Радослав Светозаревић
Радослав (лат. Radoslavus/Radosavus) је личност из Летописа попа Дукљанина и ране дубровачке историографије, о коме нема помена у примарним историјским изворима. Обликовани у позним изворима из 15. и 16. века, наративи о краљу Радославу смештају његову владавину у давна времена, односно у широки распон од 5. до 10. века, за шта не постоји упориште у историјској стварности, нити потврда у изворима првог реда. Стога се употреба имена Радослав у тим изворима сматра одразом нејасних локалних представа о старијој прошлости, које су могле настати накнадним обликовањем старијих предања о стварним историјским личностима које су носиле исто име, а то се у првом реду односи на српског краља Стефана Радослава (1227-1233) или на старијег српског кнеза Радослава Вишеславића са почетка 9. века.[1][2][3]
Казивање у Летопису попа Дукљанина[уреди | уреди извор]
Према слову Летописа попа Дукљанина, Радослав је био јужнословенски краљ и син краља Светозара. За време његове владавине побунила се Хрватска, а непосредно након сламања побуне дошло је до спора и сукоба између краља Радослава и његовог сина Часлава, који се побунио против оца, збацивши га са власти. Радослав је потом побегао у Италију, настанивши се у Риму, где се оженио римском племкињом, са којом је имао сина Петрислава. Умро је у Риму, а сахрањен је у Цркви Светог Јована Латеранског. Његов унук, по сину Петриславу, био је Павлимир Бело, коме се у истом Летопису приписује оснивање Дубровника.[4][5][6]
Казивање у дубровачким летописима[уреди | уреди извор]
Према раним дубровачким летописима, који су настали током 15. и 16. века, Радослав је био краљ у Босни око 457. године. Имао је сина Берислава који се побунио против оца, збацивши га са власти око 458. године. Радослав је потом побегао у Рим, где се оженио римском племкињом, са којом је имао три сина. Један од њих био је Стефан Бело, који је у Риму службовао као капетан. Радославов унук, по сину Стефану, био је Радослав Бело, коме рани дубровачки летописи приписују оснивање Дубровника.[7]
То казивање су током 16. века прерадили тадашњи дубровачки историчари Лудовик Цријевић Туберон (†1527) и Никола Рањина (†1582), који су податке из ранијих дубровачких летописа спојили са казивањем из Летописа попа Дуљанина, чиме је настао трећи (комбиновани) наратив о краљу Радославу.[8] Сви ти наративи сматрају се одразом нејасних локалних представа о старијој прошлости и накнадних прерада и дорада, о чему сведочи и неосновано смештање поменутих догађаја у прадавни 5. век.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Банашевић 1971, стр. 41, 50, 76, 79-85, 94-97, 107, 111, 122, 181.
- ^ Кунчер 2009.
- ^ Живковић 2009.
- ^ Mošin 1950, стр. 61-63, 69.
- ^ Мијушковић 1988.
- ^ Живковић 2004, стр. 9-32.
- ^ Nodilo 1883, стр. 3-6.
- ^ Nodilo 1883, стр. 169-170.
Извори и литература[уреди | уреди извор]
Извори[уреди | уреди извор]
- Кунчер, Драгана (2009). Gesta Regum Sclavorum. 1. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
- Мијушковић, Славко, ур. (1988) [1967]. Љетопис попа Дукљанина (2. изд.). Београд: Просвета & Српска књижевна задруга.
- Mošin, Vladimir, ур. (1950). Ljetopis popa Dukljanina. Zagreb: Matica hrvatska.
- Nodilo, Speratus, ур. (1883). Annales Ragusini anonymi item Nicolai de Ragnina. Monumenta spectantia historiam Slavorum meridionalium. 14. Zagrabia: Academia scientiarum et artium Slavorum meridionalium.
- Orbini, Mauro (1601). Il Regno de gli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni. Pesaro: Apresso Girolamo Concordia.
- Орбин, Мавро (1968). Краљевство Словена. Београд: Српска књижевна задруга.
- Шишић, Фердо, ур. (1928). Летопис Попа Дукљанина. Београд-Загреб: Српска краљевска академија.
Литература[уреди | уреди извор]
- Банашевић, Никола (1971). Летопис Попа Дукљанина и народна предања. Београд: Српска књижевна задруга.
- Живковић, Тибор (2002). Јужни Словени под византијском влашћу (600—1025). Београд: Историјски институт; Службени гласник.
- Живковић, Тибор (2004). „Легенда о Павлимиру Белу” (PDF). Историјски часопис. 50 (2003): 9—32.
- Живковић, Тибор (2009). Gesta Regum Sclavorum. 2. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.