Летопис попа Дукљанина

За другу употребу, погледајте чланак Краљевство Словена.

Летопис попа Дукљанина, односно Барски родослов или Дела словенских краљева (лат. Gesta regum Sclavorum), називи су за групу садржајно сродних историографских дела о раној средњовековној историји Јужних Словена, у коју спадају: несачувано дело непознатог аутора из Дукље, које је било у поседу дубровачког хроничара Лудовика Цријевића Туберона (†1527); словенско историографско дело које је 1500. године у неретванској Крајини пронашао Дмине Папалић, а чији је садржај познат на основу латинске прераде Марка Маулића (†1524) из 1510. године и старохрватског латиничког преписа Јеронима Калетића из 1546. године; компилирано дело које је настало крајем 16. века, а затим је објављено од стране Мавра Орбина (1601) на италијанском језику и Ивана Лучића (1666) на латинском језику.

Комплексна питања о генези поменутих текстова и међусобном односу између различитих рукописа, прерада и преписа, била су предмет бројних научних истраживања и расправа о времену настанка појединих верзија и њиховој веродостојности. Пошто најстарије дело, које је било у поседу Туберона, није сачувано, научна истраживања почивају на анализама Марулићеве прераде (1510), Калетићевог преписа (1546), Орбновог издања (1601), Лучићевог издања (1666) и две позне рукописне латинске варијанте из средине 17. века.

Иако су старији истраживачи претпостављали да је изворно дело настало већ током друге половине 12. века или нешто касније, новије анализе су показале да је генеза текста знатно сложенија. У научној историографији су тим поводом покретана разна питања која се односе на рецепцију старијих извора и предања, првенствено у дубровачкој историографији, почевши од друге половине 15. века и током 16. века, са посебним тежиштем на утврђивању природе и значаја првих помена неименованог Дукљанина и његовог дела у тадашњој историографији, почевши од Лудовика Цријевића Туберона (†1527) и рецепције разних мотива у делима потоњих аутора, почевши од Николе Рањине (†1582). Поводом комплексних питања о генези каснијег Орбиновог и Лучићевог издања и рукописних варијанти из средине 17. века, у науци је указано на позну природу тих творевина, чиме је отворен пут ка додатном преиспитивању и препознавању старијих, како познатих тако и непознатих извора, чијом је прерадом дошло до настанка позније историографске компилације, објављене у издањима Орбина и Лучића.

Назив

Пошто изворник није сачуван, првобитни наслов дела остао је непознат, тако да су у историографији током времена предлагани разни (накнадно сковани) називи, који су садржали две врсте одредница. Прва се односила на употребу дукљанских или барских одредница (Дукљански летопис, Дукљанска хроника, Барски родослов), које су указивале на претпостављено завичајно порекло аутора или место настанка самог дела. Друга се односила на природу дела: летопис или хроника, односно родослов или геста (лат. gesta). У науци је тим поводом указивано на неправилно означавање дела као летописа или хронике, пошто се догађаји не излажу по годинама, нити се у тексту помињу хронолошке одреднице. Означавање дела као родосова такође се сматра спорним, иако је текст обликован око замишљеног краљевског родослова, али структура нарације је у многим сегментима знатно шира од по правилу сажетих казивања у родословима. Стога је у новијој историографији предложен наслов који гласи: Дела словенских краљева (лат. Gesta regum Sclavorum), а који је заснован на новом читању појединих елемената из предговора и жанровском одређењу садржаја, заснованом на упоређивању са сличним делима која су означавана као дела (лат. gesta).

Рукописи, преписи и преводи

Изворник првобитног дела није сачуван. Према наводима из предговора у издању Орбина (1601), сматрало се да је изворно дело било написано на словенском језику, након чега је преведено на латински, али изворни латински превод такође није сачуван, док први подаци о рукописима који су били доступни потоњим истраживачима сачувани су у веома позним изворима, који потичу тек из 16. и 17. века.

Туберонов Дукљанин

Дубровачки историчар Лудовик Цријевић Туберон (†1527) је почетком 16. века у свом поседу имао извесну рукописну књигу, која је садржала историјско дело, чијег је непознатог аутора Туберон назвао Дукљанином (лат. Docleatem authorem, qui incolumi adhuc Doclea), нагласивши да је поменута књига веома стара, али ипак читљива (лат. Quae quidem scripta, licet essent uetustissima specie, quum ad manus meas peruenere, non tamen adeo multorum annorum tabe corrupta erant, ut legi non possent). Туберонове белешке о поседовању старе рукописне књиге са историографским списом непознатог Дукљанина представљају сведочантво о постојању неког несачуваног рукописа, који је настао најкасније у 15. веку. Тим поводом, у историографији су изношене разне претпоставке о односу између Тубероновог дукљанског списа, појединих навода у делима Рањине и каснијих Орбинових и Лучићевих издања.

Крајински Дукљанин

Историјска област Пољица и суседне историјске области, односно крајине у средњој Далмацији

Из истог периода (прва половина 16. века) потичу и додатне вести о постојању другог сродног рукописа, који је 1500. године у Крајини (лат. in Craina) између Неретве и Цетине, односно у области званој Пољица, у дому Марковића (лат. in Polijca in domo Marcouich) пронашао сплитски племић Дмине (Доминик) Папалић. Са тог предлошка, писаног словенским језиком, Папалић је потом начинио и препис. Рукопис који је Папалић пронашао у Крајини, као и препис који је начинио, нису сачувани. За њихово постојање зна се захваљујући другим преводиоцима и преписивачима. Сплитски њижевник Марко Марулић је 1510. године на основу Папалићевог рукописа начинио латински превод под насловом: Дела краљева Далмације и Хрватске (лат. Regum Dalmatiae et Croatiae gesta). Марулићев превод није сачуван у аутографу, али постоји десетак преписа, од којих најстарији потичу из 16. века. На основу једног од познијих преписа, Марулићев превод је 1666. године први објавио Иван Лучић.

У међувремену је 1546. године настао и старохрватски препис, који је на основу Папалићевог рукописа начинио омишки свештеник Јероним Калетић. Калетићев препис је сачуван у аутографу и налази се у Ватиканској библиотеци. На основу Марулићевог латинског превода и Калетићевог старохрватског преписа, научници су износили разне закључке и претпоставке о природи старог списа који је Папалић пронашао у Крајини, а који није садржао свих 47 глава, колико их има у потоњим издањима, већ свега 28 глава, од чега се текстови поклапају до 24. главе, а делимично и до 26. главе. Последње две главе представљају додатак и садрже предања о владавини хрватског краља Звонимира.

Орбинов Дукљанин

Насловна страница Орбиновог дела Краљевство Словена (1601)

Дубровачки бенедиктинац Мавро Орбин је 1601. године на италијанском језику објавио своје обимно историграфско дело под насловом Краљевство Словена (итал. Il Regno de gli Slavi) у коме је као посебна целина објављен и текст који је словио као италијански превод опширног историјског дела непознатог аутора Дукљанина. Рукописни предложак који је Орбин користио за израду свог италијанског превода није сачуван, тако да су у науци изношене бројне претпоставке о односу Орбиновог издања према несачуваном Тубероновом Дукљанину и словенском рукопису из Крајине (Папалић), познатом на основу преписа (Калетић, 1546) и прераде (Марулић, 1510). Тим поводом је склопу новијих научних истраживања показано да Орбиново издање представља не само превод, већ и прераду или дораду, односно допуну предлошка, који је знатно проширен уз ослонац на податке преузете из разних историографских дела која су објављивана током 15. и 16. века, а која су позном компилатору послужила као основа за обликовање наратива о историјским збивањима, чиме је показано да знатан део текста из Орбиновог издања представља позну компилацију која је обликована тек крајем 16. века.

Лучићев Дукљанин

Трогирски историчар Иван Лучић (†1679) је 1666. године у Амстердаму објавио дело под насловом De regno Dalmatiae et Croatiae, у које је уврстио и латински текст који је словио као историјско дело непознатог аутора Дукљанина, давши му наслов Презвитера дукљанског Краљевство Словена (лат. Presbyteri Diocleatis Regnum Slavorum). Лучић је своје издање приредио на основу латинског предлошка који није сачуван. На основу тог предлошка настао је око 1650. године латински препис, који је Лучић похранио у Ватиканској библиотеци, где је и сачуван.

Рукописи из 17. века

Најстарији познати рукописи који садрже целовити текст који се садржајно поклапа са издањима Орбина и Лучића потиче тек из средине 17. века. Реч је о два латинска рукописа. Први је Ватикански рукопис, који је настао у скрипторијуму Ивана Лучића, а чува се у Ватиканској библиотеци. Други је Београдски рукопис, исписан латинским језиком на хартији која је према воденим жиговима произведена током 1648. или 1649. године, а налази се у Народној библиотеци Србије у Београду. Поједини истраживачи доводе настанак тог преписа у везу са охридским надбискупом Рафаелом Леваковићем (†1650), док други сматрају да су оба рукописа настала у склопу Лучићевих припрема за објављивање његових историографских дела.

Ауторство и време настанка

Поводом питања о ауторству и времену настанка овог дела у науци дуго није постојала сагласност, тако да су се претпоставке о настанку непознатог изворника и потоњих (коначних) редакција кретале у веома широком временском распону од друге половине 12. века до самог почетка 17. века.

Старији истраживачи су претпостављали да је дело настало већ током 12. века. Фрањо Рачки је сматрао да је дело настало у периоду између 1143. и 1154. године, док су Константин Јиречек и Фердо Шишић веровали да је настало између 1160. и 1180. године, а Владимир Мошин је сматрао да је настало 1148. или 1149. године. Неки историчари, укључујући и Едуарда Перичића, претпоставали су да је дело написао Гргур Барски, који је живео у другој половини 12. века, али та претпоставка није наишла на шире прихватање у научној заједници.

Историчар Славко Мијушковић (1967) је сматрао да је ово дело измишљени књижевни рад, који припада крају 14. или почетку 15. века. Српски историчар Тибор Живковић (2009) је указао на могућност да су главни делови настали око 1300. године, у граду Бару у тадашњој Краљевини Србији. Према његовим претпоставкама, аутор је био тадашњи барски надбискуп Руђер, који је је вероватно био чешког порекла. Истим поводом је указано и да се границе Бановине Босне у овом делу помињу на начин који се поклапа са анонимним текстом Anonymi Descriptio Europae Orientalis, који датира из 1308. године.

Новија истраживања су показала да су коначне редакције, које се појављују у издањима Орбина (1601) и Лучића (1666) обликоване у временима која су блиска појави тих издања (17. век), те стога представљају позне историографске компилације, чији су знатни делови настали прерадом података преузетих из разних историографских дела која су објављена током 15. и 16. века.

Веродостојност

Полазећи од "ауторског" предговора у Орбиновом издању из 1601. године, ранији истраживачи су прихватали казивање да је непознати аутор Дукљанин са „словенског” на латински превео „Спис о Готима” (лат. Libellum Gothorum), који се према предговору „на латинском преводи као” Regnum Sclavorum (Краљевство Словена), што је био одраз тадашњег уверења у истоветност Гота и Словена.

Поглавља 1—33. хронике заснована су на усменим традицијама и конструкцијама њених аутора; њих историчари углавном не прихватају. Следећа три поглавља садрже податке које су ранији истраживачи сматрали изворним, што је доведено у питање новијим истраживањима, која су указала на позну и компилаторску природу знатног дела Летописа. Упркос својој хагиографској природи, поглавље 36 (о Светом Јовану Владимиру), резиме старе хагиографије из 1075—1089. (када је династија Војислављевић настојала да од папе добије краљевске инсигније и да Барску бискупију уздигне у ранг надбискупије), садржи значајне податке за које се такође сматрало да су изворни, те се тако веровало да су поглавља 34 и 35 која се баве Владимировим оцем и ујацима, била заснована на прологу ове хагиографије из 11. века, али и то уверење је доведено у питање новијим истраживањима.

Србин католик Луко Зоре у књизи "Дубровчани су Срби", на 15. страни пише: "За овај љетопис Рачки каже... нема баш никакве вриједности нити у материјалном нити у формалном обзиру. Симе Љубић вели, да би требало да се тај љетопис "спали на ломачи", а и И. Кукуљевић отприлике исто тако мисли. По овоме... бистро се види, каква ослона има хисторијско државно право на српске земље између Цетине и Бојане, пошто се оно оснива једино на тијем подацима и вијестима. Име "Црвена Хрватска" спомиње се само у овом извору (у преводу је изостављено), па у томе једино налазе хране јадна размахивања и сањарије некојих занесењака. Ето дакле на чему су!" На претходној страници наводи: "Надаље је академик (Љ. Јовановић) доказао, да је хрватски љетопис написан у XV вијеку у сјеверној Далмацији..."

Питање о језику и писму изворника и потоњих редакција такође је довело до настанка различитих претпоставки. У коначној редакцији из издања Орбина и Лучића, језик изворника се назива словенским. Приликом превођења Папалићевог рукописа на латински језик, Марко Марулић је 1510. године нагласио да је превод начињен са "далматинског" језика, који такође назива и "нашим говорним" језиком, што значи да је предложак био словенски (Марулићево сведочанство је 1666. године објавио Лучић):

Commentariolium a te in Craina nuper repertum inter vetustissimas gentis illius Scripturas, Dalmatico idiomate compositum, tuo rogatu latinum feci, Croatiae Dalmatiaeque Regum gesta continentem; Res certe digna relatu, & quam non solum nostrae vernacualae linguae gnari, sed etiam Latini intelligant.

У завршној напомени након превода, Марулић је језик предлошка поново означио као језик "говорни рода нашег" (лат. vernaculo gentis nostrae). Београдски препис (1648-1649) Марулићевог дела садржи белешку у којој се каже да је предложак био написан "словима и језиком илирским" (лат. Caractere, ac lingua Illyrica). У међувремену, Јероним Калетић је 1546. године као преписивач Папалићевог рукописа напоменуо да је тај рукопис био написан "хрватским писмом" (хрв. haruacchom pismom) што је такође изазвало различита тумачења (ћирилица или глагољица).

Историчари о летопису

Дело се од стране новијих историчара сагледава критички и сматра се позним и почесто непоузданим извором. Хрватски историчар Фердо Шишић већ у првој реченици Дукљановог списа открива проблеме констатујући да папа Геласије II живи у 12. веку и није био савременик цара Атанасија, коме је савременик папа Геласије I. Тиме на самом почетку дискредитује Дукљанинову поузданост, пошто познијег папу измешта у више од седам векова дубљу прошлост. Ова Шишићева анализа била је предмет студије аутентичности тог навода у оригиналном рукопису, изведена од стране приређивача новијег Просветиног издања.

Најновије упоредно издање „Летописа попа Дукљанина” на српском језику, под називом „Gesta regum Sсlavorum”, објављено је 2009. године. Упоредни текст два латинска извора, као и хрватски и српски превод, пружају истраживачу могућност за озбиљно упоређивање појединих исказа. Тако је исправно констатовано име папе Гелазија, уз опаску да се грешка јавља у старим латинским преписима, а посебно је анализиран рад хрватског историчара Ферда Шишића и указано је на његова погрешна указивања на фалсификате, као и превише труда око доказивања да „Летопис” потиче из 12. века. У склопу анализе извора, Тибор Живковић је покушао да докаже да данас позната верзија потиче са почетка 14. века и да је дело барског архиепископа Рудгера, који је био чешког порекла.

Истим поводом, Пол Стивенсон (Paul Stephenson) је раније нагласио да је спис из угла веродостојности „често био одбациван од стране историчара” ("has often been dismissed out of hand by historians") пошто је био „сачуван само у позним и веома различитим верзијама” ("preserved only in late and wildly divergent versions").

Историјска географија

Краљевство Словена, према попу Дукљанину

Дело има посебан значај за историјску географију јужнословенских земаља, пошто садржи мноштво података о називима разних области, жупа, градова, села, планина и река, а посебну занимљивост представља анахрона употреба појединих термина, који су измештани у старију прошлост.

У делу се помињу и фиктивни појмови, међу којима је и спорни термин Црвена Хрватска (лат. Croatia Rubea, Croatia Rubra), која се наводно налазила у залеђу јужне Дамације, на тлу данашње Црне Горе, Херцеговине и Дубровачког приморја. Према казивању Летописа, на измишљеном државном сабору у Далми, краљевство Светопелека се дели тако да су земље кроз које теку реке са планина у море назване "Maritima" (Приморске земље), а земље кроз које теку реке што се уливају у Дунав назване су "Surbia" (Србија) или "Transmontana" (Загорске земље). Ове две велике области поново се деле, приморски део на Белу Хрватску или Доњу Далмацију (од Далме до Винодола, са Сплитом као седиштем архиепископије) и на Црвену Хрватску или Горњу Далмацију (од Далме до Драча, са Дукљом као седиштем архиепископије), а Србија или загорски део на Босну од Дрине на запад и на Рашку од Дрине на исток.

латински оригинал:

... secundum continentiain privilegiorum quae lecta coram populo fuerant, scripsit privilegia, divisit provincias, et regiones regni sui, ac terminos, et fines earum hoc modo: secundum cursum aquarum, quae a montanis fluunt, et intrant in mare contra meridianam plagam, Maritima vocavit; aquas vero que a montanis fluunt contra septentrionalem plagam, et intrant in magnum flumen Donavi, vocavit Surbia. Deinde Maritima in duas divisit provincias: a loco Dalmae... usque ad Valdevino vocavit Croatiam Albam, quae et Inferior Dalmatia dicitur... Item ab eodem loco Dalmae usque Bambalonam civitatem, quae nunc dicitur Dyrachium, Croatiam Rubeam vocavit, quae et Superior Dalmatia dicitur... Surbiam autem, que et Transmontana dicitur, in duas divisit provincias: unam a magno flumine Drina contra occidentalem plagam usque ad montem Pini, quam et Bosnam vocavit. Alteram vero ab eodem flumine Drina contra orientalem plagam usque ad Lupiam, et Lab, quam Rassam vocavit.

српски превод:

...према садржају привилегија, које су прочитане у присуству народа, написао је (Светопелек) привилегије и овако поделио регије и провинције своје државе и одредио њихове границе. Оне дуж тока вода, које теку од планина према југу и уливају се у море, назвао је Приморјем. Оне дуж вода које теку од планина према северу и уливају се у велику реку Дунав, назвао је Србијом. Затим је Приморје поделио на две провинције. Ону од места Дувно... до Винодола назвао је Белом Хрватском, која се зове и Доња Далмација... ону од истог места Дувна па све до града Бамбалоне, који се сада зове Драч, назвао је Црвеном Хрватском, која се зове и Горња Далмација... Србију пак која се зове и Загорје, поделио је на две провинције: једну, од велике реке Дрине према западу све до Борове планине, назвао је Босном; другу, од исте реке Дрине према истоку све до Лапије и Скадарског језера, назвао је Рашком.

Хрватски историчар црногорског порекла Савић Марковић Штедимлија је 1937. године на основу помена "Црвене Хрватске" покушао да исконструише тезу о наводном хрватском пореклу становништва Црне Горе. Такве конструкције нису наишле на прихватање у научним круговима. Новија научна истраживања су показала да је појам "Црвена Хрватска" у Орбиновом издању "Летописа" настао путем накнадног уметања, а преузет је из историографских дела у којима је било указивано на геополитичка домишљања млетачког дужда Андрије Дандола из 14. века.

Извори и литература

Референце

• Кунчер, Драгана (2009). Gesta Regum Sclavorum: Критичко издање и превод (PDF). 1. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог. Архивирано из оригинала 14. 07. 2024. г. Приступљено 01. 05. 2026. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Lucius, Joannes (1666). De regno Dalmatiae et Croatiae libri sex. Amstelaedamus. 
• Мијушковић, Славко, ур. (1967). Љетопис попа Дукљанина (1. изд.). Титоград: Графички завод. 
• Мијушковић, Славко, ур. (1988) [1967]. Љетопис попа Дукљанина (2. изд.). Београд: Просвета & Српска књижевна задруга. 
• Mošin, Vladimir, ур. (1950). Ljetopis popa Dukljanina. Zagreb: Matica hrvatska. 
• Mužić, Ivan, ур. (2011). Hrvatska kronika u Ljetopisu popa Dukljanina (PDF). Split: Muzej hrvatskih arheoloških spomenika. 
• Nodilo, Speratus, ур. (1883a). Annales Ragusini anonymi item Nicolai de Ragnina. Monumenta spectantia historiam Slavorum meridionalium. 14. Zagrabia: Academia scientiarum et artium Slavorum meridionalium. 
• Orbini, Mauro (1601). Il Regno de gli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni. Pesaro: Apresso Girolamo Concordia. 
• Орбин, Мавро (1968). Краљевство Словена. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Orbini, Mavro (1999). Kraljevstvo Slavena (PDF). Zagreb: Golden marketing; Narodne novine. 
• Peričić, Eduard, ур. (1991). Sclavorum regnum Grgura Barskog: Ljetopis popa Dukljanina (1. изд.). Zagreb: Kršćanska sadašnjost. 
• Peričić, Eduard, ур. (1998). Sclavorum regnum Grgura Barskog: Ljetopis popa Dukljanina (2. изд.). Bar: Conteko. 
• Črnčić, Ivan, ур. (1874). Popa Dukljanina lětopis po latinsku toga nekoliko i još nešto po hrvatsku, po prepisu popa Jerolima Kaletića. Kraljevica: Primorska tiskara. 
• Шишић, Фердо, ур. (1928). Летопис Попа Дукљанина. Београд-Загреб: Српска краљевска академија. 

Литература

• Банашевић, Никола (1971). Летопис Попа Дукљанина и народна предања. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Bujan, Solange (2008). . „La Chronique du prêtre de Dioclée: Un faux document historique”. Revue des études byzantines. 66: 5—38. 
• Bujan, Solange (2011). . „Orbinijevo izdanje Ljetopisa popa Dukljanina: Povijesni falsifikat”. Radovi Zavoda za hrvatsku povijest. 43: 65—80. 
• Vrsalović, Nada (2011). „Bibliografija izdanja Ljetopisa popa Dukljanina i odabrana bibliografija radova o Ljetopisu i Imensko kazalo uz Bibliografiju” (PDF). Hrvatska kronika u Ljetopisu popa Dukljanina. Split: Muzej hrvatskih arheoloških spomenika. стр. 299—338. 
• Gračanin, Hrvoje (2016). „Ljetopis popa Dukljanina i južni smeštaj Moravske kneževine”. Споменица др Тибора Живковића. Београд: Историјски институт. стр. 193—201. 
• Живковић, Тибор (1998). . „О првим поглављима Летописа Попа Дукљанина”. Историјски часопис. 44 (1997): 11—34. 
• Живковић, Тибор (2004). . „Легенда о Павлимиру Белу” (PDF). Историјски часопис. 50 (2003): 9—32. 
• Живковић, Тибор (2004). . „О такозваном сабору на Дувањском пољу”. Зборник за историју Босне и Херцеговине. 4: 45—66. 
• Živković, Tibor (2006). . „Constantine Porhyrogenitus and the Ragusan Authors before 1611” (PDF). Историјски часопис. 53: 145—164. Архивирано из оригинала 10. 12. 2025. г. Приступљено 01. 05. 2026. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Живковић, Тибор (2009). Gesta Regum Sclavorum: Коментар (PDF). 2. Београд-Никшић: Историјски институт; Манастир Острог. 
• Živković, Tibor; Kunčer, Dragana (2008). . „Roger - the forgotten Archbishop of Bar” (PDF). Историјски часопис. 56: 191—209. 
• Jovanović, Neven (2009). . „Rukopisi Regvm Delmatię atqve Croatię gesta”. Colloquia Maruliana. 18: 5—24. 
• Jovanović, Neven (2011). „Marulićev prijevod Hrvatske kronike i ovo izdanje” (PDF). Marko Marulić: Latinska manja djela II. Split: Književni krug. стр. 125—168. Архивирано из оригинала 26. 06. 2024. г. Приступљено 27. 06. 2024. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Ковачевић, Јован (1956). . „О уводу Барског родослова”. Зборник за друштвене науке. 13-14: 61—70. 
• Коматина, Предраг (2020). . „Quis Ergo Presbyter Diocleas? Рана дубровачка историографија и Летопис попа Дукљанина”. Историјски часопис. 69: 189—226. 
• Коматина, Предраг (2025а). . „Андреја Дандоло и Летопис попа Дукљанина” (PDF). Историјски часопис. 74: 39—84. Архивирано из оригинала 24. 01. 2026. г. Приступљено 01. 05. 2026. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Коматина, Предраг (2025б). . „Мавро Орбин, Иван Лучић и Летопис попа Дукљанина”. Иницијал: Часопис за средњовековне студије. 13: 185—231. 
• Kurelac, Miroslav (1969). . „Lučićev autograf djela De regno Dalmatiae et Croatiae u Vatikanskoj biblioteci i drugi novootkriveni Lučićevi rukopisi”. Zbornik Historijskog instituta. Zagreb. 6: 155—168. Архивирано из оригинала 07. 06. 2020. г. Приступљено 26. 06. 2024. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Kurelac, Miroslav (1971). . „Nepoznati rukopis Ljetopisa popa Dukljanina” (PDF). Historijski zbornik. 21-22 (1968-1969): 651—656. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 06. 2024. г. Приступљено 26. 06. 2024. 
• Радојчић, Никола (1935). . „Друштвено и државно уређење код Срба у раном средњем веку: Према Барском родослову” (PDF). Гласник Скопског научног друштва. 15: 1—28. 
• Радојчић, Никола (1951). О најтамнијем одељку Барског родослова. Цетиње: Народна књига. 
• Rezar, Vlado (1999). . „Dubrovački humanistički historiograf Ludovik Crijević Tuberon”. Anali Zavoda za povijesne znanosti Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti u Dubrovniku. 37: 47—94. 
• Rezar, Vlado, ур. (2001a). Ludovici Tuberonis Dalmatae Abbatis: Commentarii de temporibus suis. Zagreb: Hrvatski institut za povijest. 
• Rezar, Vlado, ур. (2001b). Ludovik Crijević Tuberon: Komentari o mojem vremenu. Zagreb: Hrvatski institut za povijest. 
• Станојевић, Станоје (1927). . „О првим главама Дукљанског летописа”. Глас СКА. 126: 91—101. 
• Трифуновић, Ђорђе (1990). Азбучник српских средњовековних књижевних појмова (2. изд.). Београд: Нолит. 
• Ćirković, Sima (2011). . „Izvori Mavra Orbina: Addenda et corrigenda”. Radovi Zavoda za hrvatsku povijest. 43: 57—64. 
• Ferluga, Jadran (1980). . „Die Chronik des Priesters von Diokleia als Quelle für Die byzantinische Geschichte”. Byzantina. 10: 431—460. 
• Marković-Štedimlija, Savić (1937). Crvena Hrvatska. Zagreb: Putovi. 
• Шуица, Марко (2007). „Летопис попа Дукљанина”. Школско свезнање. Београд: Завод за уџбенике. стр. 499.