Веруша је насеље на пола старог пута између Подгорице и Колашина. Налази се на надморској висини од 1216 метара. У старим изворима за Верушу се зна да је била пашњак племена Братоножићи, о чему свједоче и стихови из пјесме Видосаве, сестре Пеја Станојева: О, Верушо губикозија душо... Од старосједилачких породица Верушу су настањивали и имали посједе на њој: Вешовићи, Зечевићи,Оровићи, Милошевићи и Лашићи — васојевићке породице, Секуловићи, Ђукићи, Чађеновићи и Дармановићи- Братоножићи, затим Маровићи, Милачићи — Кучи. Сачувани су трагови старог становништва Мацура у виду гробља и тумула распоређених на више локација. Топоним Веруша је иначе српског поријекла и истовремено је старо српско женско име. Током римског управљања овим областима долином Веруше пролазио је трговачки пут од Дубровнику преко Дукље и Широкара до Пећи чији остаци и данас постоје у народу познати као римска џада. У административној подјели припадала је римској провинцији Диоклетији. По успостављању првих српских племенских управа овај поткомовски крај долази под управу братоношких војвода и остаје под њиховом контролом све до пада последње српске средњовјековне државе. Након тога контролу над овим крајем преузимају скадарски паше. У пописима становништва из 15. вијека помиње се Хасан Маринит као спахија овог тимара. Веруша се 1650. године налази у области војводства братоношко брдског војводе архимандрита Ножицког Пеја Станојева Баљевића. У насељу се већина становништва бави пољопривредом. У летњим месецима на Веруши је много више становника, викендаша. Они долазе у своје куће ради одмора, рекреације али и експлоатације богатих природних ресурса.
У Веруши постоје двије пилане.
Веруша је позната по дјечјем одмаралишту дечјег савеза из Подгорице. Одмаралиште ради и зими и љети у неколико смјена.
Када је ноћни провод у питању, само у току сезоне рада одмаралишта организују се игранке.
У насељу Веруша живи 70 пунољетних становника, а просјечна старост становништва износи 42,1 година (46,6 код мушкараца и 37,4 код жена). У насељу има 22 домаћинства, а просјечан број чланова по домаћинству је 3,95.
Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2003. године).
^Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2003, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2005. COBISS-ID 8764176.
^Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2004. ISBN978-86-84433-00-0.
^Становништво, пол и старост, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. октобар 2004. COBISS.CG-ID 8489488.