Пређи на садржај

Рецитација

С Википедије, слободне енциклопедије

Рецитација (лат. recitatio читање) је уметничко и јавно[1] казивање стихова, било наизуст, било читањем, познато још у античко доба.[2] Грчки рапсоди и песници су јаким гласом и помпезно говорили стихове на јавним местима пред бројним слушаоцима.[2] У хорској лирици, улогу рецитатора је преузимао хор, а у Риму су се законски списи читали јавно, а песници и оратори су у затвореним круговима представљали своје песме и говоре.[1]

Код нас је народна поезија казивана као речитатив уз инструмент, најчешће гусле, али и без инструмента.[2]

Рецитација још од 18. века[1] представља супротност декламацији, обично помпезној и заснованој на повишеном тону, јер тежи логичном саопштавању текста, пропраћеним умереним емоционалним изразом.[2]

Песничко рецитовање је обично монотоно и нединамично, с тим што чува ритмичку структуру стиха и води рачуна о субјективној емоцији.[2]

Глумачко казивање стиха засновано је на одговарајућој интонацији, разноврсно је и динамично, уз прецизну акцентуацију, како језичку, тако и логичку.[2]

У другом значењу, рецитација може бити песма погодна за јавно казивање, рецитовање.[3]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в „recitacija - Hrvatska enciklopedija”. enciklopedija.hr. Приступљено 2024-06-30. 
  2. ^ а б в г д ђ Jovanović, Raško V.; Jaćimović, Dejan (2013). Leksikon drame i pozorišta. Beograd: Prosveta. ISBN 978-86-07-01999-1. 
  3. ^ Клајн, Иван; Шипка, Милан (2008). Велики речник страних речи и израза. Нови Сад: Прометеј. ISBN 978-86-515-0219-7.