Ватрослав Јагић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ватрослав Јагић

Ватрослав Јагић 1877. године
Ватрослав Јагић 1877. године

Општи подаци
Датум рођења 6. јул 1838.
Место рођења Вараждин (Аустријско царство)
Датум смрти 5. август 1923.
Место смрти Беч (Аустрија)
Рад

Ватрослав Јагић (Вараждин, 6. јул 1838Беч, 5. август 1923) је био хрватски филолог и слависта.

Биографија[уреди]

Школу и гимназију похађао у Вараждину, гимназију завршио у Загребу. У Бечу је као стипендист студирао класичну филологију, а код Франца Миклошича слушао славистику којој се потпуно приклонио. Завршивши студије вратио се у Загреб гдје је целу деценију (1860 — 1870) професор у гимназији. Године 1869. изабран је за правог члана ЈАЗУ и дописног Петроградске академије. Следеће године отпуштен из државне службе.

На препоруку Измаила Ивановича Срезњевског и Валтазара Богишића изабран је за варедног професора упоредне интеревропске филологије у Одеси (март 1871.) „Командировку“ (једногодишње припреме за усавршавање у санскриту и руском језику) провео је у Берлину и Петрограду. Од 1874. до 1880. био је први професор славистике на Хумболтовом универзитету у Берлину. Након тога је професор славистике на универзитету у Петрограду. Године 1886. као наследник Ф. Миклошича постао је професор славистике на бечком универзитету на којем је деловао до пензије (1908). Умро је у Бечу, а сахрањен је у Вараждину (12. августа 1923).

Стручне радове из књижевности и језика Јагић је почео објављивати у извјештајима загребачке гимназије. Године 1863. с Фрањом Рачким и Јосипом Торбаром покренуо је Књижевник, часопис за језик и повиест хрватску и природне знаности у којему је објавио неколико запажених радова (Наш правопис, Примједбе нашој синтакси, Из прошлости хрватскога језика). Марљиво је сарађивао у Раду ЈАЗУ у којему је, уз остало објавио расправе Грађа за глаголску палеографију, Помлађена вокализација у хрватскоме језику, Грађа за словинску народну поезију. Један је од првих приредитеља дјела за низ Стари писци хрватски.

Године 1871. докторирао је у Лајпцигу на основи дисертације Das Leben der Wurzel de in den slavischen Sprachen (Коријен de у славенским језицима). По доласку у Берлин почео је издавати часопис Archiv fur slavische Philologie који је уређивао пуних 45 година. Тим часописом је побудио занимање за Словене и силно допринео афирмацији славистике као научне и универзитетске дисциплине.

Након преласка у Беч бавио се мишљу о издавању Енциклопедије словенске филологије. Из те је замисли потекла његова књига Историја славјанској филологии Петроград, 1910, којом је обухваћен развој словенске филологије од почетака до краја 19. века. Посебно интензивно бавио се старословенским језиком за који је доказао да је обликован на темељу једнога јужнословенска нарјечја чиме је побио такозвану панонску теорију. Поткрај живота проучавао је живот и дјело Јурја Крижанића. Последња штампана књига за Јагићева живота Била је монографија „Живот и рад Јурја Крижанића“. (О тристотој годишњици његовог рођења Загреб 1917).

Један је од највећих филолога у историји славистике и један од најрадинијих. „Написао је толико да би од тога, када би се све прештампало, настала библиотека од 100 књига, свака по двјесто страница“ (др Јосип Хам, академик ЈАЗУ, свеучилишни професор Филозофаког факултету у Забребу).

Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Ватрослав Јагић