Бухарски канат

С Википедије, слободне енциклопедије

Бухарски канат
خانات بخارا
Застава
Застава

Бухарско ханство око 1600. године
Географија
Главни град Бухара
Друштво
Службени језик персијски,[1][2] узбечки
Религија ислам
Политика
Облик државе монархија
Историја
 — Оснивање 1506.
 — Укидање 1785.
Земље претходнице и наследнице
Бухарског ханата
Претходнице: Наследнице:
Узбечки канат Бухарски емират
Тимуриди Дуранско царство
Кокандски канат

Бухарски канат[а] (перс. خانات بخارا; узб. Buxoro Xonligi) била је узбечка[3] држава од друге половине 16. до краја 18. века у средњој Азији (Туркестану). Канат се простирао на територијама данашњег Узбекистана, Таџикистана, Туркменистана, Казахстана, Киргистана, Авганистана, Ирана и Кине.[4] Држава је највећи утицај имала за време претпоследњег владара династије Шејбанида, Абдулах-кана II (1577—1598).

У 17. и 18. веку, канатом је владала Џанидска династија (Астраханиди или Токај Тимуриди). Они су били последњи џингисидски потомци који су владали Бухаром. Године 1740, канат је освојио је Надер Шах, ирански шах. Након његове смрти 1747. године, канат су контролисали неџингисидски потомци узбекистанског емира Худајара Бија, преко премијерског положаја аталика. Године 1785, његов потомак, Шах Мурад, формализовао је династичку власт породице (династија Мангит), а канат је постао Емират Бухара.[5] Мангити нису били џингисиди и узели су исламску титулу емира уместо кана, јер њихов легитимитет није био заснован на пореклу од Џингис-кана.

Абул-Кајридска династија[уреди | уреди извор]

Успон Мухамеда Шибанија[уреди | уреди извор]

Битка код Мерва, вођена између шаха Исмаила I и Мухамеда Шибанија 1510.
Меморијални комплекс Чор Бакр, Бухара

Прва династија која је управљала канатом била је династија Абул-Кајрид, која је владала од 1500. до 1598. Они су били огранак Шибанида и тврдили су да потичу од Џингис-кана преко његовог сина Џочија.[6] Предак владајућих Абул-Кајрида, Абул Кајр Кан, основао је царство које се до његове смрти 1469. године протезало од Сибира до реке Сир Дарје. Он је контролисао градове Сигнак, Сузак, Аркук, Узгенд и Јаси дуж Сир Дарје.[7] Међутим, узбекистанска племена су остала номадска, водећи живот у степи, и Абул Кајр Кан није имао интереса да освоји земље Трансоксијане или Хорасанa.[6] Након његове смрти, његово царство се распало на мање делове предвођене султанима и племенским поглаваримама. Једну од ових јединица предводио је Мухамед Шибани, Абул Кајров унук.[7] Он је био добро образован, имао је велики војнички интелект и желео је да за себе освоји седелачке земље Маваранахра.

Током 1490-их Мухамед Шибани је прошао кроз Централну Азију и освојио Самарканд, Бухару, Ташкент и Андижан од 1500. до 1503. године.[8][7] Један од његових најжешћих непријатеља био је Захир уд-Дин Мухамед Бабур, тимуридски принц Фергане. Он је успео да накратко заузме Самарканд од Мухамеда Шибанија, а покушао је у још два наврата да га заузме.[7] Прекретница у сукобу између њих двојице била је битка код Сари Пула у пролеће 1501. године, која је резултирала Бабуровим поразом.

Године 1505, Мухамед Шибани је заузео Ургенч после 10-месечне опсаде, што је резултирало анексијом Хоразма.[7] Владар Херата, султан Хусејн Бајкара, покушао је да покрене кампању на Трансоксијану, али није успео. Када је одлучио да изађе на терен, више није био способан да води војску. Умро је 1506. године, а наследила су га његова два сина (Бади ал-Заман Мирза и Музафар Хусаин Мирза). Упркос њиховим разликама, они су се сложили да заједно воде војску против Узбека.[7] Окупили су своје снаге дуж реке Мургаб, удруживши се са Бабуром да би сломили Мухамеда Шибанија. Године 1506, Шибани је заузео Балх, а савезничке тимуридске снаге су се саме распале. Коначно 1507. године успео је да заузме Херат и осталу тимуридску земљу.[7] У то време он је протерао Тимуриде из Кундуза, Балха, Хорасана, Харезма и других региона и укључио их у своје царство.[6]

Међутим, шах Исмаил I из новооснованог Сафавидског царства, желећи да за себе освоји тимуридску земљу и разјарен Шибанијевим непоколебљивим сунизмом, напао је Хорасан и убио Мохамеда Шибанија изван града Мерва 1510. године. Иран је освојио Хорасан и Хваразм, а Самарканд је накратко потпао под Бабура 1512. године. Међутим, он није могао да утврди своје присуство тамо за дуго и убрзо су Узбеци могли да поврате своју изгубљену територију.[6] С дриге стране, Хваразм је трајно постао независан, поставши канат Хива. Њиме су владали Арабшахиди, друга грана Шибанида.[9] Хваразм је накратко освојио Убајдулах Кан (1533—1539), али убрзо након тога поново постао независан.[10]

Џанидска династија[уреди | уреди извор]

Имам Кули Кан, владар Бухаранског каната од 1611. до 1642. године.
Регистан и његове три медресе. С лева на десно: медреса Улугх Бега, медреса Тиља-Кори и медреса Шер-Дор.

Џанидска династија[11] (потомци Астраханида) владала је канатом од 1599. до 1747. Јар Мухамед и његова породица су побегли из Астрахана након што је пао под Русе. Имао је сина по имену Јани Мухамед, који је имао два сина по имену Баки Мухамад и Вали Мухамад Кан од своје жене, која је била ћерка последњег шејбанидског владара.[12]

Син Дин Мухамеда Султана - Баки Мухамед Кан 1599. године победио је Пир Мухамед Кана II, који је изгубио ауторитет. Постао је прави оснивач нове династије Џанида или Аштарканида у Бухарском канату (1599—1756). Баки Мухамед Кан је, упркос својој краткој владавини, спровео административне, пореске и војне реформе у земљи, што је допринело њеном даљем развоју. Издавао је кованице са натписом Баки Мухамад Бахадуркан и именима прва четири халифа.[13]

Списак владара[уреди | уреди извор]

Џаниди[уреди | уреди извор]

Мангити[уреди | уреди извор]

  • Мухамед Рахим (узурпатор), аталик (1753–1756), кан (1756–1758)
  • Шир Гази (1758–?)
  • Абул-Гази Кан (1758–1785)

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Такође и Бухарски ханат.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ulugbek Azizov (2015). Freeing from the 'Territorial Trap' (на језику: енглески). LIT Verlag Münster. стр. 58. ISBN 9783643906243. Приступљено 2017-07-22. „The Bukhara Khanate as a new administrative entity was founded in 1533 and was the continuation of the Shaybanid dynas- ty. The khanate occupied the territory from Kashgar (west of China) to the Aral Sea, from Turkestan to the east part of Chorasan. The official language was Persian as well as Uzbek was spoken widely.” 
  2. ^ Ira Marvin Lapidus - 2002, A history of Islamic societies, p.374
  3. ^ Peter B.Golden (2011) Central Asia in World History, p.115
  4. ^ Бухара. Военная энциклопедия. СПб.: И. Д. Сытина. 1911—1915. 
  5. ^ Soucek, Svat. A History of Inner Asia (2000), p. 180.
  6. ^ а б в г Burton, Audrey (1997-07-15). The Bukharans: A Dynastic, Diplomatic, and Commercial History, 1550-1702 (на језику: енглески). Palgrave Macmillan. стр. 2—3. ISBN 978-0-312-17387-6. 
  7. ^ а б в г д ђ е History of civilizations of Central Asia, v. 5: Development in contrast, from the sixteenth to the mid-nineteenth century. 5. UNESCO. 2003. стр. 33—36. ISBN 92-3-103876-1. 
  8. ^ Bregel, Yuri (2003-06-27). An Historical Atlas of Central Asia (на језику: енглески). Brill. стр. 50. ISBN 978-90-474-0121-6. 
  9. ^ Bregel, Yuri (20. 2. 2009). „ABU'L-KHAYRIDS”. Encyclopædia Iranica. 
  10. ^ History of civilizations of Central Asia, v. 5: Development in contrast, from the sixteenth to the mid-nineteenth century. 5. UNESCO. 2003. стр. 36—37. ISBN 92-3-103876-1. 
  11. ^ Also known as the Tuqay-Timurids.
  12. ^ McChesney, R. D. "The reforms" of Baqi Muhammad Khan in Central Asiatic Journal 24, no. 1/2 (1980): 78.
  13. ^ Davidovich Ye. A., Istoriya monetnogo dela Sredney Azii XVII—XVIII vv. Dushanbe, 1964.
  14. ^ László Karoly (14. 11. 2014). A Turkic Medical Treatise from Islamic Central Asia: A Critical Edition of a Seventeenth-Century Chagatay Work by Subḥān Qulï Khan. BRILL. стр. 5—. ISBN 978-90-04-28498-2. 
  15. ^ Orvostörténeti Közlemények: Communicationes de historia artis medicinae. Könyvtár. 2006. стр. 52. 
  16. ^ Nil Sarı; International Society of the History of Medicine (2005). Otuz Sekizinci Uluslararası Tıp Tarihi Kongresi Bildiri Kitabı, 1-6 Eylül 2002. Türk Tarih Kurumu. стр. 845. ISBN 9789751618252. 
  17. ^ Wilde, Andreas (2016). What is Beyond the River?: Power, Authority, and Social Order in Transoxania 18th-19th Centuries (на језику: енглески). Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften. ISBN 978-3-7001-7866-8. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Grenoble, Lenore (2003). Language Policy of the Soviet Union. Kluwer Academic Publishers. стр. 143. ISBN 1-4020-1298-5. 
  • Green, Nile (2019). The Persianate World: The Frontiers of a Eurasian Lingua Franca. University of California Press. 
  • DeWeese, Devin (2009). „Bukhara Khanate”. Ур.: Esposito, John L. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-530513-5. 
  • Bartold, Vasily (1964) The Shaybanids. Collected Works, vol. 2, part 2. Moscow, 1964.
  • Grousset, René (1970) The Empire of the Steppes: a history of central Asia Rutgers University Press, New Brunswick, NJ, (translated by Naomi Walford from the French edition, published by Payot in 1970), pp. 478–490 et passim, ISBN 0-8135-0627-1
  • Bosworth, C.E. (1996) The new Islamic dynasties: a chronological and genealogical manual Columbia University Press, New York. ISBN 0-231-10714-5. стр. 288–9.
  • Soucek, Svatopluk (2000) A History of Inner Asia Cambridge University Press, Cambridge. ISBN 0-521-65169-7. стр. 149–157.
  • Erkinov A. “The Poetry of the Nomads and Shaybani Rulers of Transition to a Settled Society”. In: Central Asia on Display: Proceedings of the VII. Conference of the European Society for Central Asian Studies (27–30 September 2000). G.Rasuly-Paleczek, J. Katsching (eds). Vienna, 2005. P.145-150.
  • Semenov, Yuri (1963). Siberia: Its Conquest and Development. Hollis and Carter. 
  • Qizi, Toshmurodova Sarvinoz Quvondiq; Afforovich, Ergashev Ahmad Abdug'; O'g'li, Bengmatov Alibek Qahramon (1970). „Architecture and Fine Arts in the Shaybanid Period”. International Journal on Orange Technologies. 
  • McChesney, R.D. (1987). „Economic and Social Aspects of the Public Architecture of Bukhara in the 1560's and 1570's”. Islamic Art. 2. 
  • Bloom, Jonathan; Blair, Sheila (1997). Islamic Arts. Phaidon. 
  • McChesney, R.D. (1987). „Economic and Social Aspects of the Public Architecture of Bukhara in the 1560's and 1570's”. Islamic Art (2). 
  • McChesney, R.D. (1987). „Economic and Social Aspects of the Public Architecture of Bukhara in the 1560's and 1570's”. Islamic Art. 2. 
  • Makovicky, E (2017). „On the Kond style of Islamic tiling: a study in practical Islamic geometry”. Rend. Fis. Acc. Lincei. 28. 
  • Shebl, Ebaid (2016). „Two Foundation Inscriptions for 'Abd-Allah Khan in Buildings of Bukhara”. Iran. 54 (2). 
  • Asanova, Galina; Dow, Martin (2001). „The Ṣarrāfān Baths in Bukhara”. Iran. 39. 
  • Asanova, Galina; Dow, Martin (2001). „The Ṣarrāfān Baths in Bukhara”. Iran. 39. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Бухарски канат на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бухарски_канат&oldid=27677094”