Права жена у Бразилу
| Део серије о |
| Култури Бразила |
|---|
 |
| Друштво |
| Теме |
| Симболи |
На друштвене улоге жена у Бразилу су снажно утицале патријархалне традиције иберијске културе, која држи жене подређене мушкарцима у породичним и друштвеним односима.[1] Иберијско полуострво, које чине Шпанија, Португал и Андора, традиционално је било културна и војна граница између хришћанства и ислама, развијајући снажну традицију за војна освајања и доминацију мушкараца. Патријархалне традиције су се лако преносиле са Иберијског полуострва у Латинску Америку кроз систем енкомијенде који је подстакао економску зависност међу женама и домородачким народима у Бразилу. Као највећа римокатоличка нација на свету, религија је такође имала значајан утицај на перцепцију жена у Бразилу, иако је током прошлог века бразилска влада све више раскидала са Католичком црквом у вези са питањима везаним за репродуктивна права.
Сматра се да Бразил поседује најорганизованији и најефикаснији женски покрет у Латинској Америци, са видљивим успехом који је постигнут током прошлог века у промовисању и заштити законских и политичких права жена.[2] Упркос достигнућима у правима жена током прошлог века, жене у Бразилу се и даље суочавају са значајном неједнакошћу полова, која је најизраженија у руралним областима североисточног Бразила.[3] У 2010. години, Уједињене нације су рангирале Бразил на 73. место од 169 земаља на основу Индекса родне неједнакости, који мери недостатке жена у областима репродуктивних права, оснаживања и учешћа у радној снази.[4]
Женске покрете у Бразилу традиционално предводе и подржавају жене из више средње класе, и имају тенденцију да буду реформске, а не револуционарне природе, иако постоје јасни изузеци, посебно у погледу покрета за реформу аграрног земљишта.[5] Иако је женама у Бразилу дато право гласа 1930-их, тек 1970-их, па надаље, шири, моћнији женски покрет завладао је у Бразилу. Бразил је 1979. године, у години њеног објављивања, потписао и ратификовао ЦЕДАВ, конвенцију Уједињених нација која има за циљ елиминисање свих облика дискриминације жена. Жене у Бразилу уживају иста законска права и дужности као и мушкарци, што је јасно изражено у 5. члану бразилског Устава из 1988. године.[6]
Покрет за право гласа
[уреди | уреди извор]| Део серије о |
| Женама у друштву |
|---|
.svg) |
| Друштво |
|
| Наука |
|
| Умерност |
| Култура |
| По државама |
Жене у Бразилу су добиле право гласа 1932. године.[7] Иако је феминистички покрет постојао у Бразилу од средине деветнаестог века и жене су тражиле да право гласа буде укључено у републикански устав из 1891. године, настојање да се добије право гласа почело је озбиљно тек под вођством феминисткиње, биологиње и правнице Берте Луц.[8] Након објављивања чланка у водећим бразилским новинама Ревиста да Семана, који позива жене да својим достигнућима докажу своју достојност мушкарцима и организују се како би захтевали право гласа, појавиле су се различите женске организације.[8]
Луц је основала сопствену организацију у сарадњи са америчком сифражеткињом Кери Чапмен Кет 1922. године, Бразилском федерацијом за унапређење жена, која је постала водећа организација за право гласа у Бразилу и била је повезана са Међународним савезом за право гласа.[8] Бразилске сифражеткиње биле су писмене, професионалне жене које су чиниле само мали проценат женске популације у Бразилу, која је остала углавном неписмена. Дакле, кампања за право гласа ни у ком случају није била масовни покрет, већ је била изразито умерена по природи.[9] Конзервативни карактер покрета за право гласа изазвао је мали отпор владе, а право гласа је прогласио Жетулио Варгас 1932. године и касније потврђен у Уставу из 1934. године.[8]
Две године након што је женско право гласа проглашено у 5. Уставу Бразила, две жене су изабране у Конгрес, десет жена је изабрано за градоначелнице и посланице, а тридесет жена је постало одборнице у Бразилу.[10] Иако су државни послови били доступни женама у прошлости, жене нису имале изборне позиције све док није стечено право гласа, а број жена у влади је наставио да расте током двадесетог века.[10]
Уставна права
[уреди | уреди извор]5. Устав из 1934. године
[уреди | уреди извор]Именована од стране Привремене владе 1933. за израду прве странице новог Устава, Берта Луц је укључила различите одредбе за промовисање једнаких права између мушкараца и жена. Не само да је женама дато једнако право да обављају државне функције и да зарађују једнаку плату за једнак рад, већ су такође добиле предност у односу на мушкарце на свим државним пословима који се односе на дом, мајчинство, децу и услове рада за жене.[10] Преференцијални третман који је даван женама у погледу одређених државних позиција био је контроверзан у то време.[10]
Грађански устав из 1988. године
[уреди | уреди извор]Грађански устав је прогласио жене једнаким мушкарцима у свим правним аспектима, експлицитно наводећи у члану 5. главе II да „мушкарци и жене имају једнака права и дужности према одредбама овог Устава.“[11] Национални савет за права жена, формиран 1975. године, успешно се залагао за укључивање родно свесних закона у нови устав. На предлог Савета, документу је додата клаузула којом се најављује да се земљиште подељено аграрном реформом може доделити и насловити „у име мушкарца, жене или обоје, независно од грађанског статуса“.[10]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Metcalf, Alida C (зима 1990). „Women and Means: Women and Family Property in Colonial Brazil”. Journal of Social History. 24 (2): 277—298.
- ^ Fiedler, A. M., & Blanco, R. I. (2006). „The Challenge of Varying Perceptions of Sexual Harassment: An International Study”. Journal of Behavioral and Applied Management. 7: 274—291.
- ^ Caipora (Organization). Women in Brazil. London: Latin American Bureau, 1993. Brazil has come a long way to gain equal rights but there is still much to be done. For instance, they are many women going to universities but still aren't seen equal in the workforce and their isn't many of them seen as managers or executives. Consideration of reports submitted by states parties under article 18 of the Convention on the Elimination of All Forms of Discrimination against Women: combined initial, second, third, fourth and fifth periodic reports of states parties : Brazil. New York: United Nations, 2002
- ^ „International Human Development Indicators - UNDP”. 2011-05-13. Архивирано из оригинала 13. 05. 2011. г. Приступљено 2022-02-10.
- ^ Schmink, Marianne (јесен 1981). „Women in Brazilian Abertura Politics”. Signs. 7 (1): 115—134. doi:10.1086/493864.
- ^ Carr, Emily. „Research Guides: Guide to Law Online: Brazil: Introduction”. guides.loc.gov (на језику: енглески). Приступљено 2022-02-10.
- ^ Hahner, June Edith. "The Beginnings of the Women's Suffrage Movement in Brazil". Signs. Vol. 5, no. 1. Women in Latin America (Autumn 1979). стр. 200–204.
- ^ а б в г Hahner, June Edith (1990). Emancipating the Female Sex: The Struggle for Women's Rights in Brazil, 1850–1940. Durham: Duke University Press.
- ^ Hahner, June Edith (1980). "Women's Rights and the Suffrage Movement in Brazil, 1850–1932". Latin American Research Review. Vol. 5, no. 1. стр. 65–111.
- ^ а б в г д Garciario, Frank M. (Nov 8, 1936). "BRAZIL'S WOMEN SCORE GAINS: Their Right to Vote Is Widely Used and a Million Hold Jobs Out". New York Times. p. D9 – via ProQuest.
- ^ „BRAZIL: Constitution, 1988 with 1996 reforms”. pdba.georgetown.edu. Приступљено 2022-02-13.