Ђорђо де Кирико

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Ђорђо де Кирико
Гиоргио де Цхирицо (портраит).јпг
Ђорђо де Кирико, фотографија Карла ван Вехтена 1938.
Датум рођења(1888-07-10)10. јул 1888.(132 год.)
Место рођењаВолос
Грчка
Датум смрти20. новембар 1978.
Место смртиРим
Италија
Утицао наМилена Павловић Барили

Ђорђо де Кирико (итал. Giorgio de Chirico; рођен 10. јула 1888, умро 20. новембра 1978) је био италијански сликар.

Кирико је рођен у Волосу. Након завршетка студија у Атини и Фиренци сели се у Немачку у 1906, где је уписао академију лепих уметности у Минхену, тамо је читао дела Ничеа и Артура Шопенхауера, и проучавао рад Арнолда Броклина и Макса Клингера. После 1910. сели се у Италију.

Након што се пуно селио по Европи, и после избијања Првог светског рата враћа се у Италију где се придружује италијанској војсци. Међутим, у војсци је проглашен недовољно способним за војне дужности, због тога га премештају у болницу у Фери. Године 1915. де Кирико је упознао футуристу Карла Кара. Наставио је да слика и 1918. премештен је у Рим, а такође 1918. су његова дела излагана у Европи.

Оснивач је метафизичке школе у сликарству. Најбољи део свог сликарског опуса створио је између 1909. и 1919, у својој метафизичкој фази, с мотивима мирних медитеранских градова пуних светла. Следећих је година дефинисао каноне метафизичког сликарства, а његова су разматрања објављена у часопису „Pittura metafisica“ („Метафизичко сликарство“). Радове настале између 1915. и 1925. карактеришу теме и мотиви огољене архитектуре у нереалистичној перспективи, уроњене у тајанствену атмосферу, без људских ликова. У приказима ентеријера из истог раздобља затичу се предмети измештени из свог природног или очекиваног контекста, чиме се постиже ефекат надреалног. Јављају се и узнемирујући класични мотиви (Хектор и Андромаха, (Ettore e Andromaca), 1917). На мотив кројачке лутке, симбол савременог човека, надахнуо га је „човек без лица“, лик из драме његовог брата, књижевника и сликара Алберта Савинија. Оженио се 1924. првом женом, руском балерином Раисом Гуревич, након чега су се заједно преселили у Париз. 1928. одржао је своју прву изложбу у Њујорку, а убрзо после тога и у Лондону.

Године 1930. упознаје и своју другу зену Изабелу Паскер Фар са којом ће остати до краја живота и најзад се поново доселити у Италију, тачније Рим где ће се и скрасити 1944.

Добио је награду од писца Гијома Аполинера, који је помогао да његове радове упознају и каснији надреалисти. Тангуј је написао како је једног дана 1922. видео једну од де Кирикових слика у излогу неке продавнице слика, и од тог момента је одлуцио да постане сликар, иако никада у животу није држао четкицу! Други уметнци су потврдили утицај де Кирика укључујући уметнике као што су Макс Ернст, Салвадор Дали и Рене Магрит. Де Кирико је снажно утицао на покрет надреалиста. Микеланђело Антонини, италијански филмски режисер је такође тврдио да је подстакнут де Кириком. Фумито Уеда је критички тврдио да је и игра „Ico“ као и његов наставак „Shadow of the Colossus“ за Playstation 2 настала под утицајем де Кирика. Значајан утицај имао је на српску сликарку Милену Павловић Барили[1].

Касније де Кирико је наставио свој метафизички начин сликања,а и почео да слика много реалистичније,са све висе успеха,откривајући и усавршавајући давно заборављене технике сликања.

Де Кирико је такође објавио роман 1925. под називом "Хебдомерос" , и аутобиографски роман "Меморие делла миа вита"[2].

Литература[уреди | уреди извор]

  • Гиоргио де Цхирицо (2000). Монсиеур Дудрон. Аутобиограпхисцхер Роман. Берн: Гацхнанг & Спрингер. ИСБН 978-3-906127-59-0. 
  • Гиоргио де Цхирицо. Каталог #5 дер Кестнер-Геселлсцхафт зур Аусстеллунг 10. Јули-30. Аугуст 1970.
  • Гиоргио де Цхирицо: "Меморие делла миа вита" ЈП Слузбени гласник. 2009. ISBN 978-86-519-0058-0.

Додатна литература[уреди | уреди извор]

  • Андреас Дорсцхел: 'Метапхyсисцх мален: Пхилосопхие унд Билд беи Гиоргио де Цхирицо', ин: Кунст унд Wиссен ин дер Модерне. Бöхлау, Wиен - Кöлн - Wеимар, 2009, С. 123-132.
  • Wернер Хелwиг: Де Цхирицо: Метапхyсисцхе Периоде. Мохн, Гüтерслох 1962.
  • Герд Роос: Гирогио де Цхирицо унд сеине Малерфреунде Фритз Гартз – Георгиос Бусианис – Димитрос Пикинос ин Мüнцхен 1906–1909. Ин: Сцхмиед, Wиеланд, Росс, Герд: Гиоргио де Цхирицо Мüнцхен 1906–1909. Академие дер Кüнсте, Мüнцхен 1994, С. 55–182.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Милена Павловић Барили (1909 - 1945)”. www.арте.рс. Приступљено 5. 2. 2020. 
  2. ^ Кирико, Ђорђо де (2009). Сећања из мог живота. Београд: Службени гласник. ИСБН 978-86-519-0058-0. Приступљено 5. 2. 2020. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]