Recitacija
Recitacija (lat. recitatio čitanje) je umetničko i javno[1] kazivanje stihova, bilo naizust, bilo čitanjem, poznato još u antičko doba.[2] Grčki rapsodi i pesnici su jakim glasom i pompezno govorili stihove na javnim mestima pred brojnim slušaocima.[2] U horskoj lirici, ulogu recitatora je preuzimao hor, a u Rimu su se zakonski spisi čitali javno, a pesnici i oratori su u zatvorenim krugovima predstavljali svoje pesme i govore.[1]
Kod nas je narodna poezija kazivana kao rečitativ uz instrument, najčešće gusle, ali i bez instrumenta.[2]
Recitacija još od 18. veka[1] predstavlja suprotnost deklamaciji, obično pompeznoj i zasnovanoj na povišenom tonu, jer teži logičnom saopštavanju teksta, propraćenim umerenim emocionalnim izrazom.[2]
Pesničko recitovanje je obično monotono i nedinamično, s tim što čuva ritmičku strukturu stiha i vodi računa o subjektivnoj emociji.[2]
Glumačko kazivanje stiha zasnovano je na odgovarajućoj intonaciji, raznovrsno je i dinamično, uz preciznu akcentuaciju, kako jezičku, tako i logičku.[2]
U drugom značenju, recitacija može biti pesma pogodna za javno kazivanje, recitovanje.[3]
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ a b v „recitacija - Hrvatska enciklopedija”. enciklopedija.hr. Pristupljeno 2024-06-30.
- ^ a b v g d đ Jovanović, Raško V.; Jaćimović, Dejan (2013). Leksikon drame i pozorišta. Beograd: Prosveta. ISBN 978-86-07-01999-1.
- ^ Klajn, Ivan; Šipka, Milan (2008). Veliki rečnik stranih reči i izraza. Novi Sad: Prometej. ISBN 978-86-515-0219-7.