Константин Јиречек

Из Википедије, слободне енциклопедије
Константин Јиречек

Константин Јиречек, чешки историчар
Константин Јиречек, чешки историчар

Општи подаци
Датум рођења 24. јул 1854.
Место рођења Беч (Аустријско царство)
Датум смрти 10. јануар 1918.
Место смрти Беч (Аустроугарска)
Рад

Константин Јозеф Јиречек (чеш. Konstantin Josef Jireček; Беч, 24. јул 1854Беч, 10. јануар 1918) је био чешки историчар. Свој рад посветио је изучавању прошлости балканских народа, нарочито Срба.

Порекло и образовање[уреди]

Мајка му је била ћерка Павла Јосифа Шафарика, отац Јосиф историчар књижевности, а стриц Херменегилд историчар права, па је значајно знање стицао већ у породици. Основну школу и гимназију завршио је приватно.

Јиречек се још у раној младости определио и спремао за будући позив. Није случајно веома рано показао интересовање за мало познату прошлост балканских народа и држава. У том правцу усмеравала га је породична традиција, а у науку га је увео Ђуро Даничић, чувени српски филолог. Као ђак старијих разреда гимназије огласио се приказима из књижевности јужнословенских народа а 1870. објавио је Библиографију модерне бугарске литературе (18061870).

На Универзитету у Прагу студирао је историју, географију и филологију (18721875). Као студент издао је Типик светог Саве за манастир Студеницу (1874). Са изненађењем и похвалама примљена му је дисертација Dejini naroda bulhareskeho, Geschichte der Bulgaren (1876). Тада је имао само 22 године. Друго издање овог дела на руском језику исправио је и допунио сам аутор. Обимном хабилитационом студијом Војна цеста од Београда за Цариград и Балкански кланци стекао је звање доцента за географију и историју југоисточне Европе Универзитета у Прагу.

У Дубровачком архиву[уреди]

У складу за захтевима предмета који је изучавао, Јиречек је наставио историјско-географска истраживања, али у његовом раду настаје прекретница када је почео да изучава изворну грађу у архивима приморских градова, нарочито Дубровника. Први је скренуо пажњу на богаство Дубровачког архива. Поред проучавања Одлука већа, писама и упустава он је систематски исписивао грађу серија насталих из пословних односа. Дело Трговачки путеви и рудници Србије и Босне у средњем веку први је значајни плод рада у Дубровачком архиву. Грађа овог архива послужила му је за исцрпну расправу Српски цар Урош, краљ Вукашин и Дубровчани, којом је непосредно допринео победи критичког правца у српској историографији.

Рад у Бугарској[уреди]

Рад на универзитету у Прагу прекинуо је одласком у Бугарску, где је постављен за генералног секретара Министарства просвете (18791881), затим министра просвете (18811882) и председника Просветног савета до 1884. Тада настаје кратак застој у његовим архивским истраживањима, али је Јиречек за време годишњих одмора путујући по Кнежевини Бугарској и Источној Румелији проучавао старине и сабирао грађу. Из овог доба је његов Дневник, који данас има изворну вредност. Изворну вредност имају и његови путописи Cesty po Bulharsku и Србија, земља и народ.

Професор у Прагу и Бечу[уреди]

Универзитетску каријеру наставио је у Прагу као професор за општу историју с особитим обзиром на историју Словена и историју Балкана. На позив Ватрослава Јагића прелази у Беч, где прихвата катедру за словенску филологију и науку о старинама. Код њега су се школовали познати историчари Јован Радонић, Станоје Станојевић и Владимир Ћоровић.

Даљи научни рад[уреди]

Јиречеку је, међутим, више одговарао истраживачки, архивски рад. У Дубровачком архиву систематски је сакупљао грађу за околне земље, али се одужио и овом граду. Писао је о дубровачкој књижевности, дубровачкој канцеларији, границама, а крцата је подацима и његова академска беседа Важност Дубровника у трговачкој историји средњег века (1899). Истраживањем у архивама приморских градова приредио је и збирку докумената под називом Споменици српски (1890), којом је допунио издања Франца Миклошича и Меде Пуцића. Појава другог издања Душановог законика које је приредио Стојан Новаковић подстакла је Јиречека да напише студију Das Gesetzbuch des serbischen Caren Stefan Dušan (1900). Из овог свакако најплоднијег периода његовог стваралаштва издвајају се дела о даљој прошлости Балкана: Хришћански елемент у топографској номенклатури балканских земаља и Романи у градовима Далмације током средњег века. У време стварања албанске државе објавио је неколико радова о градовима Драчу, Скадру и Валони, а у прегледу Албанија у прошлости (1914) обрадио је период турске власти на тој територији. Заједно са Миланом Шуфлајем и Лајошем Талоцијем приредио је издање Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I-II (1913).

Дугогодишњи рад и разноврсне студије омогућиле су Јиречеку да синтетички обради даљу прошлост Срба. Прихватајући 1901. позив да за колекцију Allgemeine Staatengeschichte напише Историју Срба, Јиречек је био у могућности да заокружи свој вишедеценијски рад. Прва књига која описује период до Маричке битке појавила се тек 1911. Другу књигу — период до 1537. — није успео да доврши. Упоредо на делу Историја Срба радио је на делу Држава и друштво у средњовековној Србији. Због болести и преране смрти ни овај подухват није успео да приведе крају. На основу његових рукописа и архивских исписа, оба дела завршили су Ватрослав Јагић и Јован Радонић. Историју Срба превео је Јован Радонић и ова књига је имала велики број издања. Друго издање (1952) Јован Радонић је допунио новијом библиографијом. И у каснија издања уношене се извесне преправке и поправке.

Историја Срба[уреди]

Овим делом Јиречек је допринео победи критичке школе у српској историјској науци. Прихватањем понуде да напише Историју Срба за колекцију Allgemeine Staatengeschichte Јиречек је добио прилику да заокружи своје животно дело. Због скученог простора на који га је обавезао издавач, Јиречек се мимо своје жеље претежно ограничио на политичку историју. Зато је у делу Држава и друштво у средњовековној Србији писао о привреди, друштву и унутрашњем уређењу. Због нагомиланих обавеза и болести рад на овим делима се одужио. Прва књига историје Срба појавила се 1911. а прва књига Државе и друштва у средњовековној Србији у издању Бечке академије наука 1912. године. Смрт је спречила Јиречека да заврши рад на овим синтезама. Дело Историја Срба довео је до 1537. године, а дело Држава и друштво у средњовековној Србији до 1459. године, иако је хтео да обради српску прошлост све до новијих времена.

Историја Срба састоји се од шест већих целина:

  • Предсловенско доба,
  • Словени насељавају Илирик,
  • Срби у ранијем Средњем веку,
  • Србија велика сила на Балкану,
  • Полуострво под потомцима Стефана Немање,
  • Средњовековна Србија у борби против Турака (13711459),
  • Почеци Црне Горе.

У другом синтетичком делу Држава и друштво у средњовековној Србији није се држао хронолошке већ тематске поделе: Период Немањића (11711371) поделио је на тринаест глава: Државно право и државна управа, Владалац и његов двор, Становништво, Племенско и породично уређење, Основе непокретне својине, Властела, Црква, Градови и тргови, Пастири, сељаци и робови, Ратни послови и војно уређење, Право и судство, Насеља, Земљорадња и занати, Трговина и новци, Финансије српске државе, Материјална култура: грађевине, народна ношња, храна итд., Духовни и друштвени живот у доба Немањића.

Као најбољи познавалац средњовековне прошлости балканских народа, Јиречек је српску историју ставио у контекст међународних збивања. Сви балкански народи и државе добили су одговарајући простор у Историји Срба. Посебну пажњу посветио је прошлости босанске државе.

За преломне тренутке српске прошлости узео је Маричку битку (1371) и смрт Павла Бакића (1537), последњег српског титуларног деспота у јужној Угарској. Маричку битку као преломну тачку није прихватио Владимир Ћоровић, али је она опште прихваћена у савременој историографији. Маричком битком завршава се први том Историје српског народа у издању Српске књижевне задруге. Смрт Павла Бакића је хронолошка одредница формалне а не суштинске природе, чак када се узме у обзир да је након пада Будима 1541. територија српске државе остала век и по у дубокој унутрашњости европског дела Османског царства.

Јован Радонић је 1952. приредио друго издање поделивши историју Срба на две књиге: политичку историју до 1537. и културну историју до исте године. Према томе, као друга књига Историје Срба објављено је дело Држава и друштво у средњовековној Србији. Радонићеве допуне означене су угластим заградама.

Превод Јована Радонића има изворну вредност оригинала. По одобрењу Јиречека Радонић је књигу преводио у току штампања са тек отиснутих табака. Јиречек је не само прегледао српски превод, него га је и поредио реченицу по реченицу са оригиналом.

У предговору Историје Срба Јиречек истиче неколико сазнања. Од досељења Срби су били и остали знатан народ на Балканском полуострву. Њихова прошлост повезана је са Византијом и Османлијама. Као верне присталице православне цркве и њен најистуренији део на северозападу Срби су се граничили са римском црквом и патаренском сектом у Босни. Пропаст српске државе имао је за последицу и етничке промене. Сеобе на север и северозапад знатно су ослабиле српски елемент у унутрашњости полуострва, у данашњој Старој Србији.

Критике дела Историја Срба[уреди]

По мишљењу Стојана Новаковића и Николе Радојчића Јиречек није груписао градиво око кључних збивања. Аутору историје Срба недостајала је развојна нит, идеја водиља. Другачије виђење наше прошлости Новаковић је исказао у научном есеју Неколико тежа питања српске историје. То је у основи позитивна критика Историје Срба али она открива различит приступ двојице најпознатијих истраживача српске прошлости. Никола Радојчић о овом делу каже:

Викицитати „Бреме константованих чињеница притискује његово историјско разлагање, јер оне нису распоређене и класифициране основним схватањем читаве серије догађаја и целокупног развоја.“
({{{2}}})

Раде Михаљчић истиче да Јиречек надмоћно влада чињеницама, али и да се у синтези није могао ослободити појединости. Историју Срба одликује складан распоред материје у оквиру мањих хронолошких или тематских целина и богаство обавештења на малом простору. Настало из пера изразитог представника позитивног у науци, ово дело се и данас прима се великим респектом.

Литература[уреди]

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Константин Јиречек


Добар чланак Чланак Константин Јиречек је изабран у категорију добрих чланака.
Позивамо Вас да га унапредите и потом предложите као кандидата за сјајан чланак.