Летопис попа Дукљанина

Из Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте чланак Краљевство Словена.

Летопис попа Дукљанина односно Gesta Regum Sclavorum или Барски родослов је средњовјековна хроника, настала највјероватније у другој половини 12. стољећа, а по историчару Тибору Живковићу крајем 13. и почетком 14. столећа. Вјерује се да је настала у бенедиктинским круговима у Бару. Аутор је анонимни свештеник Барске архиепископије, око чијег се идентитета доста дуго расправљало у историјској науци.

Паралелно са словенским оригиналом, који је изгубљен, настао је и латински пријевод, захваљујући чијим је преписима из 17. вијека овај вриједни споменик јужнословенске писмености сачуван.

Композиција и структура[уреди]

У складу са ставовима латинске средњовјековне историографије аутор хронике Готе и Словене сматра истим народом па своју историју Краљевства Словена почиње досељавањем Гота у област бивше римске провинције Превалитане (данашња Црна Гора), крајем 5. вијека. Хроника садржи каталог гото-словенских владара од краја 5. до средине 12. вијека. Као историјски извор уводни дијелови хронике у цјелини су непоуздани. Међутим, вјеродостојност података које хроника доноси за период од средине 10. до половине 12. вијека, a који се односе на стварање снажног државног језгра у Дукљи, у највећој мјери потврђују извори стране провенијенције. Литерарно најуспјелији дио хронике, прави мали љубавни роман, чини поглавље о животу, љубави и страдању светог краља Владимира и његове жене Косаре, кћерке цара Самуила.

Хроника је значајно свједочанство богатог насљеђа средњовјековне јужне приморске књижевности. У њен састав ушли су прерађени дијелови изгубљених списа:

као и бројне легенде и предања.

Рукописи, редакције и преводи[уреди]

Најстарији познати рукописи хронике потичу из средине 17. вијека. То су тзв. Ватикански рукопис, који је настао око 1650. године у скрипторијуму Ивана Луцића, а чува се у Ватиканској библиотеци, те тзв. Београдски рукопис, преписан највјероватније око 1658. године кога неки истраживачи приписују фра Рафаелу Леваковићу, а налази се у Народној библиотеци у Београду.

  • Хроника је први пут објављена 1601. године, на италијанском језику, као дио књиге Il Regno degli Slavi дубровачког бенедиктинца Мавра Орбина.
  • У књизи De regno Dalmatiae et Croatiae (Амстердам, 1666. године) Трогиранин Иван Луцић публиковао је латински текст хронике и дао му наслов Presbyteri Diocleatis Regnum Sclavorum.
  • Хрватска редакција хронике пронађена је почетком 16. вијека у Крајини (Макарско приморје). По својој садржини представља дио интегралног текста хронике. Док је цјеловита хроника подијељена на 47 глава, Хрватска редакција има 28 глава, од чега се текстови поклапају до 24., а дјелимично и до 26. главе. Посљедње двије главе тзв. Хрватске хронике засебна су цјелина и говоре о владавини хрватског краља Звонимира. Један препис Хрватске хронике, из средине 16. вијека, објавио је Иван Кукуљевић 1851. године.
  • Латински превод Хрватске хронике извршио је књижевник Марко Марулић 1510. године, са предлошка за који је неизвјесно да ли је идентичан оном који је публиковао Кукуљевић. Овај је превод штампао Иван Луцић 1666. године, у већ поменутој књизи.

Вередостојност[уреди]

Србин католик Луко Зоре у књизи "Дубровчани су Срби", на 15. страни пише: "За овај љетопис Рачки каже... нема баш никакве вриедности нити у материјалном нити у формалном обзиру. Симе Љубић вели, да би требало да се тај љетопис "спали на ломачи", а и И.Кукуљевић исто тако од прилике мисли. По овоме... бистро се види, каква ослона има хисторијско државно право на српске земље између Цетине и Бојане, пошто се оно оснива једино на тијем подацима и вијестима. Име "Црвена Хрватска" спомиње се само у овом извору (у пријеводи је изостављено), па у томе једино налазе хране јадна размахивања и сањарије некојих занесењака. Ето дакле на чему су!" На претходној страници наводи: ""Надаље је академик (Љ.Јовановић) доказао, да је хрватски љетопис написан у XV вијеку у сјеверној Далмацији..."

Готско-словенски владари[уреди]

Списак готско-словенских владара из Летописа Попа Дукљанина:[1]

  • Сенубалд, владар земље Гота на северу, синови: Брус, Тотила, Остроило 492—530.
  • Брус, син Сенубалда, владар земље Гота на северу 530—540.
  • Тотила, син Сенубалда, краљ у Италији 541—576.
  • Остроило, син Сенубалда, краљ у Илирији 540—552.
  • Сенулат, син Остроила, краљ 552, - 564.
  • Селимир, син Сенулата, краљ 564.-585.
  • Бладин, син Селимира, краљ 585—610.
  • Ратомир, син Бладина, краљ 610—620.
  • четири краља из рода Ратомира
  • Звонимир, из лозе четири краља, краљ 632—675.
  • Светопелек, син Звонимира, краљ 675—680.
  • Светолик, син Светопелека, краљ 680—692.
  • Владислав, син Светолика, краљ 692—709.
  • Томислав, брат Владислава, краљ 709—722.
  • Себеслав, син Томислава, краљ/владао 24 године 722—746.
  • Разбивој и Владимир, синови Себеслава, краљеви/Разбивој је владао 12 година, док је Владимир владао 20 година 746—766.
  • Хранимир, син Владимира, краљ  773—782.
  • Тврдослав, син Хранимира, краљ 782—787.
  • Остривој, нећак Тврдослава, краљ/владао 22 пуне године 787—791.
  • Толимир, син Остривоја, краљ/владао 11 година 791—799.
  • Прибислав, син Толимира, краљ 799—805.
  • Крепимир, син Прибислава, краљ/владао 25 година 805—830.
  • Светозар, син Крепимира, краљ 830—835
  • Радослав, син Светозара, краљ 835—850.
  • Часлав, син Радослава, краљ 850—862.

Историчари о летопису[уреди]

Сматра се да је Летопис попа Дукљанина настао у другој половини 12. века. Аутор у уводу наводи, да је овај спис превео са „словенског” на латински постојећи „Спис о Готима” (Libellum Gothorum), који се „на латинском преводи као” Regnum Sclavorum, очигледно да има једнакости између назива Готи и Словени. Постоји и податак да је постојао текст пре тога и на словенском језику, али аутор тај језик не назива готским. Према историчарима, то уопште није бита информација.

„Летопис попа Дукљанина” се код новијих историчара сматра као непоуздан извор. Један пример је хрватски историчар Ферда (Фердинанда Максимилијама) Шишића, који говори о издању овог списа на српском језику (а то детаљно цитира и приређивач најновијег просветиног издања), већ у првој реченици Дукљановог списа открива нелагодност констатујући да папа Геласије II живи у 12. веку и није савременик ромејскоц Атанасија. Тиме на самом почетку дискредитује Дукљанову озбиљност, јер он, ето себи временски блиског папу премешта у више од седам векова дубљу прошлост. Ова Шишићева анализа је предмет праве мале студије аутентичности тог навода у оригиналном рукопису, изведена од стране приређивача најновијег Просветиног издања.

Наjновиjе упоредно издање „Летописа попа Дукљанина” историјског института САНУ и Манастира Острог на сpпском jeзику, пoд називом „Gesta regum Sсlavorum” представља, озбиљан искорак у озбиљном научном приступу, неyобичаjен код српских модерних историчaра. Упоредни текст два латинска извора, као и хрватски и сpпски превод, пружajу истраживачу могућност за озбиљно упоређивање појединих реченица. Усто, коментари нисy yобичаjено обоjени омаловажавањем овог извора. Тако je исправно констатовано име папе Гелазија, уз oпаску да се грешка јавља у старим латинским преписима, а посебно је анализиран рад хрватског историчара Ферда Шишића и указано je на његове грешке и погрешна указивања на фалсификате, као и превише труда око доказивања да „Летопис” потиче из XII века (Живковић сматра да je данас позната верзиjа из XIV века и да je дело барско-дукљанског архиепископа Рудгера, чешкoг порекла). Овде се нећемо више упyштати у детаље ове занимљиве анализе „летописа попа Дукљанина”, односно, „Gesta regum Sсlavorum”, jер већина детаља не игра битну улогу за анализу.

Приликом писања Краљевство Словена, Марво Обрини је могао имати на располагању више верзија преписа Летописа попа Дукљанина. Један од њих је 1510. године приредио Дубровчанин Марко Марулић, на основу раније (данас изгубљеног) преписа свог рођака, сплитског племића Доминика Папалића. Други препис је 1546. године у Омишу приредио Јаполим Калетић, користећи такође, како сам наводи, Папалићев текст, настао на основу писма које је пронашао у Крајни (у Марковић) у једне књиге писане харвацким писмом. Крајем 16. века настало је још неколико преписа овог текста. Ипак, анализе Тибора Живковића указују на чињеницу да тих преписа није било много и да је практично Орбинијев текст прва комплетна верзија овог списа.

Овде треба истаћи да са гледишта, доста необично звучи навод приписан Калетићу о некаквом харвацком писму, јер се то не уклапа у стил католичких аутора тога времена. Нагласимо и важну чињеницу, да Марко Мапулић, такође тврди да је превео текст на основу Папалићевог преписа, о чему говори у песми Папалићу 1510. године (које Лучић наводу у уводном делу Марулићеве хронике):

Викицитати „Commentariolium a te in Craina nuper repertum inter vetustissmas gentis illius scriptaras, dalmatico idiomate compositum, tuo rogatu latinum feci, Croatiae Dalmatiaeque regum gesta continentem; res certe digno relatu et quam non solum nostrae vernacuale linguae gnari, sed etiam Latini intelligant.”

Из овог писма се јасно види да се ради о далматинском језику, па је прилично јасно да је термин харвацко писмо накнадно приписан Калетићу. Ако стварно постоји овакав навод у оригиналу из 1546. године, било би коректно да је Фрањо Рачки назвао Калетића праоцем хрватске повијесне знаности, јер овакав текст са помињањем далматског језика цитира сам Иван Личић, према Рачком.

На бази чињеница из ове студије, показује се да се код Дукљанског списа ради о веома важном историјском извору, који ни бројним превођењима, дорадама и измена назива за народе и језике изгубио суштинску информацију. То потврђује и каснија употреба списа код Марва Обринија и низа католичких аутора.

Јужнословенске земље[уреди]

Краљевство Словена, према попу Дукљанину

За јужнословенску историју Летопис попа Дукљанина је исто важан, јер се у њему помиње Црвена Хрватска на тлу данашње Црне Горе (помиње се два пута у целој хроници). По хроници, на вероватно измишљеном државном сабору у Далми, краљевина Светопелека се дели тако да су земље кроз које теку реке са планина у море назване "Maritima" (Приморске земље), а земље кроз које теку реке што се уливају у Дунав назване су "Surbia" (Србија) или "Transmontana" (Загорске земље). Ове две велике области поново се деле, приморски део на Белу Хрватску или Доњу Далмацију (од Далме до Винодола, са Сплитом као седиштем архиепископије) и на Црвену Хрватску или Горњу Далмацију (од Далме до Драча, са Дукљом као седиштем архиепископије), Србија или загорски део на Босну од Дрине на запад и на Рашку од Дрине на исток.

Хрватски историчар црногорског порекла Штедимлија (1937) у делу "Regnum Sclavorum" (Kraljevstvo Slavena), које је у ствари хрватска верзија Летописа Попа Дукљанина, проналази термин Црвена Хрватска која се простирала од Дувна до Драча. Тај текст историчари одбацују као веродостојан извор пошто не само да се зна да је пристрасан и написан у Хрватској 5 векова после оригиналног летописа већ је у тоталној контрадикцији са историјским изворима из истог периода. Сама чињеница да постоји "хрватска верзија" која је "пронађена" вековима касније дискредитује Regnum Sclavorum као иоле озбиљан извор, историчари га представљају као "wishful thinking" односно оно што би Хрвати волели да буде а што је ипак далеко од истине. Paul Stephenson пише да је тај текст "одбачен од стране историчара" ("dismissed out of hand by historians") као и да је "сачуван само у касним и претерано измењеним верзијама" ("preserved only in late and wildly divergent versions"). Такође се каже да "разне непрецизне и тотално нетачне тврдње чине овај извор непозузданим" ("Various inaccurate or simply wrong claims in the text make it an unreliable source."), овај рад је по мишљењу модерних историчара углавном фикција ("This work is, as the majority of modern historians think, mainly fictional, or wishful thinking")

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Шишић, Фердо, Ур. Летопис Попа Дукљанина. (СКА, Београд/Загреб: 1928.)
  • Мошин, Владимир, Ур. Љетопис Попа Дукљанина. (МХ, Загреб: 1950.)
  • Мијушковић, Славко, Ур. Љетопис Попа Дукљанина. (ГЗ, Титоград: 1967.)
  • Перичић, Едуард., Sclavorum regnum Гргура Барског: Љетопис Попа Дукљанина. (Загреб: 1991.)
  • Ротковић, Радослав. Краљевина Војислављевића XI-XII вијека. (Подгорица: 1999.)
  • Никчевић, Војислав Д., Ур. Monumenta Montenegrina. Књига X. (ИИЦГ, Подгорица: 2003.)
  • Радоjевић, Данило, Popa Dukljanina Sclavorum regnum. (FCJK, Цетиње: 2016.)

Спољашње везе[уреди]