Neposredna demokratija

Из Википедије, слободне енциклопедије

Direktna ili neposredna demokratija je oblik vladavine, gde svi ljudi zajedno odlučuju o svim stvarima od javnog značaja. Karakterišu je velike skupštine naroda, poznate još i kao zborovi, sabori i slično.

Istorija direktne demokratije[уреди]

Smatra se da je nastala u demokratskim gradovima-državama stare Grčke, od kojih je najuticajnija bila Atina, gde su se na centralnom gradskom trgu (grč. agora) okupljali svi odrasli građani (žena, deca i robovi su bili isključeni) da bi raspravljali i odlučivali o zajedničkim stvarima. Građani su se rotirali na javnim funkcijama, a kocka je bila jemstvo nepristrasnosti. Platon kritikuje ovaj sistem i zalaže se za vlast filozofa tj. stručnjaka.

Način neposrednog demokratskog odlučivanja je bio razvijen u Srba za vreme Otomanskog carstva u vidu seoskih zborova, ali je narodna samouprava bila ograničena turskim zakonima. U vremenu posle Prvog i Drugog srpkog ustanka, a pre konačnog učvršćenja monarhističke vlasti, javljaju se brojni narodni sabori i skupštine.

Neposredno demokratsko odlučivanje počelo se razvijati za vreme Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) u vidu zbora radnika, radničkih saveta, skupa stanara, kućnih saveta, mesnih zajednica, interesnih zajednica i delegatskog sistema.

Direktna demokratija danas postoji, zakonski priznata, u mnogim manjim kantonima Švajcarske, gde čitav narod jednog mesta periodično izlazi na trg i (često nakon višednevnih rasprava), donosi sopstvene lokalne zakone.

Najčuveniji savremeni oblici direktne demokratije su se javili u Argentini, tokom narodnog ustanka početkom 21. veka, u vidu stanarskih i susedskih skupština, kao i u vidu fabričkih saveta.

Kritika predstavničke demokratije[уреди]

Pobornici direktne demokratije tvrde da se reč demokratija danas svela na "pravo ljudi da izaberu svoju vladu" (Prizma rečnik) i da se ovo shvatanje demokratije manifestuje kroz “izborne cirkuse“ koji se konstantno iznova javljaju i u kojima postaje sve teže ubediti ljude da u njima učestvuju.

Oni dalje tvrde da je parlamentarna demokratija “lutkarska predstava” koja daje sredstva i moć eliti i "profesionalnim političarima", a oduzima od naroda. Izbori, i ostali "momenti demokratskog učešća", nisu ništa drugo do deo folklora koji daje parlamentarnom kapitalizmu legitiman izgled.

“Trebalo bi stati na put smešnoj ideji, koju propagiraju šefovi, da smo mi došli na ovaj svet da bismo se međusobno takmičili. Vrata ka pravednijem svetu se otvaraju onog momenta kada se odbace nejednakost i nadmetanje (pre svega tržišno), a ravnopravnost i saradnja postanu vodeći principi u našim životima.”

Filozofija[уреди]

Direktna demokratija teži borbi za radikalnu demokratizaciju svih procesa vezanih za donošenje odluka u društvu. Kada se govori o direktnoj demokratiji, govori se o jednakosti između pojedinaca kao osnovi za organizovanje društva.

Za razliku od parlamentarne demokratije u kojoj se od ljudi traži da prihvate ili odbace ideje koje pred njih stavljaju "eksperti", u direktnoj demokratiji se pretpostavlja da su ljudi sposobni da sami odluče šta je za njih najbolje. Prema direktno-demokratskoj filozofiji, organizacione odluke kompanije treba da se donose na sastancima koji su otvoreni za sve radnike.

Principi[уреди]

Američka feministkinja Džo Frimen (Jo Freeman) napisala je 1971. pamflet "Tiranija nestrukturiranosti" u kom kritikuje neformalne strukture i hijerarhije američkog feminističkog pokreta tog vremena. U suštini, ona u pamfletu tvrdi da je direktno-demokratskim organizacijama potrebna jasna formalna struktura, jer se u suprotnom, zbog prijateljskih odnosa, javlja "skrivena" hijerarhija.

Ovaj pamflet navodi sledeće direktno-demokratske principe:

  • Poveriti određene odgovornosti određenim pojedincima, za određene zadatke, koristeći demokratske procedure. Kada svi znaju ko je odgovoran za određeni zadatak, svi znaju sa kime da se konsultuju oko potencijalnih nejasnoća.
  • U svakom trenutku, oni kojima su zadaci povereni odgovorni su pred grupom koja im je poverila taj zadatak.
  • Raspodeliti zadatke na što je moguće više ljudi. Ovim se sprečava monopolizacija moći, i od ljudi koji su na autoritarnim pozicijama se traži da se konsultuju sa ostalima u toku procesa.
  • Rotirati zadatke među pojedincima. Zadaci koji se zadržavaju predugo na jednoj osobi počinju da budu viđeni kao 'vlasništvo' te osobe i teško ih je se odreći ili ih vratiti natrag pod kontrolu grupe.
  • Zadatke dodeljivati na osnovu racionalnog kriterijuma. Sposobnost, interesovanja i odgovornost treba da budu osnovni kriterijumi prilikom izbora. Osobama treba dati priliku da steknu neke nove veštine, ali ovo se najbolje vrši putem dobre razmene veština, a ne metodom "potoni ili nauči da plivaš", koji čak može imati demoralizacioni efekat.
  • Širiti informacije svima, što češće, jer informacija je moć. Što više neka osoba zna o tome kako nešto funkcioniše i šta se dešava, to će biti politički efektivnija.
  • Osigurati jednaka prava pristupa sredstvima. Pristup računaru ili određenoj alatki može biti odlučujući za nečije mogućnosti unutar grupe.

Kada se ovi principi primene, velika je šansa da, bez obzira na to koji se vid organizacione strukture na kraju izabere, cela grupa ima moć a ne samo par pojedinaca ili neka neformalna elita.

Problemi[уреди]

Unutar direktno-demokratskih grupa, ne postoje šefovi koji dele naređenja. Najčešće ne postoji ni sistem kažnjavanja, kao što je otkaz, koji bi garantovao detaljno izvršavanje zadatka. Stoga, saradnja zavisi najviše od inicijative samih članova grupe. Ne pridržavanje onoga što je već dogovoreno i ne preuzimanje odgovornosti predstavlja sabotažu za samu kooperaciju unutar grupe, i umanjuje šanse za postizanje željenog cilja.

Ponekad se čini da unutar direktno-demokratskih grupa radikalnih ideja postoji više nego bilo gde drugde. Ovo ima smisla, pošto je veća mogućnost da osoba bude “svoja” u direktno-demokratskom okruženju, nego što bi to bila u 'velikom, pokvarenom svetu'. Zbog ovog, i drugih razloga, sukobi između različitih ličnosti se neminovno dešavaju. Rešenje nije u tome da se ovi konflikti poriču, uguše ili zabrane, već da se usmere u pravcu u kome bi doprineli jačanju grupe i, na kraju, pomogli da se dostigne cilj kome se teži (dobar primer ovoga je uređivanje Vikipedije).

Spoljašnje veze[уреди]