 песама. Убедљиво највећи њихов део представља петраркистичка љубавна лирика, неколико је сатиричних, морално-рефлексивних, а ту је и мали циклус религиозних песама.

Тематско-мотивски и стилски елементи тих песама, посебно оних љубавних, показују да је Менчетић одлично познавао италијанско стваралаштво свог и нешто старијег времена. Врло близак песницима хибридног петраркизма напуљске школе, највећи део његовог љубавног канцонијера чине песме које сврставамо у другу фазу ове врсте песништва, опис драгине лепоте. Њихов број, врло мале разлике у погледу мотивске грађе, а знатно веће на стилском плану, стварају утисак да је Менчетић — свесно или не — варирао теме желећи да испроба (или покаже) стилске и поетске могућности једног новог поетског језика. У тако великом броју песама, наравно, и то нарочито у песмама чији је централни мотив патња неуслишеног љубавника, долази до многих понављања, износе се различити тада већ утврђени клишеи, па неретко ова поезија делује као недоживљена. Ипак, међу њима има и успелијих песама, као што је Не могу живјети без тебе, заснована на досетци да му је госпођа толико драга да је постала део лирског субјекта; у низу игри речима заснованим на њој, и данас врло модерно звучи реторско питање у стиху 5 „тер тебе желећи сам себе тој жељу“. Изузетно је вешто компонована песма од једног дистиха Боже, шта оста теби, у којој изузетном стилском и ритмичком композицијом чини крупан комплимент драгој заснован на платонистичком поимању феномена лепоте. Строгу и значењем богату композицију налазимо и у песми Како разблудно ходи.

У делу канцонијера у којем се опева срећа услишеног љубавника Менчетић у највећој мери одступа од Петраркиног тематског круга и доживљаја љубави уопште: ове песме, као нпр. Љувено уживање, често имају наративну структуру и приповедају о тренуцима љубавне среће, често врло отворено описујући сензуалне моменте љубавне среће (уз ограде као што је у овој песми: А наприд остало казат ми ни смилос). У њима често доминира екстатични доживљај љубавне среће, али изражен готово увек приповедним тоном, као опис сопственог стања у том тренутку, у прошлом времену. У тим песмама често зрачи његова понесеност „стварном радошћу ренесансног човека опчињеног љубављу и лепотом.“ У овој песми, као и у многим другим, појављују се неки карактеристични елементи трубадурске (провансалске) љубавне поезије, као што је мотив албе (долазак зоре која раздваја љубавнике), или пак мотив слављења госпође у својој поезији (као и у песми Пјесник сам).

Однос према Петрарки, нарочито у овом циклусу, врло се јасно огледа у песми Блажена ти и сва твоја лјепота: на први поглед, ова песма делује као тачан и потпун препев чувеног Петраркиног сонета LXI јер их повезује најпре композициони принцип развијања песме (благосиљање на почетку сваке композиционе јединице: строфе / дистиха), затим парафраза многих Петраркиних стихова. Како је Менчетић своју песму испевао у дванаестерачким дистисима, отуда први и други стих дистиха, односно парни и непарни стихови песме, другачије су структурирани: по правилу, Менчетић у непарним стиховима прилично верно преноси Петраркине мотиве и изразе, док у парним стиховима нешто слободније варира Петраркине расуте риме, мењајући основно значење и атмосферу песме наглашавањем све сензуалнијих тонова. Тај тон нарочито добија на интензитету у последњем дистиху: Блажена лјепос тва, блажена тва младос / покли се мени сва дарова за радос. Платонистички Петраркин завршетак, у којем се Лаура појављује као нека врста музе, инспирација његових стихова и искључиви власник његових мисли, потпуно је изостала код Менчетића. Тиме је потпуно елиминисан елегични и сетни тон Петраркиног завршетка, а Менчетићева песма добила дитирампски призвук мотивисан фино израженим хедонизмом. Преузимајући основни Петраркин поступак, нашавши, затим, инспирацију у појединим његовим стиховима, Менчетић је начинио песму битно другачијег значења: у њој није више лирски субјекат у центру песме, већ еротски доживљај вољене особе, што су све битне особине напуљске школе. Међу овим песмама има и оних које су другачије обликоване, које делују проживљеније и уверљивије и које делимично излазе из мотивских оквира петраркизма, као песма Моја молитва.

Последња фаза петраркистичког канцонијера, резигнација због егзистенцијалне неиспуњености лирског субјекта земаљском љубављу и окретање Богородици, само делимично је остварена у Менчетићевом стваралаштву и практично замењена малим циклусом религиозних песама упућених Исусу Христу. Елементи резигнације уочавају се у неким његовим сатиричним песмама, нарочито оним мизогинским, Уздање у жену или Мрзим на жене и нећу да игда о којој добро говорим, у којима се жене приказују као извор сваког зла и као неверна бића. У другим сатиричним песмама, као и у понекој рефлексивној, Менчетић обрађује углавном теме општег значаја, као што су богатство и шкртост, док у једној пева о Злу од Котора: то је први песнички траг иначе традиционалног непријатељства Дубровчана и Которана.

Изузетно су јаке Менчетићеве везе са усменом традицијом: оне се огледају како у низу стилских средстава преузетих из тог богатог корпуса, тако и у низу лексема и, нарочито, изрека, које је Менчетић радо инкорпорирао у своје стихове заснивајући на њима досетке, којима је поетички тежио.

Поезија Шишка Менчетића, обимна, али не и превише разноврсна, у нашој књижевној историји често је третирана као неоригинална, монотона, превише извештачена и сл. Међутим, новија истраживања, у оквирима нешто другачијег сензибилитета који у литератури није тражио искључиво оригиналност, нарочито у односу према страним узорима, већ је умео да препозна и неке суптилније тонове и вредности, који је умео у овим стиховима да уочи фине и не увек лако уочиве везе са усменим песништвом, да развијени и понекад сложени артизам не тумачи као извештаченост, већ да га прихвати као песничку вредност, дакле, оваква истраживања нашла су много више литерарне вредности у обимном Менчетићевом опусу. Иако монотон када се чита одједном, у целини и редом, у њему се могу наћи бројне песме с немалим песничким вредностима, и то вредностима различитих врста. Осим тога, Менчетићева поезија одиграла је веома важну улогу у даљем развоју дубровачког песништва, постала један од његових темеља, утврдила, па и канонизовала низ тематско-мотивских и стилских елемената који су у потоњој поезији постали незаобилазни део поетске структуре. Већ Динко Рањина је средином 16. века у Менчетићу и Држићу препознао зачетнике дубровачког литерарног стваралаштва, а половином 18. века један дубровачки биограф забележио је вероватно опште мњење по којем је Менчетић дубровачки Петрарка.

Библиографија[уреди]

Издања[уреди]

Pjesme Šiška Menčetića Vlahovića i Gjore Držića (skupio i napisao Uvod Vatroslav Jagić), JAZU, Stari pisci hrvatski, knj. 2, Zagreb, 1870.

Pjesme Šiška Menčetića i Džore Držića i ostale pjesme Ranjinina zbornika (priredio Milan Rešetar), JAZU, Stari pisci hrvatski, knj. 2, 2. izdanje, Zagreb, 1937.

Литература[уреди]

Vatroslav Jagić, Trubaduri i najstariji hrvatski lirici, Rad JAZU, 9, 1869, стр. 202-233.

Petar Kreković, Zur Autorschaft einiger im II Bande der Stari pisci hrvatski gedruckten Gedichte, Archiv für slavische Philologie, XV, 1893, стр. 388–394.

Konstantin Jireček, Der ragusanische Dichter Šiško Menčetić, Archiv für slavische Philologie, XIX, 1897, стр. 22-89.

Konstantin Jireček,Beiträge zur ragusanischen Literaturgeschichte, Archiv für slavische Philologie, XXI, 1899, стр. 457–462.

Milorad Medini, Prvi dubrovački pjesnici i zbornik Nikole Ranjine, Rad JAZU, 153, 1903, стр. 98-114.

Petar Kreković, Najstarija hrvatska lirika, Nastavni vjesnik, XVI, 1908, стр. 241-259, 329-339, 401-411, 481-489.

Josip Torbarina, Italian influence on the poets of the Ragusan Republic, London, 1931.

Milan Rešetar, Autorstvo pjesama Ranjinina zbornika, Rad JAZU, 247, 1933, стр. 92-147.

Milan Rešetar, Jezik pjesama Ranjinina zbornika, Rad JAZU, 255, 1936, стр. 77-220.

Milan Rešetar, Rječnik i dikcija pjesama Ranjinina zbornika, Rad JAZU, 260, стр. 1938, стр. 1-56.

Владан Недић, Зборник Никше Рањине и усмено песништво, Анали Филолошког факултета, 7, 1967, стр. 31-41. И у: Владан Недић, О усменом песништву (приредио Мирослав Пантић), СКЗ, Коло LXIX, књ. 462, Београд, 1976, стр. 62-78.

Katalin Kovačević, Frava - Frouwe? Razmišljanja o Menčetićevim pjesmama br. 248 i br. 331. У: Petrarca i petrarkizam u slavenskim zemljama, Zagreb - Dubrovnik, 1978, стр. 251-255.

Мирослав Пантић, Једна песма „на народну“ Шишка Менчетића из XV века. У: Зборник у част Војислава Ђурића, Београд, 1992, стр. 87-97.

E. D. Goy, Love and Death in the Poetry of Sisko Mencetic and Dzore Drzic, Beograd, 2001.

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :